Поштовани пријатељу,
Браничево настоји да очува концепт актуелних темата. Инсистирајући на томе, из више разлога, а посебно у неколико последњих темата, Браничево поставља питања, тражи одговоре, изражава чуђење и упорно и стрпљиво нуди простор за оглашавање свим оним ствараоцима и истраживачима које мучи заборав и игноранција горућих проблема савремене српске књижевности, да се огласе и прого-воре. 
Поезија 20 века – свођење биланса
«Једно обележје ове «Антологије» према већини других у томе је што је она састављена, од почетка до краја, у циљу и по мерилима чисто естетичким. Без обзира на оно што би у новијој српској лирици било занимљиво за књижевног или културног историчара, уредник је бирао песме по њиховој лепоти. Оно што је кара-ктеристично за неко доба ушло је у ову збирку само онда ако је у исто време било и лепо толико колико је карактеристично. Уредник је имао намеру да да тачно оно што наслов његове књиге обриче: – збирку цвећа новије српске лирике. Уредник је, уз то, мерило по коме су песме биране држао врло високо, не силазећи испод једне одређене границе без врло велике невоље, а и тада само за једну малену разлику. Испод ове друге границе није силазио никада, ни из којег разлога. Тако се објашња-ва што неки песници бољега гласа нису никако ушли у ову збирку…»
Богдан Поповић (1863 – 1944): Предговор («Антологији новије српске лири-ке», О Ускрсу 1911) (Цитирано према 20. издању Завода за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997)
Вероватно сте запазили: у тој, како се наглашавало, једној од бољих антологи-ја српске лирике, нема – SANTA MARIA DELLA SALUTE Л. Костића? Нема је ни у издању из 1936. године, у коме је Поповић допуњавао и додавао песме. У чему је ствар? Да ли Б. Поповић није знао за постојање лабудове песме Л. Костића? Кажу да је знао! Зашто је игнорисао? Нема ни једне песме Диса у Поповићевој Антологији?
Поповићева антологија доноси избор из три доба српске поезије, првог који почиње са Б. Радичевићем; другим од 1880. до 1900. године и трећим од 1900. па на даље. Неких двадесет и шест српских песника. Много? Или можда мало?
Сада је иза нас, и то, треће доба српске поезије, које се поклапа са 20. веком. Знамо, да је песми SANTA MARIA DELLA SALUTE Л. Костића било потребно доста времена, да се пробије до врхова српске поезије. Као што је било, такође, потребно много година, да се «исправе» неправде не само према Петковићу-Дису него и према неким другим српским песницима 20. века.
Међутим, у целини гледано, како је читана, разумевана; како вреднована и приказивана српска поезија у 20. веку? У антологијама та поезија се није прослави-ла, напротив. На основу антологијских приказа, знамо, не може се стећи реална слика о трећем добу српске поезије. Доказ – Поповићева антологија. Други доказ: аргументација изнета у есеју Винавера, штампана у часопису ХХ ВЕК пред други светски рат. Трећи доказ: «Несебични музеј» Мирослава Лукића, сва издања, а посебно оно најкабастије (треће, штампано као пилот-издање у оквиру Сабраних радова «Уметност махагонија», 4. књ., 2002, у Београду).
Немамо кратку историју српске поезије 20. века, нити можемо бити задово-љни страницама посвећеним српској поезији у постојећим «историјама» српске књижевности. Немамо ни довољан број монографских публикација посвећених српским песницима 20. века.
Понављам – колико познајемо треће доба српске поезије ? Изнео сам више доказа о непознавању. Како је онда могуће свођења биланса? Није ли то само једна фатаморгана? Погледајте како су песници и поезија представљани у антологијама последњих стотинак година – од Богдана Поповића до Икса и Ипсилона, (тј. прве деценије 21. века.). О томе има доста подстицајне, чак компромитујуће грађе? Зар вам се не чини да је српска поезија 20. века и недовољно читана, и недовољно разу-мевана, погрешним кантарима мерена, искривљено приказивана, и по неком чудном и апсурдном, бирократском кључу свету препоручивана?
Каква је српска поезија 20. века? Какви су песници? Има ли међу њима света-ца? Величина?Колико је међу њима било религиозних, мистичара? Верујућих? Да ли оно што важи за човечанство – да је у њему премало песника – не важи за Срби-ју? Да ли је у српској књижевности 20. века било генијалних песника и да ли су сви они нашли места у антологијама? Шта се уопште може рећи о свим антологијама српске поезије 20. века? Какав је однос критике према песницима?
Какав је однос издавача према песницима и поезији кроз 20. век? Да ли су пе-сници «криви» што је стање било жалосно? Колико се песника гурало уз власт, сваку власт, у 20 веку? И какав је резултат? Колико је «песника» уопште залутало у литературу?
За Винавера су затворене капије Књижевне Установе, коју можемо назвати Бастион официјелне српске литературе и критике 20. века, или Српско – кинеска мандаринска мудрост. У чему је смисао споменуте „мудрости“?
О не пиши ништа, сви су списи ташти
Не веруј очима, не подај се машти.
Напусти Модерну, одбаци древност
само од нас чекај – Велику књижевност.
Делујући у зонама источника, српског неофицијализма, Винавер је до по-следњег даха, био веран неофицијелној перманентној радикалној и стваралачки до-следној одбрани песништва, која је потрајала од прве деценије 20. века па све до године његове смрти, 1955.
Оно што је Берђајев написао о утопији, о револуцијама, о марксизму и траги-зму постојања, о лажним облицима мистике, важи скоро кроз читав ХХ век, од Ру-сије до Југославије. Тамо где има пуно лажних богова, тамо има и хаоса и ђубри-шта, пакла. Неуспеха. Биланси тога неуспеха још нису почели да се своде.
Песништво, које се одупирало малограђанским границама царства Ћесаре-вог, вапило је на маргинама, у мрачним боксовима пакла. Поезију су спасавали они код којих је стварност царства Ћесаревог изазивала отпор. Па и варалице понора, како би рекао Сиоран: они који су стигли у коректно очајање, у олимпијску окрут-ност.
Браничево жели да подстакне овим тематом разговор о краљици српске књижевности у 20. веку, о њеним узлетима и падовима, вредновању и превредно-вању, позивајући најшири круг позваних до сада да у форми есеја (до једног табака дужине, или 16 стр.) изнесу према својим сазнањима, савести и чињеницама миш-љења која би потиснула уврежене шаблоне и небулозе бирократске критике; миш-љења која би била подстицај за расветљавања српске поезије 20 века…
Предложена тема за разговор првог двоброја Браничева за 2012 гласи; Поезија 20 века -свођење биланса.
Ваш прилог до једног штампарског табака очекујемо, најкасније до 1.03.2012. године. Адреса часописа је: Центар за културу Пожаревац ( за часопис Браничево), ул. Јована Шербановића бр. 1, 12000 ПОЖАРЕВАЦ. Електронска адреса: ebranicevo@open.telekom.rs
У Пожаревцу, почетком јануара 2011. Главни и одговорни уредник, Александар Лукић
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 