Централна фигура српске модерне књижевности, објављује 1952. године своје Патентно писмо, под насловом: Освајање сна.
Све крин до крина, бездан тишина,
Вртлог врлина, сумор суштина –
Све се раскраја у сто бескраја,
У сто очаја, сто одношаја
У сто дивљина, сто давнина.
Сва мора брује безмерјем струје,
Мириси рује несвест милина,
Потоци хује бестрв планина –
Све гује зује језом олује
Безноћ је дана – безвласт даљина.
Тим срцем врелим, свенадно смерним,
Тим смелим трудом, свим узалудом,
Свим недосудом, свим нерасудом,
Том слашћу худом, превлашћу лудом
Тим бићем зрелим, горко чемерним:
Букните будно, бескраје скројте,
Складите развој, облике спојте
Зглобите време, безброје збројте –
Што неће цветом – сјајем освојте.
30. децембар 1952.
То, пише, Винавер – три године, пред, своју, смрт.
Развој – стваралачки развој – појам, који, заобилазе – тзв. наметнути или самопроглашени критичари бирократске књижевности, или му не придају значај који стварно има, тумачи у српској критици или књижевној историји; то је оно о чему пише зрели Винавер; тражећи од уметника да раде на усклађивању свога развоја. Стваралачки развоји многих српских уметника нису били пожељни… Ако би се погледао стваралачки развој многих српских писаца, па и оних најистакнутијих, па и оних које је Винавер хвалио и подстицао на њиховим књижевним почецима, од Винаверове смрти па до 2000. године, погледао кроз увеличана сочива, видело би се, да нема писаца и песника, чији се опус, или појединачно дело, завршава апсолутним, да не кажем Богом, јер то многима може зазвучати чак патетично. Другим речима, у другој половини 20. века н е м а – великих стваралачких конструкција, у оном смислу како је то разумевао Винавер (наводећи као пример ТАЈНУ ВЕЧЕРУ Леонардову). Има уметничких дела у којима је дат живот у крвавом и битном сведочанству једног значајног тренутка, и врло мало, врло мало дела у којима се живот преображава ради више и веће конструкције, у којој се читаоци лакше сналазе. У тим колебањима, превлађивало је прво, током читавог 20. века. Винаверу је оно друго, крајем децембра 1952. године – преображавање живота, ради веће конструкције – изгледало видовитије.
Изгледало му је као „огњено знамење које је овоме нараштају исписано на небесима уметности“. Винавер је умро са вером да су његови савременици „кадри да то светско знамење и схватимо и да њиме живимо“.
Ту има упоришта за писање једног правог патентног писма. Међутим, Винавер остаје недоречен; али у свакој видовитости има и доста недоречености.
У тексту написаном 1922. („Задатак песника“, у књ. ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ, Београд, 1938; стр. 128) Винавер сматра да се мора „веровати у велику мисију песника у нашој средини. (…) Наша средина зато је духовно учмала што је сва снага поезије била до скора – и могла бити – употребљена, утрошена за један само свој вид; за вид родољубив, морално – витешки на подлози чојства и јунаштва.
Снага поезије мора сад бити искоришћена за друге циљеве: да се неминовна духовна сувопарност и закржљалост, та спољна духовна окорелост, расече до ране, до крви, да се омогућимо рањени и крвави за шире проблеме душе, за велико струјање, за велики живот наших дана./ Запекли су се били и сувише стари ожиљци. Самим тим и старо постаће ближе и разумљиви јер, доћи ће у додир са новим тражењем као противтежа, оживеће. “
У ствари, у српској књижевности 20. века није било патентних писама; и ако је и било извесних покушаја, не могу се, ипак, ни формално, ни суштински поредити са Теслиним.
Тесла може бити мера поређења, јер није био сам научник, већ и визионар. Био је научник и метафизичар.
У српској књижевности 20. века, нема пријављених књижевних патената (формално гледано)… Неко ће рећи да се до проналазака у науци долази на други начин, у односу на уметност. (У науци се открива грешка претходника, у уметности, открића долазе обожавањем вољених претходника.) Можемо читати не један манифест у српској књижевности од 1900 – 2000. године, као крња патетнтна писма њихових састављача. Међутим, сви ти „проналасци“ нису остварени; ни један од књижевних проналазака у српској књижевности споменутога периода, не сија на свим тачкама земаљске кугле, као један једини, Теслин: сијалица. Црњансково објашњење о настанку песме „Суматра“ могло би се читати као нека врста Црњансковог проналаска, као и понеки манифести „барбарогенија“ балканских); Винаверов укриван есеј „Одбрана песништва“ (објављен 1938, у Младеновићевом часопису ХХ ВЕК), индиректно, показује и доказује, да у 20. веку нема правих Патентног писма. Нема – генија.
И у том смислу, није згодно рећи, нема ни једног разлога да се Срби љуте на Нобелов комитет. Предлагали су Попу, Павловића и Павића за Нобелову награду, али то је изгледа покушај без наде. Јер, ко од три споменута писца има ваљани пријављени Патент? Писац „Хазарског речника“? Вероватно овај аутор има неку врсту неформалног Патента (по мишљењу његових сведока, којих има више и међу издавачима и официјелним – неофицијелним књижевним критичарима и тумачима)…
Када упоредите – патенте Николе Тесле, научника, проналазача и визионара – првог и уједно последњег Србина 20. века који је добио (и одбио) Нобелову награду, са, рецимо, било којим проналаском у српској књижевности (то није лако, наравно, из више разлога), видећете следеће: Тесла своје патенте објављује на енглеском и пријављује Патентној служби Сједињених Држава патентним писмима дајући детаљну и квалитативну спецификацију проналаска. Свима заинтересованима, Никола Тесла из Смиљана, у Лици, Аустроугарска, даје на знање да је открио то и то… Што увек потврђују и сведоци – два сведока. Када је реч о проналасцима у српској књижевности, ту су ствари мало сложеније. Има ли у српској књижевности 20. века, заиста, проналазака? Ко су проналазачи? Је ли, рецимо, модерна – проналазак? Је ли проналазак „суматраизам“, „зенитизам“, „дадаизам“, „надреализам“, соц. реализам? Критички реализам? Црни талас? Постмодернизам?
„Сигнализам“? „Клокотризам“ ? „Постпостмодернизам“?…
До 1897. године Тесла је пријавио Патентној служби 79 патената!
До 1902. Тесла је пријавио још 21 проналазак.
Од 1909. до 1927. Тесла пријављује Патентној служби САД 18 патената.
Патентној служби Велике Британије Тесла пријављује 1921. шест нових патената. (Теслина патентна писма преведена су на српски и објављена у четири књиге 1996, Београд.) У српској књижевности 20. века има много више – забуна, заблуда, укривања, свега и свачега, а понајвише сујета, које су дошле главе и онима које савременици сматраху врлима… Зашто је то тако и докле ће бити тако?
М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 