Шљака историје;шкарт (2)
Бекство са села у град. – “…зашто вам се села све више празне, а сеоска омладина, која сигурно не би била сувишна на селу, наваљује у градове да би ту потражила запослење? Сигурно не зато што их ваше село, које је, осим ретких изузетака, једно од најплоднијих и најнасељенијих у Европи, не би могло хранити. Не, они долазе у град из два друга разлога: прво, данас многи млади људи сматрају понижавајућим да буду сељаци, па желе да буду “чиновници” јер мисле, и у великој већини случајева с правом тако мисле, да ће им посао у својству чиновника бити лакши. Овакво стање духа, наравно, слабо погодује васпитавању вредног особља у државним службама. И, заиста, лижно искуство ми је показало да је половина ваших чиновника лоша и веома лења…” Родолф Арчибалд Рајс: ЧУЈТЕ СРБИ!Чувајте се себе, Београд: СПИК, 2004, 116 стр. ; стр.10
Докази су испред носа, свуда, у друштву, у тзв. култури, у политици, на универзитету, у редакцијама часописа, у свим престоничким новинама, и оним провинцијским, у књигама и пренатрпаним књижарама, у архивима…
Нема сумње да је поглавље „Прекумановски интелектуалац“ једно од најбољих у Димитријевићевој књизи; написао га је јасно, интелигентно, један од ређих данашњих српских интелектуалаца, који је познатији у медицинској области у којој је стекао и докторат (предаје као редовни професор на Стоматолошком факултету Београдског Универзитета), него у српској књижевности. Обавио је један драгоцени истраживачки посао, и није подлегао искушењу српских књижевника да романсира нађени и неидентификовани ратни дневник једног од најпознатијих српских војних хирурга, који је, као и толики други, неправедно заборављен, захваљујући, пре свега, наметној „памети“ (глупости) Наметног или 20. века. Професор Димитријевић је са хладнокрвношћу једног вештог и душевног анатома, ушао у стрпљиву и напорну и деликатну „операцију“ оживљавања исписаних папира племенитог доктора, које су немилосрдни потомци бацили – дословце – у контејнер. У целини, Димитријевићева књига је изванредна по много чему, а мени је драга због више ствари, а првенствено и зато, што је, као и покојни Леонид Шејка, на Ђубришту 20. века, пронашао једну драгоцену вредност, које се праве и истинске културе не одричу. И у овим уводним напоменама биће довољно да кажем још : Димитријевић, у најважнијем поглављу своје књиге, прави паралелу између писца баченог Дневника, војног хирурга др Михаила Петровића и Арчибалда Рајса, позивајући се повремено на Fранкла, Дучића… Могао се позвати у овом свом поглављу и на Николаја Велимировића, Јустина Поповића. Димитријевић у Рајсовој књизи „ЧУЈТЕ СРБИ“ налази „опис“ прекумановског интелектуалца. Насупрот лика прекумановског интелектуалца, стоји онај други сој,- комерсантски.(4 )
________________________
4 „Сујетан, грабљив и хедонистичан сој, однарођен, бесловестан.
Први, нажалост, листом изгибоше почев од славне оне Кумановске битке. Отуда синтагма. Пре Куманова беше их више, много више од потоњих.
Тешко је оспоравати макар и утисак да шкарт преовлада после рата. И Fранкл вели: у срцу знамо, најбољи од нас нису се вратили. Но, за Рајса је ишчезавање првих уз умножавање ових других један од знакова и крупнијих разлога, будућег српског суноврата.
Једно од најјачих и истовремено и најтањих места у већ поменутој Рајсовој књизи јесте питање религиозности Срба. Рајс се, поводом тога, колебао, бацајући погледе час ка слабо образованим, једва писменим српским свештеницима, али жестоким родољубима, час ка празним храмовима. Једва да се у цркви затекне по која старија жена; просечног српског верника тамо нема. Али тај исти просечни верник ретко пропусти да се не прекрсти и Бога не помене при каквом крупнијем догађају. Религиозност – да, испетљава се Рајс, једва видљива, чудна; и, рекло би се, о нити виси. Изгубите ли и то, Срби, пропали сте! Тако Рајс“ (Димитријевић, исто, стр. 83).
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 