9
Да ли је Ђаво – далеко му лепа кућа – постао јунак у циркусу усамљености, попришту писца, зато што је Бог- како пише Сиоран – ’све изабрао за нас, па и кравате’? Из потребе за сабраношћу, – како пише Сиоран – ’отпослао је Бога, решио се последњег наметљивца’.
“Без Бога све је ништавило. А Бог? Врховно ништавило.”
У једном од бројева Посебне породичне заветине, донет је избор текстова о непоменику у народној традицији, као и избор текстова из дела једног савременог писца, широкој читалачкој публици скоро непознатог. Тај писац је имао амбицију да пишући биографију ђавола, напише књигу о обрнутој повести цркве. О свему се може писати. Не може нико забранити писање о обрнутој повести цркве. Таквих књига у српској уметничкој прози нема много…
Постојао је циркус усамљености, постоји и овог тренутка, постојаће увек, изгледа. У том циркусу све је могуће. У том циркусу, Сиоран, на пример, ’Ношен расплинутошћу, качи(м) се ма и за најмању тугу као за даску спаса’. У том циркусу, ’кад анђео ходи, ђаво му се крије у сенци. Кад ђаво ходи, анђео му се крије у сенци’.
Препирача је било и биће. Неке писце ће импресионирати само Ђаво, неке само Бог, само човек, ређе – Свечовек.
Свечовек? Свечовека један златоусти богослов описује као ’мајку Луциферову, која се дала од сина понизити, исецкати, смањити, стеснити, попљувати и распети, све из материнске љубави према сину’.
Свечовек је ’оно што не лаже у лажову, и не краде у лопову, и не пали у паликући; што не руши у освајачу, и не блуди у блуднику, и не плаши се у плашљивцу, и не тврдичи у тврдици, и не стрепи у самртнику…’ ’оно што се осећа крилато у змији, свеже у трулој јабуци, несебично у јазавцу, непролазно у бору, неусамљено у лисици, непобедно у тици, срећно у риби, креативно у сребрном језеру, и живо у гробљу’.
’Свечовек види у свакој ствари једно двојство од Бога и себе самога…’
Да ли је Свечовек писао оно што је за један од бројева часописа Посебна породична заветина одабрао прирећивач X. Д. Х. из дела једног савременог писца са периферије српске књижевности? Нека читалац сам просуди.
Наше је да подсетимо на једну стару српску пословицу: Ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају. Нама се чини да тај писац, који је уложио огроман труд у писање једне књижурине не може никоме помоћи, ни себи, док не помогне свему. А свему би могао помоћи, па и свом фаворизованом Ђаволу мислећи о Свечовеку. Не о Надчовеку. Зна се где је Надчовек зидао своје куле и зашто су се срушиле.
Ни о Подчовеку. Тај писац је заборављао, пишући своју књижурину, да кад год је ђаво из њега говорио, анђео је прислушкивао. Врло често човек греши из самољубља или из самопрезрења. Историја потврђује да је човеку растао апетит.
Да ли је због тога криво Хришћанство, Бог, син Божји?
Глад и апетит су повезани.
Богослови су упоређивали змију, псе, човека и Свечовека. ’Змија уједа свој реп, јер нема шта друго да уједе. Пси лају на вас, – пси на псе – јер немају на кога другог да лају осим на себе. Сам своје срце гризе Свечовек, и слади се њиме, јер не зна, да је његово. А кад сване седми дан, како ће се застидети, кад почне чупати своје зубе и своје нокте из свог рођеног срца! Са правим стидом доћиће и прави бол…’
Атеистички настројени људи, верују да је у васиони више воде него свести. Они нису лојални Богу, нису солидарни с Богом; они су доста кратковиди и уверени да се граница света поклапа са границом њихова видокруга.
Ђавола понекад фаворизује безнађе. “ У безнађу надражује његова добра утемељеност, – пише Сиоран – његова очигледност, ’документованост’: оно је за репортажу. Испитајте, напротив, наду, њену издашност у лажи, њену манију да фабулира, њено одбијање догађаја: изметање, фикција. У том изметању је живот,из те фикције се он храни”.
Нека нико не покушава да пише књигу о непоменику, богу, анђелима ако није прошао обуку за жртву, ако се није противио својим инстиктима, ако себи није наметао дуги период сексуалне аскезе, или није упознао лишавања у апстиненцији…
Због чега се решавати Бога да бисмо опет пали на себе?Чему то супституисање мрцина? (Сиоран, СИЛОГИЗМИ ГОРЧИНЕ, Београд, Рад, 1998, 127 стр.; стр.70)
Мркић у Биографији ђавола не открива своје изворе, или како би Сиоран то друкчије назвао, своје стидове. И пошто их не открива у себи, или се скрива иза свезнајућег писца, посвећује се плагирању Бога, тј. врло често извесној врсти тзв. српске бирократске књижевне критике.
Да је био срећнији у љубави, овај писац би нам уштедео писање овакве једне књиге. Књиге која има амбицију да безобзирно све дехристијанизује. Мркића су изгледа разочарали и Бог и Ђаво. Као што је писац и сам себе разочарао. Мркић је, изгледа, против хришћанства и веровања уопште, зато што оно квари, или како би
Сиоран рекао (кога је Мркић свакако читао) ‘избезобразује; поново стечено, оживљава рђаве инстикте; они који га не деле, оличавају побеђене и неспособне, заслужујући једино самилост и презир. Осмотрите новајлије у политици и, нарочито, у религији, све оне који су успели да заинтересују Бога својим лакташким триковима, преобраћенике, нове богаташе Апсолута. Сучелите
њихову безобзирност са скромношћу и пристојноћћу оних који управо губе своју веру и своја убеђења…’
У Биографији ђавола , фаворизовани лик је, ипак- ђаво. Тај лик није довољно индивидуализиран. Мркић не тумара око Бога и Ђавола попут њушкала; неспособан да их истражи, уходио их је с извесним бесом.
У извесним искушењима сенилности, писац је ефикаснију помоћ тражио у вулгаризацијама, упрошћавању… Мркић је створио нови лик: монструма: књижевног диверзанта званог: ЂавоПисацБог.
Мркић је лажно самоуверен кад тврди да је написао књигу људске мудрости и да баш зато треба да буде изнета пред свет. Та и таква књига, по њему, “не крије „утицај“, не „мути своје воде да би биле дубље“. Можемо се сложити са Мркићем, поред осталог, када је реч о томе о чему је написао књигу, са његовом тврдњом: ‘и сам писац не зна шта је хтео да каже’…
Мркићева књига наводно „пружа нека сазнања из прве руке“ и о Богу, и о Ђаволу, и другим силама живо-мртвим. Дакле, она пружа сазнања не преко менаџера речи Божје дате преко фалш-месија, вашарских ћифтица духа који арлаучу свете истине. Сада и преко радија, ТВ, Интернета и других електронских медија, Виртуелно… Она се не крије иза дубокоумних утицаја… (стр. 327)
Ако је тако, да Мркићева књига не крије утицај и изворе, зашто не наводи изворе? Зашто изврдава, зашто се користи изговором, који не вреди ни лулу дувана (фуснота – напомена на дну странице 324.)?
Мркић пише да трага за истином. Он је сигурно дошао до неке своје истине. Али ко је и какав сам писац? Мркић се изругује са хришћанством, радије се позива на материјализам, Маркса, С. Марковића, у крајњем случају на известан нихилизам. По томе он личи на европског материјалисту, на оног који не признаје – како би то рекли теолози – ‘Бога живога, ни Његов свети промисао о људима,нити пак царство духовних стварности’.
Мркић покушава да тумачи сигнале – показао је како он гледа на сигнале, који се дају људима у овом животу. Зар не личи повремено на некога без вида што гледа у сунце и звезде? Како их тумачи? Као успаван човек што тумачи своје фантазије у сну?
Да, Мркић се легитимише као нека врста писца, филозофа, и критичара, материјалисте, који не види никакве сигнале, осим својих предрасуда и предубеђења. Све што постоји и што бива, бесмислено је, бесциљно.
Човек који потписује тзв. БИОГРАФИЈУ ЂАВОЛА не трага за истином, за суштином ствари. Он је у много чему налик на следбенике европских материјалиста и индијских нихилиста, који мисле да су решили питање материје.
Мркић је често приземан; склон вулгаризацији и упрошћавању ствари.
Мркић као да се прибојава критике; зашто би евентуални критичар његове купусаре био злонамеран? (“Злонамеран и неупућен читалац може схватити књигу Скончање и вазношење Великог… (Прилоге за биографију…) као хуљење божанства. Вера има више, а о сектама да и не говоримо. Овај Бог и овај Ђаво из Скончања и вазношења Великог… (Прилога…) су најближи духу наше народне традиције. Верујем да „свеукупна народна умна снага“ (Светозар Марковић) је креативнија од појединачних вера. Писцу ове књиге је главни инспиратор била та „свеукупна народна умна снага“. Скоро се може рећи да је избегавао модерна, помодна езотеријска учења и њихове коњунктурне употребе, бизнис употребе. …”)
Мркић верује да је његова књига тобоже писана за народ. “Њен теозофизам, мистицизам су нека врста детеозофизма и демистицизма, управо зато што се у њој говори о природи Не(бића) уопште „и односу између могућег бића уопште бића или Бога“. Као што се већ говори у књигама такве врсте. Књига је прожета конкретним тривијалним мистичним искуством и личним доживљајима…”
Међутим, истина је нешто друго; Мркићева књига није писана за народ, већ из каприца. Има и таквих књига, зар не?
Та књига је писана, у страшном циркусу усамљености!Писац те књиге се повлачио у лавиринт, или троугао звани ђаво-бог-писац, толико се покоравао потреби да се гуши, не у апсолутном, већ у расплинутости. У себи је трагао – не за сопственим узором – као, рецимо, Е. Сиоран – већ за неком врстом расплинутог монструма. Да би га опонашао, предао се исвесној клими равнодушности. Патетика Мркићевог стихоклепства одаје праву дубину рђавог укуса; ‘велике нагласке’, ‘плебејство усамљеника’; побуну која нема снагу једног Лутера, Русоа, Бетовена…Врло често, стихоклепство у Мркићевој књизи, потврђује правило животног промашаја (опасно је приклонити се поезији, без подршке талента!).
Мркићева књига болује од суштинске преопширности, – али зар је то мана? Зар књижевност не живи, како би рекао Сиоран, ‘од преобиља језика, од рака речи’?
М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 