Тито, празни људи, лаж и истина (1)

Теза: Празни људи са Титом на челу добили су јединствену шансу

Рушењем  Краљевине Југославије, грађани су добили слободу, „номиналну“, али не – истинску. Добили су – Републику!          Републику – деспотију. Добили су црвену краљевину и црвенога краља – србомрсца.  Добили су лаж: лаж од почетка до краја, лаж у новинама, часописима и књигама, лаж у поезији и прози. Само се лаж  разметала!Са владавином Тита бившом краљевином Југославијом овладала је идеја достојна персијског шаха!

Треба ли то доказивати? Треба.

Докази: 001. – ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ, Загреб, 1956, књ. II,  објавила је одредницу БРОЗ, Јосип – Тито, на скоро четири и по странице (238 – 242), из пера Јеврејина Моше Пијада, Титовог следбеника, уметника и револуционара, што се прочуо у току Другог светског рата  међу Црногорцима и Србима, као један од коаутора „псећих гробаља“ (тзв. „левих скретања“) и  као „законодавац“, који је порадио, да се иза леђа савезног министра за колонизацију, С. Вукосављевића, донесе 3. августа 1945. године закон, којим је забрањен Србима избеглицама ратним са Косова – повратак на Косово! Енциклопедијску одредницу о Брозу је написао, дакле, један  тзв. Србин  Мојсијеве вере, чији споменик и овог тренутка стоји испред највећег и најстаријег српског дневног листа „Политика“, у Београду, који се „доказао“ као револуционар на српској несрећи у грађанском рату, и који је спадао у ред оних, како би песник Драинац рекао, једностраних и безличних људи, какви су били сви одреда они однарођени Срби комунисти, преко којих је ТИТОИЗАМ калемљен на историјско биће Српског народа. Таква одредница о Јосипу Брозу Титу ничему другом није могла послужити, осим да од српскога народа, од велике већине, сакрије праву истину о Јосипу Брозу.

Јеврејин Моша Пијаде је, у ствари, исприповедао о своме Шефу једну типичну енциклопедијско – комунистичку бајку !  Вођа је у ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ добио 4, 5 странице „револуционарне биографије“, умивене и дотеране према моделима биографија осталих европских вођа ХХ  века : Лењина, хитлера и Стаљина. То је типичан пример лажне биографије, званичне, не оне дедијеровско – рекламерске, већ биографије у којој су строго контролисани сви подаци о Вођи, а нарочито они кључни, и они који се тичу приватног живота.

Садашњост и будућност не могу се мењати, али прошлост се може брисати. Занимљиво је да М. Пијаде Милана Горкића титулише као „политичког секретара“, а Јосипа Броза, који га је наследио као „генералног секретара ЦК КПЈ“. Деведесетих година, безмало четири деценије након Пијадине мистификаторске енциклопедијске одреднице, појавиће се публицистички и историјско истраживачки покушаји у намери да истраже: Због чега је Тито до краја живота скривао истину о масакру који је уочи другог светског рата извршен над стотинак најистакнутијих руководилаца КПЈ и близу 800 југословенских комуниста?

Зашто су југословенски комунисти непосредно пред стрељање клицали: Живео друг Стаљин! Живео друг Тито!?

Какву је улогу Тито имао у трагичној судбини функционера КПЈ у Москви? Шта о томе говоре архиви совјетске тајне полиције?

Према фељтону Пере Симића (Титове тајне из подземља Кремља, „Вечерње новости“, 14. – 24. октобар 1991. године), Јосип Броз Тито је дошао ПРЕКО ЛЕШЕВА НА ЧЕЛО ПАРТИЈЕ!

Ма шта писало у биографијама Јосипа Броза Тита, званичним и незваничним, о његовом оцу, једно је сигурно: његов духовни отац је био и остао Јосиф Висарионович Стаљин.

Броз је у много чему опонашао Стаљина, а пре свега у политичком уништавању противника: пре рата, у току самог грађанског рата, и после рата.

Уништавао је немилосрдно политичке противнике (како оне у његовој партији, тако и оне које је сматрао класним непријатељима – генерала Дражу  Михаиловића и краља Југославије Петра II Карађорђевићa), о чему ће временом бити написани томови и томови.

Ликвидирао је југословенске емигранте противнике комуниста у иностранству.

Образовао је један од најзлогласнијих логора после 1948. године на Голом отоку.

Ликвидирао је „отпаднике“ (Арса Јовановић, и др.).

Познат је и по екскомуникацијама (Ђилас, Дедијер, Ранковић, Ћосић – да наведемо само неке).

Створио је Тајну полицију, по узору на Стаљинов НКВД, тзв. УДБУ – СУДБУ, најмоћнију, најфантазмагоричнију полугу личне власти, која му је деценијама омогућавала неограничену владаваину, каквом нису располагали ни најмоћнији фараони, императори и цареви у историји људске повести.

Да је најодговорнији за стварање злочиначких логора у Југославији, може се закључити и по жестини критике са којом се јавно обрушио на писца у успону, голооточког заточника, Драгослава Михаиловића!

За разлику од Титових следбеника, а пре свега југословенских „историчара“, књижевника у земљи, њихов стари колега и писац и бивши професор Београдског Универзитета, Слободан Јовановић, све Титове успехе и достигнућа сматрао је „САМО ОПСЕНАМА“!

 „ТИТА ЈЕ НА ДИКТАТУРУ УПУЋИВАО НЕ САМО њЕГОВ ТЕМПЕРАМЕНАТ, НЕГО СУ ГА УПУЋИВАЛЕ И СВЕ ОКОЛНОСТИ ПОД КОЈИМА ЈЕ ДО ВЛАСТИ ДОСПЕО…” пише Слободан Јовановић.

У Лондону је 16. марта 1955. године објављен  чланак једног од најбољих српских и београдских предратних књижевних стилиста, емигранта Слободана Јовановића, који је иначе у својој отаџбини био изопштен – осуђен у одсуству на двадесетогодишњу робију: ТИТО ИЗНАД БЛОКОВА.

“Познат и признат само у кругу малобројне Комунистичке странке, он није могао доспети до власти ношен једним великим народним покретом. Он је могао власт дограбити само препадом, а у стању ствари насталом 1941. било је за препад више прилика него иначе. ОН ЈЕ ЗАМЕТНУО ГРАЂАНСКИ РАТ ПОД КОМУНИСТИЧКОМ ЗАСТАВОМ; АЛИ, ВЕЋ ПОСЛЕ ПРВИх НЕУСПЕхА, СТАО ЈЕ ПРИКРИВАТИ СВОЈ КОМУНИЗАМ И ПРОДУЖИО ЈЕ БОРБУ СА ЛАЖНИМ ПАРОЛАМА И ПОД ЛАЖНИМ ИМЕНОМ. ЗАХВАЉУЈУЋИ ПОГРЕШКАМА САВЕЗНИЧКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ И НЕУВИЂАВНОСТИ ШУБАШИЋЕВЕ ВЛАДЕ, А УЗ ПРИПОМОЋ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ, ОН ЈЕ ОДЈЕДНОМ ПОСТАО ГОСПОДАР ЈУГОСЛАВИЈЕ, У КОЈОЈ ГА ОСИМ ЊЕГОВИХ КОМУНИСТИЧКИХ ДРУГОВА НИКО ДРУГИ НИЈЕ ПОЗНАВАО. До случаја Шћепана Малог није било примера да се један тако непознат човек одједном обре на врху власти. И разуме се он Комунист није могао у некомунистичкој Југославији владати друкчије него диктаторски.”

(…)Како објаснити да је своју диктаторску владу могао све до данас одржати? То зацело није било стога што је његова диктатура налазила оправдања у добром вођењу државних послова. Какво је било вођење државних послова, види се по томе што је биланс плаћања пасиван, пољопривредна производња испод предратног просека, индустријска производња истина повећана, али без обезбеђених спољашњих тржишта.

КАО ЈЕДИНИ ИЗЛАЗ ИЗ ОВИХ ТЕШКОЋА, ТИТО ЈЕ САВЕТОВАО НАРОДУ ДА ЈЕДЕ МАЊЕ ХЛЕБА ; А КАДА НАРОД НИЈЕ ПОСЛУШАО, ЦЕНА ХЛЕБА ПОДИГНУТА ЈЕ ОД ДВАНАЕСТ НА ЧЕТРДЕСЕТ И ЧЕТИРИ ДИНАРА. НЕЗАДОВОЉСТВО ЈЕ У ЗЕМЉИ ВЕЛИКО, А ПРЕМА ОЦЕНИ ЧАК И СТРАНИх ПОСМАТРАЧА, ТИТОВА ВЛАДА ОСТАЛА БИ НА СЛОБОДНИМ ИЗБОРИМА УПРАВО У ОНАКВОЈ МАЊИНИ  КАКВА БИ ОДГОВАРАЛА СЛАБОЈ БРОЈНОЈ СНАЗИ КОМУНИСТИЧКЕ СТРАНКЕ.

Одржавање Титове диктатуре не објашњава се, дакле, никако унутрашњим приликама. ОНО СЕ ЈЕДИНО ОБЈАШЊАВА СПОЉАШЊИМ ПРИЛИКАМА. ДО  1948. ТИТО ЈЕ, КАО САТЕЛИТ СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА, ВЛАДАО ЊЕГОВОМ СИЛОМ И АУТОРИТЕТОМ. ОД 1948.  КАД СЕ ОБРНУО КА ЗАПАДНИМ СИЛАМА, ОН СЕ ОДРЖАВА ЊИХОВОМ ФИНАНСИЈСКОМ ПОМОЋИ, БЕЗ КОЈЕ НЕ БИ БИО У СТАЊУ ПЛАЋАТИ СВОЈУ ВОЈСКУ И ПОЛИЦИЈУ. УЗ ФИНАСИЈСКУ ПОМОЋ ДОШЛА ЈЕ И ДИПЛОМАТСКА ПОМОЋ. Посете које су представници Западних Сила готово непрестано чинили Титу, он је покушавао да искористи за утврђивање свога  кредита у земљи“ ( истицања – М. Л. ).

Говорећи о Титовом властољубљу, С. Јовановић пише:            „ОРГАНИЗОВАО ЈЕ САМО ОНО ШТО ЈЕ РАДИ УЧВРШЋИВАЊА ЊЕГОВЕ ДИКТАТУРЕ БИЛО ПРЕКО ПОТРЕБНО : ОРГАНИЗОВАО ЈЕ ВОЈСКУ И ПОЛИЦИЈУ. СВЕ ДРУГО ОСТАЛО ЈЕ У НЕСРЕЂЕНОМ СТАЊУ“.

„Све се нешто мења и проба – како пише Јовановић – НИ САМЕ ВЛАСТИ НЕ ЗНАЈУ ВИШЕ КОЈИ ЗАКОНИ ВАЖЕ, А КОЈИ НЕ ВАЖЕ. РЕЖИМСКА ШТАМПА ТВРДИ ДА СЕ НОВО СОЦИЈАЛИСТИЧКО ДРУШТВО СТАЛНО ИЗГРАЂУЈЕ : БИЛО БИ ТАЧНИЈЕ РЕЋИ, ДА СЕ СТАЛНО НЕШТО ЕКСПЕРИМЕНТИШЕ“.

С. Јовановић је открио Титову манипулативну моћ масама :            „На великим народним скуповима, и уопште у додиру с простим светом, Тито прикрива колико може своју диктаторску ћуд. Он говори  „својим драгим народима“ као добар родитељ својој деци.  То опомиње безмало на доба старе домаћинске монархије Фрање Јосифа. Али кад мисли да му ваља бранити свој господарски положај, он није ни најмање добричина. ПРЕМА ПРОТИВНИЦИМА ОН НЕМА НИКАКВИХ ОБЗИРА И НИМАЛО МИЛОСТИ. Оставимо на страну   његове противнике из грађанског рата : АЛИ ОН НЕ ШТЕДИ НИ У СВОЈОЈ ВЛАСТИТОЈ СТРАНЦИ ОНЕ ЗА КОЈЕ МУ СЕ ЧИНИ ДА МУ МОГУ БИТИ ТАКМАЦИ ИЛИ НА КОЈЕ ЈЕ ИНАЧЕ СТАО ДА СУМњА. ДОВОЉНО ЈЕ СЕТИТИ СЕ СЛУЧАЈА ХЕБРАНГА И СЛУЧАЈА АРСЕ ЈОВАНОВИЋА. Случај Владимира Дедијера, иако мање трагичан, није мање поучан. Нико није био Титу тако одан као Дедијер, и нико му није у страном свету правио већу рекламу, – и опет зато, чим је на Дедијера због његових веза са Ђиласом посумњао, Тито је свог злосрећног химнопевца дао немилосрдно избацити из Странке.

У ВОЈСЦИ И ПОЛИЦИЈИ ОН НЕ ТРПИ НИКОГА КО БИ НЕЗАВИСНО ОД ЊЕГА, ЗА СВОЈ ЛИЧНИ РАЧУН, ПОСТАО МОЋАН И УТИЦАЈАН. Зато је Ранковић, неко време свемоћни шеф Тајне полиције, уклоњен с тога положаја и остављен с празном титулом Потпреседника Извршног већа, без икакве стварне моћи…“

Овај Јовановићев текст је, захваљујући подигнутој  гвозденој завеси,  остао непознат најширој југословенској јавности, деценијама.

Да ли је Вођа имао достојног критичара у земљи којом је апсолутно владао у  свим сферама?

Одговор је, на жалост, сасвим изричит: Не! Јосип Броз Тито за свога живота није имао достојног критичара у Југославији.

Добрица Ћосић је одлагао и још увек одлаже да о Титовој личности напише „један мали есеј, потпунији и друкчије садржине од ове приче.” Ћосић је, у свом закаснелом сведочењу, каквом таквом, али значајном с обзиром да је пратио Тита изблиза и био дуго времена један од његовох сарадника, дотакао, лик Вође, „изнутра“. Путујући „Галебом“, пратећи Вођу на врло драматичном, мучном и прескупом путу морима и океанима света, Ћосић је дошао до првих сазнања и искуства „о једном социјалистичком двору, мада сам и раније знао о луксузу у нашим врховима, да не постоји пропорција у коришћењу животних пријатности према могућностима земље и владајућој идеологији. Морам признати да сам  све оно што се догађало на “Галебу” тешко доживео. За писца и неочекивано тешко. Да се разумемо, не издвајам себе због своје скромности. Ја сам се поистоветио са делегацијом. Користио сам све привилегије овога путовања. Нисам у моралном смислу правио неку дистанцу од осталих чланова делегације и издвајао се било каквим морализмом, осим у комплетирању „дипломатске гардеробе“. На све галебовске призоре гледао сам као на трагикомичну судбину револуције и њених вођа. Био ми је то, доиста, један тужан и гротескан слом партизанског морала, којим се деценијама манипулисало у педагошле, политичке и идеолошке сврхе… “  (в. у књ.  Славољуб Ђукић, ЧОВЕК У СВОМ  ВРЕМЕНУ, Филип Вишњић, Београд, 1989, друго издање, стр. 114)

“Али, ваљда сам ти овом приликом, везано за наше путовање у Африку, рекао неке глобалне доживљаје. А они се могу сажети у два основна утиска: био сам импресиониран ТИТОВИМ ПОЛИТИЧКИМ СТРАСТИМА, САМОДИЦИПЛИНОМ И ОДГОВОРНОШЋУ У ВРШЕЊУ ДРЖАВНИЧКИХ ДУЖНОСТИ, одговорности у којој је била наглашена свест О СВЕТСКОИСТОРИЈСКОЈ  МИСИЈИ И ЗНАЧЕЊУ; био сам дубоко разочаран ЊЕГОВИМ МОНАРХИСТИЧКИМ СТИЛОМ И НАЧИНОМ ЖИВОТА, ЛУКСУЗОМ И РАСИПНИШТВОМ које је ван могућих потенцијала и стања земље. СВЕ ЈЕ ТО ПРЕЛАЗИЛО СТИЛ И РАСКОШ ПОЗНАТИХ ДВОРОВА*. За једну сиротињску земљу, социјалистичку по звању и циљу, тај начин живота био је за мене поразан у моралном смислу“ (, стр. 115 – 116 ; истицања – М. Л.)

„… Тито је по нечему врло једноставна, а по нечему, доиста, сложена личност. Иако је у идеолошком и моралном смислу СИН КОМИНТЕРНЕ, не подлеже једној оцени. Не може једноставно да се прикаже, нити може да се квалификује ЧИСТИМ  КРИТЕРИЈУМИМА. То је био човек несумњивог политичког дара, великих амбиција и претензија, силовите интуиције, импозантне самодисциплине, ТАЛЕНТОВАН ДЕМАГОГ, ПОРОЧНИ, СТРАСНИ ВЛАСТОЉУБАЦ, РОЂЕНИ ХАРИЗМАТСКИ И АУТОРИТАРНИ ВОЂА. Маг за масе, СПРЕМАН НА СВА СРЕДСТВА ЗА СВОЈ ЦИЉ. Увек је знао да каже оно што „народ“ жели од њега да чује; НЕПОГРЕШИВО ЈЕ УМЕО ДА ЋУТИ  И   С К Р И В А     Б И Т Н О   У СВОЈОЈ ПОЛИТИЦИ. Посебно је била изражена ЊЕГОВА МИЛИТАРИСТИЧКА САМОДИСЦИПЛИНА, МАРШАЛСКО УВАЖАВАЊЕ И ПОКОРАВАЊЕ ПРОТОКОЛАРНОСТИ. Све је око њега и за њега требало да буде изузетно, прецизно, тачно, луксузно. Дестеине и десетине људи је бринуло да „Старом“ буде што лепше, пријатније, изузетније. Људи око њега су гинули да сваку његову жељу испуне и још више да га изненаде неком угодношћу и задовољством. Генерал Жежељ са својим бројним штабом није га само обезбеђивао и чувао од непријатеља, он је бринуо за његово расположење, за радовање, весеље, забаву… Али, Тито је ту ВЕРНИЧКУ СЛУЖБУ И ОДАНОСТ ИЗДАШНО НАГРАЂИВАО. Само је, кажу, шпански двор имао такав строг и „минутирани“ протокол. Запањивала ме његова парадигматична самодисциплинованост У УВАЖАВАЊУ ПРОТОКОЛА, АПСОЛУТНА У СВЕМУ, ОД ОБЛАЧЕЊА И ПОШТОВАЊА ВРЕМЕНА, ДО ПОНАШАЊА ПРЕМА СТРАНИМ ДРЖАВНИЦИМА. Све је било у функцији неке његове ВИШЕ МИСИЈЕ НА ОВОМЕ СВЕТУ. Читава држава је  с л у ж и л а  ИЗВРШАВАЊУ ЊЕГОВЕ СВЕТСКОИСТОРИЈСКЕ ДУЖНОСТИ И УЛОГЕ.  У таквој АУТОРИТАРНОЈ ИХИЈЕРАРХИЈСКОЈ ФОРМИ, ПОМПЕЗНОМ ОПСЕГУ СВОГА ПРОТОКОЛА И НАСТУПА, импресионирао је своју околину и све странце с којима се сретао….“  ( исто ;стр. 115 – 116)

Дубља истина о титоизму била је додирнута у књигама некњижевним, публицистичким, каква је СРПСКИ ПАКАО У КОМУНИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ: трилогија комунистичких злочина. (Београд, Евро, 1991. године. ) Та књига се састоји из три дела. Први део од доласка комуниста на власт, под насловом ЦЕЛОКУПНО СРПСТВО НА РАСПЕЋУ, па све до данашњих дана. Други део обухвата тиранију када је дошла до врхунца; не обазирући се на терор  у народу настало врење, комунисти су почели нагло да хапсе. Дошле су садистичке истраге, које су човека спустиле на дно пакла. О тим суровим злочинима говори се у другом делу под насловом КРВОЛОЦИ НА ПОСЛУ. Оба ова дела нису објављивана. Трећи део: ТИТОВИ КАЗАМАТИ У ЈУГОСЛАВИЈИ, писан је одмах након изласка из Митровачке робијашнице. Рукопис је пребачен илегално из Југославије и књига је штампана још 1960. године у Чикагу, под псеудонимом Јастреб Облаковић, јер је писац био у земљи. Исте године књига је стигла својим путем и у Београд и ишла је из руке у руку. За њом је била велика потера, али свемоћна и свезнајућа УДБА није успела да открије писца и нико због те књиге није био ухапшен. Да је откривен, писац не би био више међу живима, ни у слободном свету…

Тек последњих година, мањи број српских писаца, окреће се нелажном истраживању теме  титоистичке страве, са мањим или већим успехом. Упоредите оно што су о Титу написали Ћосић, Оскар Давичо, Јара Рибникар, Данило Киш, Мирко Ковач, Александар Лукић, Душко Ковачевић, Емир Кустурица, и видећете да су, понекад, поједини новинари, рецимо, додуше окаснело, говорили озбиљније и уз подршку чињеница које су биле сасвим у супротности са енциклопедијском одредницом о Ј. Б. Титу. Киш је у својој поеми о песнику револуције на председничком броду убедљивији од тог „песника револуције“ као Титовог критичара-ренегата или сасвим неубедљивог романсијера…

Да је духовни отац Ј. Б. Тита био и остао Јосиф Висарионович Стаљин,за то има много потврда. Ево и ове: На V земаљској конференцији КПЈ „Броз је од свих присутних и од свих комуниста Југославије захтевао да само и искључиво раде онако „како нас УЧИ друг Стаљин“, „наш велики учитељ и вођа“. Стаљинова  „мисао је ДУБОКА“. Стаљин „проводи у живот НАЈДИВНИЈЕ СНОВЕ НАЈВЕЋИH ДУХОВА ЉУДСКЕ ИСТОРИЈЕ“. “ ’Нема на свијету те мјере којом би Броз ’могао измјерити ДУГ који пролетеријат дугује Лењину и теби – настављачу његовог, Марксовог и Енгелсовог дјела’. Теби, ’који си нашој Партији дао моћно ОРУЖЈЕ којим она чисти и збија своје редове’, оружје, ’ које никаква сила не може отупити, које сви напади још жешће оштре’ . – У ИМЕ ЧИТАВЕ ПАРТИЈЕ И ЧИТАВЕ РАДНИЧКЕ КЛАСЕ МИ СЕ ЗАВЈЕТУЈЕМО ДА НЕЋЕМО ДОПУСТИТИ ДА ОРУЖЈЕ ПОПАДНЕ РЂА, ВЕЋ ЋЕМО ГА УПОТРЕБЉАВАТИ СА СТАЉИНСКОМ ЧВРСТИНОМ И   ИСТРАЈНОШЋУ“

 „У свом дугом животу Јосип Броз Тито је имао – како пише Симић – много великих тајни.Неке од највећих понео је са собом у гроб. Међу њима је и упорно прикривање чињенице да је 1914. године као извиђачки официр аустро – угарске војске јуришао на Цер и Београд, и да га је за заслуге у борбама против Србије – а тиме посредно и против њених савезница – Француске, Русије, Велике Британије и Италије – одликовао цар Фрањо Јосиф I. Затим да УОПШТЕ НИЈЕ УЧЕСТВОВАО у руској октобарској револуцији, а да су га бољшевичке власти Омске области, у којој је живео, 1920. године званично третирале коа „ратног заробљеника“ „Јосипа Брозовића“. Па да је од првог доласка у Москву, фебруара 1936.године,  ПРИСНО, АГЕНТУРНО САРАЂИВАО СА РУКОВОДИОЦИМА СТАЉИНОВОГ ЗЛОГЛАСНОГ НКВД – а, да за политичког  секретара ЦК КПЈ НИЈЕ ПОСТАВЉЕН 1937. године, како је деценијама упорно говорио, ВЕЋ ЗНАТНО КАСНИЈЕ, да је бројна историјске документе који треба да сведоче о његовом раду фалсификовао и да је то чинио такорећи до краја живота. На дугачком списку великих тајни Јосипа Броза једно од почасних места свакако припада полувековним мистеријама око једног монструозног масакра. Масакра кога су Стаљинови џелати – уз директну или индиректну помоћ – уочи другог светског рата извршили у Москви над стотинак најистакнутијих руководилаца КПЈ и близу 800 југословенских комуниста који су се у то време налазили у ССР. У локви сопствене крви тада су у Москви на најподмуклији начин убијени сви дотадашњи генерални секретари КПЈ. Међу њима и најобразованији комуниста међуратне Југославије, професор Београдског универзитета др Сима Марковић, тадашњи генерални секретар КПЈ Милан Горкић. (….)  и готово сви водећи оснивачи КПЈ. Тим нечувеним злочинима Јосип Броз се деценијама поносио. И онда када су они почињали, и онда када су трајали и годинама после њиховог окончања. Тако је септембра 1938. године, када се у Москви на све могуће начине борио да заскочи на упражњено место секретара ЦК КПЈ – јер је Горкић већ био убијен – главешинама Стаљинове Коминтерне скренуо пажњу да су он и његови сарадници „А ПСОЛУТНО одани Коминтерни“. За њега је „апсолутна оданост Коминтерни гаранција да ће наша Партија савладати све тешкоће“, да ће “ савладати све непријатеље Партије – разне троцкисте, фракционаше и друге“. (…)

Две недеље касније, 17. септембра 1938. године, Броз је, погађајући жеље кормилара Коминтерне и трендове у врху Стаљинове СКП (б), члановима Извршног комитета Коминтерне саопштио да он радо прихвата „задатак чишћења Партије од разних фракционашких и троцистичких елемената, како у иностранству тако и у земљи“. На крају овог реферата он је, представљајући себе и неколицину својих јуришника као целокупну КПЈ, свечано обећао да ће КПЈ „РАДО прихватити СВАКУ одлуку коју донесе Комунистичка интернационала“.

Управо ТИХ И НАРЕДНИХ ДАНА агенти НКВД крећу у јуриш на најпознатије функционере КПЈ који по партијском задатку живе и раде у Москви. Куцајући ноћу на врата њихових станова и хотелских соба, они их, све од реда – СВЕ ИЗУЗЕВ ЈОСИПА БРОЗА – проглашавају троцкистима, хапсе их и одводе у препуну Лубјанку и друге московске затворе. Кад су хапшења окончана, Броз  из Москве поручује Иви Лоли  Рибару да је „наша ствар“ у Коминтерни „позитивно ријешена“, а потом бродом из Лењинграда стиже у Париз. Марта 1939. године возом путује у Југославију да би убрзао трагедију свих Југословена који су чамили по московским казаматима. Окупљајући петорицу својих истомишљеника – ЕДВАРДА КАРДЕЉА, МИЛОВАНА ЂИЛАСА, ИВУ ЛОЛУ РИБАРА, ФРАНЦА ЛЕСКОВШЕКА и ЈОСИПА КРАСА – Броз 19., 20. и 21. марта 1939. године искључује из КПЈ све руководиоце партије који су ухапшени, а неки као Горкић и Војислав и Гргур Вујовић већ и убијени у Москви. На његово захтев на овом неформалном састанку нелегитимног партијског састава, кога је Броз прогласио „привременим руководством за текућа питања док наше питање не буде ријешено у Комунистичкој интернационали“, одлучено је да се „мобилизирају СВЕ партијске масе на борбу против троцкистичких елемената“ и да се изврши „ЧИШЋЕЊЕ партије“ и „проверавање целокупног партијског кадра“. СВЕ  одлуке су „донете ЈЕДНОГЛАСНО“, а решење које је Броз предложио и омогућио „С ВЕСЕЉЕМ је поздрављено“.  (…)

Октобра те, 1939. године, када су  практично сви водећи југословенски комунисти ухапшени у Москви, после искључења из КПЈ, већ били мучки побијени, Броз се Стаљиновим повереницима у Коминтерни црно на бело хвали како је искључио из партије све „који су овдје ухапшени, а чланови су КПЈ“ и како његови „другови у Југославији  изучавају хисторију СКП (б). У другом поверљивом извештају, писаном у Москви, он с поносом истиче да је исправио политичку оријентацију Партије“, да су се комунисти Југославије збили око њега и његових истомишљеника. Све бивше руководиоце партије назива „страним агентима“, њихов рад проглашава штеточинским, а њихова хапшења, језива мучења и свирепа убиства крсти спасавањем КПЈ. – КПЈ СЕ ОПОРАВИЛА ОД РАСПАДАЊА – ДОСЛОВНО пише Броз, говорећи о оним својим друговима које је прогутао мрак стаљинских чистки…“

(…) Стрељања југословенских комуниста „препородила“ су КПЈ. На V  земаљској конференцији КПЈ одржаној у Загребу 1940. године (…) Броз је, „најподмуклија убиства својих дојучерашњих партијских другова дословно назвао „снажном ПРЕКРЕТНИЦОМ у раду и РАЗВИТКУ КПЈ“. Оном прекретницом која је њему и његовим сарадницима у Југославији дала крила, подигла морал и улила самопоуздање. И то толико да је Броз ту срећу која га је обасјала пренео на целу партију, у којој је ЗБОГ ПОТОКА МОСКОВСКЕ КРВИ ДОШЛО ДО „СНАЖНОГ ПОЛЕТА“, ЈЕР СУ СТАЉИН И ТИТО, по кратком поступку, „ОЧИСТИЛИ ЊЕНЕ РЕДОВЕ, како је Броз назвао стрељање водећих југословенских комуниста у Москви“.

Моша Пијаде је у оквиру одреднице о Јосипу Брозу Титу у ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ ЈУГОСЛАВИЈЕ, исприповедао легенду, какве су се писале у средњем веку о животу и делима светаца. Исписао је једно од лажних предања, које није имало никакве везе са истином. Учинио је то некадашњи уметник, законодавац, робијаш и револуционар, по свим неписаним правилима обликовања комунистичких бајки за малу децу, недораслу. У ствари, сакрио је страшну истину о свом Шефу (ако ју је уопште до краја и знао у потпуности?)…

Ко се од писаца стасалих у необичној лажи званој титоизам позабавио критиком те необичне лажи?  Показатељи:

„Савремена југословенска историографија, без сумње, сноси велики део моралне одговорности за четрдесетогодишње скривање голооточког злочина, који, попут холокауста за хитлеризам, представља злочину круну титоизма…“ (Д. Михаиловић)

Тврдим: ЈУГОСЛОВЕНСКОГ И СРПСКОГ ДАНТЕА СУ ЕЛИМИНИСАЛИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ И СРПСКИ САДУКЕЈИ И КЊИЖЕВНИЦИ.

Доказ:  „Једини део слике који нема никакве подлоге у стварности је  да су информбировци некакви неплаћени туђински плаћеници. Шпијуни. То доцртавају и стављају у центар слике директни организатори спиритоцидних југословенских затвора за информбировце и људи који су својим денуцијацијама створили каријере. Од заставника до мајора за осам година, на пример. – Шпијуна међу нама није било. Плаћених или неплаћених. Наравно да их је СССР имао у Југославији. Само – није их гурао да се изјасне за Резолуцију ИБ…. Обавештајци СССР у Југославији из 1948. нису доспевали у затвор. Они су сада поштоване чикице. Древне. О државним јубилејима обилазе школе и мекетавим гласом бусају се у прса. И уче ђаку патриотизму. Или су већ испраћени са света уз говоре пуне раскошног патоса…“ ( М. Поповић, УДРИ БАНДУ, стр. 28 – 29).

Комадант злогласног логора, Титов генерал, и данас жив и у поодмаклим годинама, појављује се на трибинама једне од партија (Либерално демократска партија!), а у јавним иступањима преко медија не бира речи кад говори о голооточким жртвама!  Готово десет година после изласка из тога логора, како пише писац Драгослав Михаиловић, осуђеници нису смели ни да помену Голи оток, јер ако би то учинили, враћали би их у логор. Због тога су логораши у разговорима између себе користили поспрдне еуфемизме за Голи оток и голооточане: хаваји и хавајци…

Читавој Тајној или Политичкој полицији, ударили су печат за сва времена Беријини синовци. Беријини синовци су тражили шпијуне, и шпијуне, и шпијуне, и разумљиво – налазили су их!

Политичкој полицији треба одати признање, више него многим писцима, чак и оним најбољим, у другој половини ХХ века.   „Јер УДБ – а није тражила лажи. Колико ја знам – како пише Мирослав Поповић – не. Истина јој је била довољна…“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s