КАКО ЈЕ ИЗДАЈА СТИГЛА У РУСИЈУ

И Рилке укратко исприча садржај бајке : Како је издаја стигла у Русију…

*

– Страшни цар Иван хтео је да наметне суседним кнезовима данак, претећи им великим ратом уколико не буду слали злато у бели град Москву. Ови се посаветоваше и сви једногласно одговорише : задајемо ти три загонетке. У речени дан ( који ти ми одредимо) дођи на Исток, код Белог камена, где ћемо те чекати и донеси нам њихова решења. Уколико буду тачна, даћемо ти дванаест врећа злата које од нас захтеваш. Узе да размишља цар Иван Васиљевич али га ометаше многобројна звона његовог белог града Москве. Тад позва своје саветнике и учене људе и нареди да сваког који не буде знао да одговори на питање, нагог одведу на велики Црвени трг где се управо градила црква посвећена Василију, и да му једноставно одрубе главу. У том послу му је тако брзо прошло време да се он ускоро нашао на путу за Исток, према Белом камену, где су га чекали кнежеви. Није знао да одговори ни на једно од питања али јахање трајаше дуго и још је постојала могућност да успут сретне каквог мудраца; јер тада многи мудраци беху у бекству пошто су сви краљеви имали обичај да наређују да им се одруби глава ако им нису изгледали довољно мудри. Такав му не дође на видело али једног јутра угледа он старог брадатог сељака како гради неку цркву. Баш је стигао до кровне конструкције и постављао мале летве. Било је право чудо што је стари сељак непрестано силазио с крова и узимао само по једну летву с гомиле где су биле сложене, уместо да понесе више њих у дугачком кафтану. Тако је морао стално да силази и да се поново вере. И није било тешко погодити да ће он на овај начин све те стотине летава поставити на своја места. Цар због тога постаде нестрпљив. „Глупане“, узвикну (тако у Русији углавном зову сељаке), „било би далеко једноставније да се натовариш летвама па онда да се успужеш на кров цркве“. Сељак, који је управо био сишао, застаде, стави руку испред очију и одговори : „Царе Иване Васиљевичу, то мораш препустити мени. Свако се разуме најбоље у свој посао. Међутим, кад већ овуда пролазиш, рећи ћу ти решење загонетки које треба да однесеш на Бели камен, на Исток, што је недалеко одавде“. И он му све по реду препоручи шта да одговори. Цар једва стиже да захвали од чуђења. „Шта да ти дам за награду?“, упита најзад. „Ништа“, рече сељак носећи летву и хтеде да се попне на мердевине. „Стани“, заповеди цар, „не може тако, мораш нешто пожелети“. „Па. татице, кад заповедаш, дај ми једну од дванаест врећа злата које ћеш добити од кнежева на Истоку“. „Добро“, климну главом цар. „Даћу ти врећу злата“. Затим журно одјаха да не би заборавио решење загонетки. – Касније, кад се цар вратио с Истока са дванаест врећа злата, закључа се у Москви у своју палату, усред Кремља са пет вратница и на сјајни под истресе врећу за врећом тако да се начини читаво брдо злата које је на под бацало тамну сенку. У заборавности је цар испразнио и дванаесту врећу. Хтеде опет да је напуни али му би жао да узме толико злата с те дивне гомиле.

По ноћу сиђе у двориште, испуни три четвртине вреће финим песком, лагано се врати у палату, стави преко песка злато и следећег јутра отпосла је по гласнику у онај крај простране Русије где је стари сељак градио своју цркву. Кад овај виде гласника да долази, сиђе с крова на коме је још задуго било посла и викну : “ Не мораш да се приближаваш, пријатељу мој, врати се натраг с твојом врећом која у себи има три четвртине песка и једва четвртину злата. Не треба ми. Реци твом господару да дојако у Русији није било издаје. Али ће он сам бити крив за то кад буде приметио да се не може поуздати ни у кога; јер је сада показао како се врши издаја, а из столећа у столеће подржаваће његов пример многи у целој Русији. Не треба ми злато, могу да живим и без њега. Не очекивах од њега злато већ истину и правичност. Али он ме је преварио. Реци то твом господару, страшном цару Ивану Васиљевичу који седи у свом белом граду Москви, са својом лошом савешћу и у златној одећи“. – Гласник се после извесног времена још једном обазре око себе : сељак и његова црква беху ишчезли. А не беше више ни наслаганих летви. Све је било празно, равно. Човек појаха ужаснут назад у Москву, стаде пред цара без даха и прилично нераговетно му исприча шта се догодило и да наводни сељак није нико други до сам Бог. – Да ли је био у праву? – упита мој пријатељ пошто мину моја прича…
(Рилке, Приче о драгом богу, стр. 131 – 133)

Advertisements

Ко се, у ствари, овде, бави превредновањем?

Овако реално и критички мало је људи писало у послератном периоду, па ако хоћете – последњих неколико деценија. Међу њима је, дакако, био и Небојша Васовић…Рекох да је Ћосића (у даљем тексту Геџа) невешто кртиковао, као уосталом, и Булатовића и Бећковића, професор књижевности у пензији, Миодраг Мркић. Критикујући националисту Ћосића, “песника револуције”, Лабуда са “Галеба”, великана бирократске књижевности, Мркић сматра да су “његове идеје…у ствари, идеје идеологије специјалног рата.(….) Значи примењена у литератури идеологија. Идеолошка књижевност. (….) Код Ћосића нема историчности у бирократији. Код њега је само “бољшевичко”, “стаљинизам”… Тривијални агитпроповски стил. Он је субјективан, острашћен… Он потхрањује митове…Мит о “небеском народу”……” (књ. „Превредновање“, стр. 21).