PUT PRAVEDNOSTI I ISTINE

Miroslav Lukić: „ Kuća svetih ratova“ , Mobarov institut – Zavetine, Bgd. 2000.

Ima izvesne simbolike u pojavljivanju romana „ Kuća svetih ratova“ Miroslava Lukića (1950.) i završetka drugog milenijuma: prvi navešćuje vreme duhovnih vrednosti, drugi označava kraj ere grube materijalnosti ( bar se nadamo) , ili kako sam autor voli da kaže : epohe hokus-pokusa . Od pojave prvog romana „ Dnevnik za Senkovića“ daleke 1983. do ovog , etičko pitanje postalo je dominantno u njegovom opusu . Čovek egzistira u istoriji, osuđen je na činjenje i svojim postupcima mora da se odredi prema drugima. Najčešće je stradalnik ( „Ujkin dom“) ali i tada mora da preispita svoje postupke , da očisti svoju dušu kako bi zaslužio večnost.

Ostvaren kao drugi u trilogiji „ Mladost bez starosti i život bez smrti“  (prvi: „ Trgovci svetlošću“ 1998. izdanje Verzal- presa , Beograd), „ Kuća svetih ratova „ je u funkciji povezivanja narodne kulture i tradicije balkanskih prostora sa svetskom kulturnom baštinom. Korene mitologizacije kod Lukića nalazimo i u njegovim ranijim ostvarenjima, u pesmama i esejima, tako da nam se paralela sa Rastkom Petrovićem i njegovim nastojanjem da narodnu tradiciju i kulturu poveže sa savremenom svetskom književnošću čini i umesnom i opravdanom. Naglasak na epskom, takođe. Nije slučajno u romanu navedena narodna pesma kao pandan jednom odlomku iz “Božanstvene komedije“. Nije slučajno ni pominjanje Homera koji je kod Lukića Omer ili Om. Istina , stavljanje narodne pesme pored jednog kultnog književnog dela zapadne civilizacije ima za cilj da pokaže praizvornost narodne kulture ali i njenu vitalnost i postojanost.U svakom slučaju, postupak je u funkciji uspostavljanja jedne nove mitologizacije.

U „Kući svetih ratova“ narator prati put duše glavne junakinje Anđujke od trenutka njene smrti do susreta sa bogom. Tačnije, duša Anđujkina moraće da iskusi „ drugu stvarnost“ , stvarnost postojanja posle smrti, da se očisti od zemaljskih grehova kako bi dospela u krug svetlosti što je drugo ime za večnost. „ A duša / ako hoće sebe da upozna/ u dušu ona / treba da gleda“ , pisao je Jorgo Seferi u „ Mitskoj istoriji“ . Anđujka to i čini: sve vreme boravka u Kući svetih ratova zagledana je u svoju dušu . To je istovremeno i put očišćenja: da duša postane svesna svojih postupaka. Samo tako se može zaraditi večnost.

Od Platonove „ večne ideje“ i njenog ostvarenja u pojavnim oblicima do hrišćanskog shvatanja duha koji je takođe večit ali i uzvišen, i izvedenice duša u opoziciji, telo , telesno, materijalno- čovečanstvo je napredovalo sporo i sa zastojima. Pojam greha postaće dominantan u hrišćanstvu kao rezultat razlikovanja dobra i zla. U Bibliji, čovek je grešan i pre rođenja (praroditeljski greh). Lukić uzrok greha nalazi u čovekovom nepoznavanju sopstvenog bića: „ Ti si blizanac svega sem Gospoda. Što postoji spavalo je sa tobom u istoj utrobi. Što je izašlo iz utrobe, braća su tvoja i sestre. I otac tvoj brat je tvoj, i majka tvoja sestra je tvoja … Hiljade pokolenja radilo je na tebi, nosilo te kao vekovnu tajnu… Čovek ne zna da je blizanac svega i zgreši….“ ( str. 6.) . Drugi uzrok greha Lukić nalazi u čovekovoj nemoći da ovlada vremenom: „ Budućnost je mračna živim dušama ostalim iza tvojih leđa, a duša tvoja stiže u Kuću svetih ratova , u svetlost neprestanu gde sunce ne kruži. U njoj se duša suočava sa svim što je bila i upoznaje naličije“ ( str. 7.) . Tako je otvoreno ključno pitanje romana: etičko.Očišćenje od greha moguće je kroz spoznaju, a taj put je svakom čoveku dostupan.

Slika boga u ovom romanu donekle se razlikuje od predstave boga u Starom i Novom Zavetu. Ona je sinkretična, produkt više religija. Pre svega, korespondira  sa  Berđajevljeljom idejom aktivnog boga. Lice božje „ nije trun, ni prašina , ni pesak, da ga svuda ima“ (str.69.). Iz ovoga sledi , ako bog nije u svemu i svuda , ljudskoj duši ne ostaje ništa drugo nego da ga traži. Napredovanje ka božanskom moguće je kroz aktivni princip, suprotan principu pasiviteta tako omiljenom u zapadnoj filozofiji i književnosti ( S. Beket. „Čekajući Godoa“) . Drugo razlikovanje je prema hrišćanskom uverenju da se bog može upoznati samo srcem. Treće je iz budizma. U „ Kući svetih ratova“ put do njega vodi „ kroz pročišćenje uma, i da nema drugoga. ( str. 41.). Bog je , dalje „ na kraju najboljeg osmoročlanog puta: ispravna vera , ispravne namere, ispravni govor , ispravno vladanje, ispravni način života , ispravni napor , ispravna pažnja i ispravna misaona zadubljenost“ ( str. 41.).  Bog još obitava i „ iza četiri plemenite istine: bol, nastanak bola,  iskorenjivanje bola i osmoročlani put koji vodi do prestanka bola“ (str. 41.). Naglasak na umu, na pročišćenju uma, obavezujući je za svakog čoveka. Da bi stigla pred lice božje, ljudska duša mora da načini podvig. Lukić veruje u čoveka , veruje u njegovu moć da dosegne boga jer je „ blizanac svega što postoji“. Potreban je samo duhovni napor. Lenji duhom nikada neće stati pred lice božije.

Šta sve ne čini Anđujka u potrazi za bogom , koga sve ne sreće u Kući svetih ratova! Svoj greh imaju i sitni pesak i hiljadugodišnji hrast, pa i ljudske ideje i velike zamisli. A tek ljudi ! Od razbojnika do najvećih humanista. Od Raspućina do El Greka i Dantea. Jer , pred bogom sve duše su jednake i svima je potrebno iskupljenje. Otkriće, najzad , Anđujka, svoj greh, učinjen iz neznanja , iz plemenite pobude da spasi porodicu. Biće to polomljene kosti iz groba ispiračice zlata Karmen koji je oskrnavila kako bi odagnala zle čini crne magije. Ali neće to biti oproštaj, jer grešna duša ne može da oprosti. Međutim, saznanje je dovoljno. Može čista da uđe u svetlost.

Proći će Anđujka Kuću svetih ratova, otkriće njen smisao i značenje. Jer Kuća svetih ratova nije prostor u kome Mefisto kuša Fausta, niti Danteovo Čistilište. Kuća svetih ratova , taj ingeniozni naslov, pre svega je topomin (tako su Turci u tajnim spisima nazivali Kalemegdan, ne bez izvesne simbolike), a onda i prostor  „ gde zvezde plove na pučini vasionskoj“ . Njeno poreklo je božansko „ Sazidao je svevišnji zidar, i brižljivo skrio od živih ljudi“ (str.69.). To je još prostor gde „ se susrećemo samo sa gresima koje proživesmo dole“ (str.60) , ali „ u toj kući niko nije izgoreo“ (str.7.). Najdublji smisaoni sloj Kuće svetih ratova  otkriva se u sledećoj rečenici: „U svakoj je duši kuća svetih ratova i svaka u kući svetih istina ječi“ (str.18.). Tako je uspostavljen luk od materijalnog do duhovnog, od geografske oznake do prostora duše, gradeći snažan poetski simbol jedinstven u našoj književnosti. Kao što i Anđujka, jedinstven lik u malobrojnoj galeriji ženskih likova, stameno stoji, zračeći duhovnošću i vrlinom.

Izbor teme uslovio je ugao posmatranja pojavnog sveta romana, a ovaj pak, oblikovne mogućnosti. „ Kuća svetih ratova „ je roman fragmenata koji se ulančavaju u osnovnu zamisao puta kojim prolazi Anđujkina duša. Takva zamisao, davala je naratoru izvesnu slobodu da se sa lakoćom „šeta“ po vremenu i prostoru, dovodeći u vezu ljude i događaje iz različitih vekova i epoha, civilizacija i kultura. Tom slobodom se narator vešto koristi pojačavajući osnovnu temu, snažeći je neprekidno u spirali nenametljive gradacije. Drugi oblikovni princip je kontrastiranje. Motivi fragmenata: ispovest zrna peska , frule , nemuštog jezika, suprotstavljeni su monarhiji, hrišćanstvu a ovi pak biblijskom Adamu, El Greku, Danteu, čime je razbijena monotonija ređanja fragmenata a postignuta živost pripovedanja.Kontrastiranje u okviru manjih celina i njihovo gradiranje na širokom planu romana omogućilo je celovitost utiska dela i njegove osnovne zamisli.

Na početku romana, Anđujku u Kuću svetih ratova uvodi anđeo, čuvar njene duše. Na kraju romana, u „ Mladost bez starosti i život bez smrti“ , taj zadatak ima petao sa dve kreste. Između je put njene duše, bezmerije vremena i prostora, vasionsko prostranstvo, u kome neprekidno veje neka svetlost čudesne blagosti i topline. Iz stranice u stranicu,izloženi smo rečima u čijem je korenu svetlosni fenomen ili reči u dosluhu sa svetlošću. Reči svetlosti organizuju se u rečenice sposobne da izraze sve čega se dotaknu , a što je u ljudskom mišljenu i osećanju. Na njihovoj podlozi izrasta romaneskni svet velike trajnosti i lepote. Zbog toga je „ Kuća svetih ratova“ bitna knjiga i znak velike književnosti.

Miroljub MILANOVIĆ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s