ДВАДЕСЕТИ ВЕК (Издаја, 6)
Повест хх века је трауматска; обележена је искуством тотализма; доминантни морални жанр ове епохе хокус покуса, биће пренет и у наредни век и трећи миленијум.
„Берија, шеф Стаљинове полиције, био је 1953. ухапшен, и одмах „искључен“из велике совјетске енциклопедије: претплатници су, као замену, добили чланак о Беринговом мореузу“, како пише Ален Fинкилкраут.
Рођен сам неколико година после Другог светског рата; у породици сам упознао наш морал, ван породице – њихов.
1984. године, већ сам био ожењен, запослен као професор књижевности; мој син је у то време већ научио да хода. Читавом земљом у којој сам живео владао је тзв нови морал револуционара; описао га је Fинкилкраут.
Живели смо у њему. Маркс и Енгелс, Лукач – било је пожељно цитирати их. Сматрало се да не треба доказивати да је и најгори социјализам бољи од најбољег капитализма!
То схватање, пре свега Лукача, Лукач није износио и популаризовао да би се спасао беса Стаљиновог, већ зато што је у то веровао до краја живота.
Да ли је Орвел био у праву зато што су тридесете године биле изузетне – како на једном месту пише Владимир Глигоров – што су се морале доносити одлуке?
„Орвел је, наставља овај аутор, дакле, видео тачно. Може му се ставити једна једина примедба: оптимизам његовог прорицања. У 1984. је био фиксирао тренутак када ће се тоталитарна моћ извршавати не само над бићима него и над историјом, и биће кадра да управља прошлошћу, то јест да јој мења ток, да исправља грешке, да из ње брише сметње – људе или догађаје. Од педесетих година, половина Европе је живела под режимом световног деспотизма. Традиционалном праву суверене моћи на живот и смрт тоталитарна моћ је додала нову посластицу : допуштала је или укидала, коме је хтела и кад је хтела, ПРАВО ДА ЈЕ ПОСТОЈАО“.
„Година 1984 није хипертрофија Закона. Тај нови морал револуционаран је по томе што забрањује да се забрањује: он уклања забране које обезбеђују ближњег од насиља, просто и јасно одбацујући појам ближњег. Други не постоји више : постоје носиоци силе, глумци који позајмљују своја уста анонимном говору историје и играју своју улогу у датом моменту : буржуј или пролетер, господар или понижени. Демаскиран, то јест не враћен истини свога лица, него са кога је здерано људско лице, класни непријатељ више није заштићен Законом. Тако почиње тоталитарно варварство“.
„Ако посматрамо тридесете године – како пише Глигоров – , мислим да нећемо погрешити ако кажемо да су се људи у већем делу Европе налазили пред четири алтернативе: либерални капитализам, фашизам или нацизам, либерални социјализам и стаљинизам. Имајући у виду ове алтернативе, Лукачев став значи : стаљинизам је бољи од либералног капитализма. Бољи, у ком смислу? На овом месту, морамо на тренутак да се позовемо на чињенице. Тридесетих година либерална политика је доживела пораз. Морамо да видимо да њу није поразила нека друга идеологија, већ догађаји“.
Каква је ситуација у Совјетском Савезу?
„Војни комунизам је донео велику привредну кризу. Није било спора да се ради о социјалистичкој кризи. Социјализам је давао доказе против социјализма. Међутим, комунисти су само политички устукнули, идеологија је остала иста. Вероватно је на то утицала близина октобарске победе. До велике привредне кризе, либерализам је већ имао и многе друге политичке и идеолошке поразе. Социјализму је то био први пораз. Стаљинизам је изравнао рачуне.
…Избор између стаљинизма и фашизма је, како је Орвел говорио, избор у ’утроби кита’. Међутим, избор између стаљинизма и либералног капитализма је драстичан пример идеолошке доследности. Но, без тога се не може замислити стварни социјалистички заплет. Све почиње оправдањем стаљинизма.“ (Глигоров…)
Лукач представља редак пример моралног и интелектуалног оправдања стаљинизма.
У чему је политички смисао Лукачевог оправдања стаљинизма?
Феномен социјализма и стаљинизма је сложенији и дубљи, него што се на први поглед чини. Чак и најбољи социјализам, онај титовски, самоуправни, онај нашминкани, какав се представљао свету после 1948. године, није имао суштинску црту демократизма.
Истину о њему ширили су властољубиви, а не истинољубиви, који једини могу да је открију. Мисао истинољубивих није изазов, већ побуна; по својој суштинској природи, они се не боре за власт, већ само расправљају о њој. Власт воли да овековечи себе. Истина о југословенском социјализму са људским ликом, ширена је из кругова апсолутнога владара и вође; из тога окриља није могао доћи истинољубац који ту власт и тога и таквога владара доводе у питање. Могао је нићи у дубокој анонимности потомака оних грађанских породица које су добро знале да је свака жеља да се влада неодвојива од потребе да се убије…
Лукач оправдава „тиранију. Оправдање тираније је крајњи случај вредносног опредељења. Ко оправдава тиранију не може више да оправда ни један политички систем“.
В. Глигоров пише: „Ако је најгори социјализам бољи од најбољег капитализма, у социјализму свака радикална промена води кроз стаљинизам“.СОЦИЈАЛИЗАМ ЈЕ СТВОРИО СВОЈ СОЦИЈАЛИСТИЧКИ ЖАНР, а он тражи – ж р т в е . – „Видели смо да одлуком тражимо истину – како пише Глигоров – јер је лаж разоткривена. Шта нам у томе помаже? Ако смо били преварени, на разум се не можемо ослонити. Морамо се ослонити на нешто друго. Шта је то? Уопштено говорећи, заплет нам омогућује многе алтернативе, но социјализам је морални жанр. – Избор између добра и зла помоћи ће нам да схватимо истину. Како се долази до тога избора? Ту се налазимо пред дилемом. Једни сматрају да се људи придржавају својих интереса, а други да се ослањају на своје идеале. За прве, придржавати се идеала је неразумно : идеали обмањују. За друге, интереси су бескрупулозни : моје добро је туђе зло. Лукачево вредновање нас, поново, избавља из ове дилеме. Оно је израз вере; он се позива на своје најдубље идеале…“
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 