Ко се, у ствари, овде, бави превредновањем?

Врло мали број позваних. Теза: зашто овде никада неће доћи до књижевне лустрације? Или: „Говно је стил“, “ По сваку цену говно“, „Говно нагло расте“, „Говна личе једно на друго“….

Више је разлога што се превредновање и лустрација овде деценијама одлажу. Маринко Арсић Ивков, књижевник из Београда, запазио је  да су напоредо са „рушењем старих, комунисти стварали нове, своје институције. Тако је и „чишћење“ књижевности од идеолошких непријатеља било праћено стварањем нове, комунистичке литеартуре. Под будним оком партијских теоретичара школовани су млади писци, а разним притисцима и уступцима су стари, афирмисани у „трулој Југославији“, који су изразили спремност да „буду на услузи“ новој власти. Но власт је будућност књижевности ипак видела у младима. Нова књижевност се рађала на широком фронту. Агитација у школама, на јавним и партијским трибинама, у листовима и часописима биле су сталне. Сваку објављену или прочитану песму, приповетку, драму јавно су анализовали или оцењивали проверени партијски кадрови. Књижевни живот био је у полету. Један од многобројних „инструктора“ био је и бивши партизански комесар  Добрица Ћосић Геџа, у чијем листу Млади борац такође функционише „књижевна радионица“. (Тако он у броју од 15. августа 1945. замера младом песнику Бранку В. Радичевићу што у песми „Сутонски дани“ пева о декадентном сутону, у време кад свима свиће нова зора. У приватном писму истом песнику 1947. године / које се налази у песниковој заоставштини / Ћосић наглашава да је обавеза сваког песника да „мобилише људске умове и срца“ да прихвате комунистичку идеологију,  и да је то њихов петогодишњи план, „петолетка“.)

Ћосићева књижевна каријера започела је под патронатом Милована Ђиласа, који је у њему препознао српског Максима Горког и у њега полагао велике наде. Ћосић је, дакле, био један од писаца кога је створила и иза кога је стајала Партија, и то врх Партије.Писац новог доба. Истовремено, наравно, и високи партијски функционер.

Партија је своје писце богато награђивала – уживали су разне друштвене привилегије, били су, у поређењу са другима, добро плаћени, њихове књиге заузимале су главна места у књижарама, библиотекама, школској лектири. Једна од привилегија биле су и награде…“ (рецензија Корени „НИН-ове награде“, часопис Hereticus, Beograd, br. 1/2004, str. 253, и даље)

Истражујући прошлост, тј. како је уопште и зашто установљена наметачка књижевна награда, тзв.  Нинова награда критике за роман године, Ивков доноси и податке ко је сачињавао жири. Погледајте ко су све ти критичари – Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Ели Финци, Зоран  Мишић, Борислав Михајловић, Стеван Мајсторовић. Лепо их је и тачно описао Господин Ивков:“критичарска елита, гробари старе, назадне и бабице нове, напредне књижевности“.

Издвајам, за ову прилику, из галерије тих програмираних комунистичких наметача, портрет тзв. „сиве еминенције“ НИН-ове награде. „Борислав Михајловић Михиз био је близак пријатељ Добрице Ћосића и пропагатор његове литературе и политике (обојица су били чланови у најмању руку загонетне групе из Симене 9а.) Учествовао у оспоравању књига Исидоре Секулић о Његошу (напад је предводио Милован Ђилас). Као „млад и перспективан“ режимски кадар, а на иницијативу Оскара Давича, 1952. добио државну стипендију за Париз. Кад је уз Ћосићеву подршку основан НИН, Михиз је добио стално радно место књижевног критичара…“ (Ивков, исто.)

Овако реално и критички мало је људи писало у послератном периоду, па ако хоћете – последњих неколико деценија. Међу њима је, дакако, био и Небојша Васовић…Рекох да је Ћосића (у даљем тексту Геџа) невешто кртиковао, као уосталом, и Булатовића и Бећковића, професор књижевности у пензији, Миодраг Мркић.  Критикујући националисту Ћосића, “песника револуције”, Лабуда са “Галеба”, великана бирократске књижевности, Мркић сматра да су “његове идеје…у ствари, идеје идеологије специјалног рата.(….) Значи примењена у литератури идеологија. Идеолошка књижевност. (….) Код Ћосића нема историчности у бирократији. Код њега је само “бољшевичко”, “стаљинизам”… Тривијални агитпроповски стил. Он је субјективан, острашћен… Он потхрањује митове…Мит о “небеском народу”……” (књ. „Превредновање“, стр. 21).

Мркић је критиковао Геџу, то је покушао и Небојша Васовић, али ни један ни други да спомену  изванредну познату песму покојног Данила Киша. Данило Киш даје уверљив тип корисног књижевника, стручњака за јавно мнење. “Песника револуције”. Васовић у критици Геџе иде до –  препричавања анегдоеу монаха Петра.

Мркић Лабуду са “Галеба” посвећује више од 21 странице густо куцаног текста у својој књизи Превредновања. Киш – 426 стихова. Васовић – 20 редова…

Да ли је Д. К., поред осталог, и зато посмртно “добио” књигу о себи, тј. 154 странице “осврта на дело и идеје Данила Киша”? ( Небојша Васовић: ЛАЖНИ ЦАР ШЋЕПАН КИШ (Полемички осврт на дело и идеје Данила Киша), Народна књига, Београд, 2003,  108 стр. )

С тим у вези, намеће се и питање: ко је пре требало да добије ту књигу – Киш или Лабуд са “Галеба”? Ко је већа штеточина?

Уврстио сам ову Кишову поему у антологију српске поезије 20. века Несебичан музеј (1989; 2000; 2002; 2003, 2004, 2005). То је, поред осталог, један од бољих критичких портрета “песника револуције”. Лабуда  давног са “Галеба”. Узгред буди речено, у истој  антологији (блок “Ђубриште”) уврштено је још 3  Кишове песме. У тој антологији публиковане су и 4 песме Н. Васовића. Марија Чудина је заступљена,чак, са седам подужих песама!!

Ако је шкрт на речима, када пише о Лабуду са “Галеба”, то се не би могло рећи за покојну песникињу Марију Чудину. Разрачунавајући се у поглављу “Киш као критичар књижевности и уметности” (стр.109), са Кишовим двоструким стандардима и неприципијелношћу у критици, Васовић поезији Чудине посвећује чак стотинак редова! Што је пет пута више него о Лабуду са “Галеба”! Чудина је први пут са овог света отишла, како кажу својом вољом, а по други пут, као колатерална штета приликом покушаја превредновања Н. В. (Севнула ми је једна чудна помисао: да нисам можда и сам, као антологичар, крив што је Чудина, тако прошла?)

Савремена српска књижевност је пуна књижевника и фарисеја. Многи су налик на Јону, доспели чак у утробу  китову… И никако да се искобељају из те мрачне утробе бирократске, комерсантске, медиокритетске, позитивистичке, ћифтинске…Задате половином несрећног 20. века…

“Док Киш тврди да је песникиња својим певањем “изван домашаја зла”, дотле сама песникиња своју душу назива “безазленом”. Просто се не зна ко је овде безазленији: песник или критичар. Натегнуту, апстрактну, неимагинативну, неоригиналну, метафизички лажну, бљутаво сентименталну поезију М. Чудине, Киш промовише у нешто значајно, служећи се при томе и сам сентименталним изливима и кичерским метафорама..” – Васовић, нав. дело, стр. 117.

Ако Чудина “пева као католички “свећеник” у пензији”, погледајмо на трен како пева сам Н. В., рушилац табуа, у песми “Рушење табуа”: “ Водити љубав са овцом/ узбудљиво је/ јер је прилично / компликовано.// Најпре мораш да/ одеш из града, / попнеш се на планину,/ и пронађеш овцу.// Затим, мораш да се ти/ свидиш овци , и овца/ теби. Кад се то деси, / приђеш јој отпозади.// Уђеш у њу – нечујно / као пацов/ у гондолу, / као со у злато”.

То је та васовићевска, ненатегнута, конкретна, имагинативна, оригинална, метафизички истинита, свеже скотолошки несентиментална поезија!…

Васовић жали што су посечене шуме, верујући да је то зато да не би било гериле. Не каже које – књижевне гериле? Да ли српској књижевности, данас, још фали књижевна герила?

У поглављу “Плагијат и вечно враћање истог” (стр.  87 “Лажни цар Шћепан Киш“) Н. В. пише и ово:”И није ли управо са одбраном Кишовог дела почело и срозавање уметничких критеријума у нашој књижевности?” (стр. 89).

Наравно да није!

Размишљајући о данашњем стању у српској књижевности, поводом плагијата, Н. В. пита и истовремено закључује:”Не подсећа ли све ово на нашу данашњу књижевну сцену у којој је хиперпродукција омогућена не само свакојаким позајмицама туђих творевина, већ и презиром према имагинацији и истинској креативности која хиперпродукцији може само да смета” (исто, стр. 89)

Киша треба критиковати, строго, дакако; али сви узроци апсурднога стања у нашој књижевности 20. века не леже само у Кишу… Они су негде другде, у лажном демократизму српских писаца, у наметачком духу бирократске књижевности, у боксовима Пакла. На крају да додам, да Васовић има и једну  занимљиву  кратку песму: “Песник” . У приличној мери, стихови су аутентични, (не кажем аутобиографски), уверљиви, извесна искуства… Васовићев “Песник” “Рачуна овако: ако о њима/ кажем истину, спалиће ми / све оно што сам створио,/ а ништа се неће променити./ Ако пак сачекам да сиђу с власти,/ остаће оно што сам написао,/ а неће бити касно да кажем/ шта сам о њима мислио./ Ако се уопште будем сетио, / шта сам то мислио”.

Овде је одувек било више рачунице, бојазни, него елиотовске или било које друге валидније критике. Пре неколико година сам мислио: Васовића нису позвали када су правили ону анкету о српском песништву пре неколико година. Могли су да га позову и као критичара и као песника. Али : колико смо ми, када, имали заиста праве Елиотове критике, која се увек трудила да што је могуће више сакрије песника? Говорим о нарочитој врсти критике коју пишу песници. Говорим о критици која није поезија, зато што жели да буде критика, али није критика, зато што не може да се ослободи поезије. Тако су ретки, заиста, песници-критичари у српској књижевности чија критика има приближно онај исти степен универзалности који има њихова поезија. Међу најмлађим тобожњим критичарима – песницима, има такве острашћености и варварства, стечених предрасуда и склоности ка некњижевним аргументима и аргументацији, да би било боље да то више никада не покушају…

Зар није симптоматично да један професор књижевности, Мркић, који је загазио у осму деценију живота, напише прву књигу о превредновању у српској књижевности? Шта раде други, млађи? Па није ваљда да је Стеван Мјасторовић један од најагилнијих инструктора младих књижевника, како сведочи Ивков,  са својим видљивим и невдљивим помоћницима, заврбовао све Титове и Геџине књижевне пионире?

Мркић радо цитира ово : “ Кич се налази између моде и конверзитивизма“.  Не мали број савремених песника могли би да потраже књиге овог књижевног посленика који ствара у највећој могућој потаји, да се подсете да је кич нешто што долази из снова, и да често личи на нешто чудесно, на остварене митове и бајке. Мркић је проговорио разборито  о социјалним основама подкултуре, о серијској производњи и стандардизацији, што годе обичним, тривијалним духовима, мислима и осећањима. Мркић с правом критикује социјални комфор, сигурност у униформи, у неиздвајању, јефтиност у новцу и у укусу, типичност, карактеристичност, обичност, просечност, поетику реализма, скице живота и кич… Зашто Мркић све то чини? Због каприса?  Не : овај писац зна да је кич вид лажног ослобођења личности, индивидуалности; да је право ослобођење личности, у ствари, у разноврсности кича и пораза људског. Мркић критикује  вулгарно кичерајско стваралаштво – кога је било на претек кроз читав Наметни век, зато што је апсолутно подређено комерцијалним интересима ( „код уметности тоталитарних режима – пропагандним моментима и манипулацијама са грађанима, код скривеног кича – потребама задовољавања слободних тежњи које се јављају истовремено са комерцијалним моментима. Сви наведени интереси се преплићу у такозваној културној уметности садашњости“.

Мркић је знао шта ради: знао је да ће се класицистичком укусу и урођеничком новокомпонованом аристократском укусу нове госпоштине скарабуџене од свега и свачега, и  стваралачки сатирични подвиг Тодоровића и његов есејистички захват  учинити неукусним, готово скаредним, равним бацању бомбе кашикаре. Полазећи од Тодоровићевих наизглед ласцивних песничких премиса: „Говно је стил“, “ По сваку цену говно“, „Говно нагло расте“, „Говна личе једно на друго“, и др. , Мркић открива креативне подстицаје за Тодоровићеве стихове и запажања, открива привидну песникову поетску суровост, деструктивност и племените намере. Али открива и хиљаду других ствари, због чега је као тумач и критичар, далеко важнији од многих данашњих и извиканих. Мркић отворено говори о „фетишизацији авангардног“, помодног, о камуфлажи, о егзибицији маскираних општих места, о мистификацији дубокоумља напирлитаног цитатима и ученим фразама, о вриску потрошачког шлагера у свему, о лажности хипер – кича, о кич – култури елите.

Јер Мркић има довољно животног и стваралачког и професорског искуства иза себе да зна да  „кич у себи садржи ватре разрешења противуречности које се разрешавају крвљу и просутим мозговима…“

____________________

Примери кича.  По Небојши Васовићу. Видети више: Небојша Васовић: ДНЕВНИК I, Народна књига, Београд, 2004, 198 стр.

    – Шта имају заједничко Данило Киш и Драган Јеремић?

                           – Љубав према Крлежи! – стр. 38.

Правци и школе савремене српске прозе: барокни византизам, голооточки натурализам, провинцијски профитизам, београдски кафанизам, цитирам-те-цитираш ме модернизам, партизанско четнички обрачунизам, безводни кишизам. – стр. 39.

Ево како се велики српски дисидент Б. М. Михиз, мучио као новинар у комунистичкој Југославији. / Мислим да смо Васа курир и ја једини људи који нисмо били чланови партије. Али, они су се према мени односили лепо. Ја бих доносио свој чланак и ако бих изјавио свом уреднику Зири Адамовићу, који је био суигурно један од најбољих послератних новинара, да је мој чланак у реду, њега нико није читао.

 Ја бих сам сигнализирао ако у њему има нешто проблематично, па бисмо се онда погађали шта може а шта не може. Ако није могло, онда тај чланак нисам објављивао. (Из интервјуа са Михизом, Књижевност 1 – 2, 1998, стр. 314 – 315, подвукао Н. В.) – стр. 44

“Био је то човек са златним мозгом, а одсјаји тог злата бљескали су у свакој његовој речи.” (Матија Бећковић о Михизу, Нин, 18. децембар, 1997) – стр. 44.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s