Добрица Ћосић и Данојлић, о истом

ЦЕНЗУРА је постојала, мада је била вешто камуфлирана. Сваки лист или часопис, издавачко предузеће, морало је имати Програмски савет, чији су чланови долазили из сфере политике (књижевне и политичке мафије). – Писци комунисти су били „равноправнији“ од писаца некомуниста. – ЦЕНЗУРА се спроводила преко негативних рецензија, редактора и лектора, чланова Програмског савета. (“ Сваки члан Програмског савета практично је био цензор. Сваки рецензент и уредник могао је такође да спречи штампање“, како каже Р. Закић.) – ГОЈКО ЂОГО: „Моја ВУНЕНА ВРЕМЕНА, уствари, никада нису забрањена. Књига је покупљена из књижара и магацина и уништена као средство којим је извршен злочин. Тако су је отели и мени, отет је сваки примерак до ког су могли доћи….

ПУНА ПРАЗНИНА

Против Савића, наравно, ништа немам лично. Писао сам афирмативно о једној његовој књизи.Писаћу афирмативно и о другим његовим књигама, ако их и када их буде написао. Савић припада оној генерацији српских писаца, која је на свом почетку затекла врата издавачких предузећа и књижевних часописа ЗАТВОРЕНА, скоро ЈЕКСЕРОМ ЗАКУЦАНА. Та генерација је ПРОВАЛИЛА СВА ТА ВРАТА, ушла унутра, да би их затим ЗАКОВАЛА ИЗНУТРА – за све они који се нису уклапали у њену „стратегију“. То није могло родити нешто добро, већ је књижевне редакције претворила у повлаштена места књижевних кланова и котерија.

Да није објавио ФУСНОТУ, остао бих у једној од највећих заблуда о том писцу, профитеру. Савић је, можда био у прилици да ме корумпира (објављивао ме је као младог писца), али ево шта се догодило, међу нама, што се не сме прећутати. Разуме се – ја не идеализујем положај уредника. Знам ко су све били уредници, и не поричем им право на одбијање рукописа. Избегава се да се мало прочепрка, да се види како су прављене каријере уредника, како су постављани на те одговорне положаје.

Страва парадигме: И после Тита Тито

Други један писац, непознат широј јавности, Драгомир Матић, проговорио је о погубности ћутања : „Наше ћутање је оно ђубриво које је омогућило да кепеци израсту у разгоропађене једнооке титане, да црвени Пантагруели и Гаргантуе у готово једном залогају скрцкају нашу културну и историјску прошлост, да би, пошто су побили и осакатили све што се усудило усправити у њиховом присуству, некажњено наставили да нам се сатански цере у лице, неки из земље (Моша Пијаде), неки са насловних страна жалосних наших новина ( Ђилас, Темпо, Коча и др.), црвени и задригли, вампирски надути од крви српске сиротиње. “

Али правог и суштинског отпора парадигми страве није било…

Не заступај релативизам свих вредности: хијерархија вредности постоји. (…)

У чему је смисао те бајке? Савић је градио и изградио своју успешну каријеру (уредника и писца) у оквирима Титове комунистичке бајке, и било би, зар не, неискрено да он доводи у питање љубав према тој бајци?…

Добитник свих важнијих књ. награда нашег доба, тј. јунак награђеног романа о хлебу и страху, тј. сам аутор романа, каже сапутнику (путујућем амбасадору културе) да је као дечак желео да побегне у Америку. „Она је за мене била свет из бајке, као што је то још увек за већину људи комунистичких земаља“. „Америка је одвратна, сурова, примећује професор“. Комунистичка бајка је, према аутору споменутога романа, привлачнија? Једини аргумент који наводи за то су речи професора из романа: “ ’Штета што се комунитички свет распада’, вајка се професор. ’ У неким аспектима личио је на бајку. Све је у њему било чудесно и нестварно. Систем, људи, новац, вредности. на сваком кораку су те уходили и прислушкивали: најпре ти смета а онда почне да годи. Схватиш да постоји неко ко узима озбиљно оно што говориш. Кад сам у Москви видео дугачке редове пред књижарама, тада сам први пут поверовао у моћ књижевности…“

Отпор (1)

Трубило се о демократизму писаца, којега уопште није било у другој половини 20. века у Југославији, осим у фразама и рефератима прононсираних апаратчика, професора универзитета са педигреом који је проистицао из видљивих и недвиљивих веза са моћним бастионима победника у грађанском рату…

Данашња књижевна критика је копиле таквих наметача, међу којима су два најпознатија: Марко Ристић и Р. Константиновић.- Живорад Стојковић је јавно оспорио овакав тип књижевне „критике“ М. Ристића (поводом дискусије о токовима и струјама у савременој југословенској литератури; београдски часопис „Дело“). – „А да ли је политичко мерење и ислеђивање литературе сасвим престало код нас? Што је још теже: зар главни и најзаслужнији носиоци модернизма нису постали носиоци не политичке књижевности, већ политике у књижевности? Зар Марко Ристић у послератном периоду већ убрзо после СВЕДОЧАНСТАВА није постао главни СУДИЈА ЗА ПРЕКРШАЈЕ НАШЕ ЛИТЕРАТУРЕ, И ТО СПЕЦИЈАЛИЗОВАН ЗА ПОЛИТИЧКЕ ПРЕКРШАЈЕ ПОЈЕДИНИХ НАШИХ ПИСАЦА (не свих!) ИЗ ВРЕМЕНА СА КОЈИМ СЕ УВЕЛИКО, И КОНАЧНО, ОБРАЧУНАЛА РЕВОЛУЦИЈА. Ако не пре Марка Ристића, оно и без њега. Узмимо ТРИ МРТВА ПЕСНИКА, узмите његове полемике са Зораном Мишићем, са Радомиром Константиновићем, са антологијом Миодрага Павловића, шта је то?

Разобличавања

Очигледно да је Вођа Броз имао немирну савест и после двадесет година, када је јавно затражио, позивајући се на „глас јавности“, да се бивши голооточки заточници, они који су преживели пакао и запамтили све његове кругове ужаса, онемогуће. Да Титославијом завлада, као што је за његова живота царовао, идилични свет званичних, делимичних и сакатих истина…

На милионе стихова је објављено после Вођине смрти; штампано је, поред осталога, десетак пуних кола антологија, панорама и зборника и пригодних књижурина врхунске удворичке поезије…

Шта се догодило са Српским народом и његовим песницима?…

Питање је погрешно – песници, писци, есејисти, сликари, музичари, композитори, уметнички еснафи, месне заједнице и читаве парохије имају право на своју парохијалну и непарохијалну љубав према Вођи, чак и кад он ту љубав не заслужује…

РАЈ И ПАКАО

У овој књизи (коју нико у Србији не би објавио данас, а ни сутра) дотакнут рај и пакао српске душе и књижевности. Не знам ни једног српског писца, есејисту, песника, романописца, критичара који је живео рајем. Који је успео да оствари Еванђеље, чији су живот и дело доживљено Еванђеље…То се може видети на гробљима, на сахранама тзв. “књижевних великана”… То се може видети и после; кад прођу година, две, десет, двадесет… Боже, колико је тих писаца наметаних, величаних, наметаних свим средствима за њихових живота на земљи; који су нестали несједињени са Богом Логосом, чија је душа живела ван себе, у вечном лудовању и бесмисленом кружењу из греха у грех, из страсти у страст, из муке у муку. Академије, награде и нагрде, наметања свих врста, све почасти, све су то смислили префригани људи, у свом Потемкиновом Селу. Књижевност српска 20. века – сва је у боксовима Пакла. Покушавао сам да је извлачим из тих боксова паклених са свим његовим страхотама и ужасима; правећи антологије, пишући синтетичке есеје; али није било могуће извући оне, који су ушли у Вечне муке, којима Логос није открио тајну душе…

Српска књижевна критика – она права и пожељна – не постоји!

Постоји бастион официјелне књижевне критике и литературе, са својим кумовима и чудовиштима. Српска књижевна критика – она права и пожељна – не постоји!
Постоји неколико илузиониста, махом на Универзитету или у близинама САН, те на ћепенцима високотиражних дневника, који жаре и пале. Критичари нису ништа бољи од народа из којега су изникли; кад бисмо им поређали имена, учинили бисмо им почаст коју нису заслужили.

Где почиње лаж тзв. модерне књижевности 20. века код Срба?

Пропаст ТИТОНИКА (2) (Изводи) Разарање бастиона и бетона официјелне литературе и критике. Актуелност Винаверовог непризнавања Миодраг Павловић је у једном интервјуу изрекао једну полуистину о  нашим критичарима: „(…) Затим, видели смо, нарочито у послератном периоду, у првих рецимо петнаест година, да се критичар јављао у великој мери као функционер, као функционер друштва. Изгледа да то критичарима, […]

Бродолом ТИТОНИКА

Књижевна критика? Мало морген. Књижевна критика је имала друга преча посла, која су проистицали из њене деценијске улоге у титоизму. Негде при крају часописне верзије романа Доктор Смрт постоје две сликовите реченице тачне у много чему.Из тих округа прашине и паучине Србију неће извући потомци доминатора титоизма, нити некакав хуманизам и демократизам српских писаца, већ, хоћу да верујем, неке друге личности, које тек стасавају, као независне и светске. Да таквих личности има у најмлађој генерацији, да ће их бити све више, можда показују и две белешке на крају споменутог романа.Прву3

…Живи а мртви, ето шта притиска Другу Србију, као сметови снега. Јер такви се хране, као и вампири, свежом крвљу. На насиљу је од Каина до Ирода, од Наполеона до хитлера и Стаљина, саграђена кула уметности илузионизма, – пут који води у ћорсокак. Оруђе немоћних, пут немоћи, ето шта је Србију, скренуло са њеног древног, сељачког друма. Крв. (…) – стр.156

… Друга Србија говори вапајима из округа прашине и паучине, док њени најгрлатији песници, помодни арлекини, трче за четвртим. Право име тога четвртог је – Непостојећи. Никада нисам написао да ми имамо великих песника. – стр.157