ДВАДЕСЕТИ ВЕК (Издаја, 5)
Какви су људи у том веку, у Европи, или Русији? Имају ли психологије? Имају ли емоције? Какве су књиге које се пишу о мртвима и живима, херојима и анти – херојима? Дотичу ли макар узгред јавну болест тога века? Или је то бреме остављено за сита и решета 21. века?Коме су деца поверена?
Доиста, шта је модерно, прогресивно, научно? Шта значе сва модерна гесла европска? (Демократија, штрајкови, социјализам, атеизам, толернација свих вера, пацифизам, свеопшта револуција и капитализам и комунизам?)
ХХ век је потврдио многе речи два словенска пророка. „Јер у томе веку глава тога човечанства спустила се тако ниско да се спојила са коленима. Отуда је пред очима тога човечанства само земља, и црви земаљски, и пред носом његовим смрадови земни. Говорити му о небу, то значи говорити му о оном што не може да види, јер је цело његово биће згрчено тако да може својим чулима да осети само оно што је доле, што је од земље, што је ниже од човека. Под тим углом згржене жене мора се посматрати и ценити сав живот Европе за многа минула столећа. Под тим углом светлости коју види згрчена жена гледајући у земљу, развијала се наука, уметност и економија, политика и сав живот људски, приватни и друштвени, и опште човечански…“ (Н. Велимировић)
У ХХ веку у Европи деца нису поверена Христу ни Христ деци. Стрвинари педагошки, ТРОВАЧИ ТУЂЕ ДЕЦЕ, одучавали су децу од веровања њихових родитеља, и чак су их подстицали да се побуне против родитеља, да пљуну на своје родитеље и све њихове светиње, јер је то модерно, прогресивно, научно.
Европа се побунила против Бога, а Велимировић тај бунт означава као „највећи и најгнуснији догађај у историји света. И Јевреји су се бунтовали, због чега су и проклетство смоковничко навукли на себе. Али је бунт Европе тежи грех од јеврејског греха. Европски грех уопште нема сравњења у времену од постанка света до данас… Европа је изгубила две главне стварности, па се сад хвата за оно што је споредно и пролазно. ИЗГУБИЛА ЈЕ БОГА И ДУШУ(истицање, М.Л.)… Она је духовно слепа, слепља од свих континената; теле које блене и блеји. Бојмо се од ње, чувајмо се од ње, удримо по њој – то је безбожна авет човечанства“.
Европа је доживела ПРОПАСТ СВОЈИХ ИДЕАЛА.
Велимировић је етикетирао Европу као БЕЗБОЖНУ АВЕТ ЧОВЕЧАНСТВА.Логори су, изгледа, прво били смишљени у близинама Сахалина, далеко од Европе, али су средином ХХ века оснивани и по Европи: Велимировић је слао поруке из злогласног логора у Дахауу, и оне нису стигле до његовог народа.
Опомене словенских нису се могле пробити од легија барјака смрти са насликаном главом мртвачком. „Зашто? Зато што верују у вечну смрт и привремен живот на супрот цркви која верује у вечни живот и привремену смрт“…
Да ли су пророци у Европи боље пролазили последњих векова? XIX и XX век, Европа и Азија, Русија и Србија, нису разумели своје пророке, пророке епохе хокус – покуса. Односили су се према њима као древни Јевреји.
Зашто је то тако? Зато што је Европа опасана са четири висока зида, како је видео Николај Велимировић: науком, индустријом, политиком и саможивошћу. Сви су ти зидови неосвећени и неблагословени, све је то на супрот Богу, против Бога и у пркос Богу.
Древни Јевреји пророка Исаију су због његових речи (Што говорите: направисмо савез са смрћу и учинисмо уговор са паклом…од лажи начинисмо себи уточишта и заклонисмо се за пријевару ) ПРЕСТРУГАЛИ ТЕСТЕРОМ.
И Достојевски, и Николај Велимиривић, осетили су на својој кожи и у својој души, ужас казамата. Пакао робије и логора.
„Наивне вернике у целом свету пренеразиће пропаст папске државе, а њихово топло саучешће према развлашћеном папи прећи ће у ентузијазам који ће свакако веома утицати на развој европских догађаја. Папа ће стећи нове присталице о којима сада Света столица и не слути. Немири ће захватити Европу и многе снаге у Европи поделиће се за и против папе. Тако нешто мора се очекивати. С друге стране и црква ће започети своју обнову, али то ће опет бити хокус – покус и то у две фазе – кроз језуитизам и кроз социјализам. Црква ће се сјединити непосредно са револуционарима – преко својих искрених представника искрено, а преко лицемерних терористички (као што сада подстиче тероризам у Италији), али ће и у једном и у другом случају у револуцију УНЕТИ ЈЕЗУИТИЗАМ“ (моје истицање, Достојевски, МИСЛИ ИЗ БЕЛЕЖНИЦА 1860 – 1881, Београд, Партизанска књига, 1982, стр. 63).
Вође комунизма нису К. Маркс, F. Енгелс, Лењин, Троцки, Стаљин, Тито; означивши папу као „вођу комунизма“, Достојевски је међу првима наслутио шта ће се догодити кад папа изгуби световну власт.
Достојевски је дошао до ових закључака, које је време потврдило, јер је веровао и знао да је Бог „идеја колективног човечанства, масе, СВИХ. Када човек живи у маси (у првобитним патријархалним општинама, о којима су се сачувала предања), тада човек живи НЕПОСРЕДНО“ (Достојевски, исто, стр. 67).
У социјализму, најбољем ако је такав уопште икада и постојао, и најгорем, човек живи ПОСРЕДНО; у социјализму има „иверја“, али хришћанство омогућава „максималан развој личности и сопствене воље“.
На дубоку противуречност између социјализма и хришћанства, показала је повест ХХ века.
И као личност и као члан Цркве, човек је у оба случаја „светиња Божија”.
“Тиме су најбоље решена два питања која незнабожни свет никако није могао решити; два питања, због којих је Европа примила заиста реке крви па их оставила нерешена. А то је питање личности и заједнице, или речено туђим речима : индивидуализма и социјализма. У рекама крви час је једно тонуло час друго, и час једно се дизало час друго. (….) Личност је престала сматрати се светим храмом Духа Божијега и друштво се престало сматрати светом Црквом, т. ј. светом заједницом или још боље породицом Божијом. А чим је Бог удаљен, сатана се јавио на мегдану да разјарава индивидуалисте против социјалиста с једне стране и са једном својом војском и социјалисте против индивидуалиста с друге стране са другом својом војском. Индивидуализам и социјализам – то су зверска именовања сатанског човечанства, која су потиснула именовања : храм и црква“.
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 