Књижевна лустрација

О лустрацији уопште, а посебно о књижевној лустрацији, врло мало има доступних, тј. објављених текстова на просторима Србије и бивше државе СФРЈ. Пре неколико година, један новопокренути часопис „за преиспитивање прошлости“, HERETICUS, објавио је темат посвећен проблемима лустрације у Србији, у коме има неколико текстова, које вреди погледати:

http://www.hereticus.org/arhiva/2003-2/uvodne-napomene.html

http://www.hereticus.org/arhiva/2003-2/lustracija-u-srbiji-ilustracija-nemoci-demokratskih-promena.html     http://www.hereticus.org/arhiva/2003-2/lustracija-zloupotreba-religioznih-izraza-u-politickom-govoru.html

         Lustracija: zloupotreba religioznih izraza u političkom govoru

    Kosta Čavoški, Mirjana StefanovskiPravni fakultet Beograd

http://www.hereticus.org/arhiva/2003-2/paradoks-lustracije.html

   Paradoks lustracije

Slobodan Beljanski advokat,Novi Sadhttp://www.hereticus.org/arhiva/2003-2/kratak-inventar-i-komentari-zabluda-o-lustraciji.html

Kratak inventar i komentari zabluda o lustraciji

http://www.hereticus.org/arhiva/2003-2/lustracija-na-srpski-nacin%E2%80%98%E2%80%98.html

Lustracija na ,,srpski način‘‘  Autor:

Zoran Ivošević

  Zoran Ivošević   Fakultet za poslovno pravo Beograd

http://www.hereticus.org/arhiva/2003-2/neuspesan-pokusaj-lustracije-u-srbiji.html

Neuspešan pokušaj lustracije u Srbiji  Autor:

Vesna Rakić Vodinelić          http://www.hereticus.org/arhiva/2003-2/dekontaminatori-na-pinku.html

Dekontaminatori na Pinku  Autor:

Marinko Vučinić          Marinko Vučinić publicista, Beograd

1. Текстова који спомињу књижевну лустрацију, у земљи која има на хиљаде песника, романописааца, и књижевних критичара, спомињу директно и индиректно писци Предраг Чудић, Маринко Арсић Ивков, Иван Ивановић и можда још неколико писаца, али узгред.
2. О чему се заправо ради?
3. О лустрацији на српски начин? О начинима избегавања књижевне лустрације? „Питање лустрације, као једног вида одговорности за кршење људских права, део је сложеног проблема правног савладавања ауторитарсне прошлости који се наметнуо снагом своје предоминације у нашој суморној стварности. Реч је о одговорности за правнополитичку деструкцију и пустош коју су за собом оставили претходни ауторитарни режими. Жртве су били грађани Србије и право, које је претворено у слушкињу политике и њених моћника“, како пише HERETICUS.
   „Проблем лустрације и лустрационе одговорности доспео је последњих месеци (реч је о 2003. г – оп- уредн.) у средиште друштвених збивања и теоријских расправа у Србији. О лустрацији се изјашњавају готово све значајније друштвено-политичке снаге и теоријске оријентације ,изазивајући различите интерпретације, жучне расправе и конфротације. О лустрацији се подједнако изјашњавају њени одлучни противници, али и ватрени поборници“. 
4. Да ли је спроведена лустрација у Србији? Када ће бити?Ко је спречава? Да ли је књижевна лустрација, у Србији, оваквој, каква је лета 2011, могућа једино у понеком часопису, у есејима, у књигама у тиражима од 200 примерака?
5. Занимљиво је мишљење једног песника без длаке на језику, Предрага Чудића:
6. „Како то све могу исти људи?И онда кажу: нико ништа не чита, поготову не чита поезију?!Па ко да је чита кад је наша савремена поезија – велика пометња критеријума? З нашу савремену поезију је Вавилонска кула дечији замак у песку. Писати ангажовану поезију о Титу и револуцији било је свето правило усепха – улазница за високо песничко друштво. Данас је то поезија боготражителна!Писати актуелну поезијун о свакодневном животу, одапети било какву социјалну струну било је у социјализму проглашавано репортажом испод нивоа поезије. У развијеном социјализму каквом тежи наше друштво социјална књижевност биће немогућа , јер ће наше друштво решити све социјалне проблеме, говорили су изумитељи социјалистичког естетизма. Поезија која заслужује пажњу културне јавности мора бити очишћена од животних тегоба, мора бити стерилна као добра апотека. …“
7. „Јер, заправо, све загонетке у тој поезији, све те одлике отвореног дела, те синкопе недоречености и јесу решења баш онолико успешна колико и ребуси у шољици кафе.
   Ко каже да преврнута шољица испијене кафе нема своју публику која је наклоњена поезији, модерном тумачењу савремених егзистенцијалних проблема, тај се грдно вара. Наши песници иду као живи споменици, као носиоци сопственог лика и дела, као сфинге. (Поза нас је одржала – пози хвала!) Зашто је поезија узела за себе улогу магије, зашто су песници одбацили с презиром сваку сличност свог певања и мишљења са свакодневним појавама и људима, са свакодневним патњама смртног индивидуума, са свакодневним менама природе и друштва? Зака сличност њиховог певања и мнјенја мса животом случајна? Зашто су се одрекли стварности преко новина и зашто њене дугове не признају? Зато што су изабрали лакши пут – пут звани : како најлакше опсенити простоту?! Не, човек и његов околиш, то њих, без околишења, не занима, њих занима само транспозиција, имагинарно, забринути појединац у митским околностима, они су се одомаћили у метафизичким просторима, разбашкарили на митксим пољима као на Ивковој славиi. Они лутају са највећим заносом, опијени шумама наших и само наших симбола и као модерне дрвосече (моторне жаге са ‘мортизерима) секу све одреда  за општу кућу.
   Наоружани модерним средствима модерне технике, слободног ломљења, преламанју, сече слободних стихова, они ће кад посеку ту магичну шуму, наших, само наших, симбола извести свог читаоца на чистину и тако решити суштину суштине: загонетку српског живота и српске смрти.
   Најзад, ко би имао нешто против таквих песника и таквих врача погађача да они неким источњачким чудом и заточничким партијским трудом нису прваци нашег песничког театра. Први гласови нашег певања и мишљења! ања и неког мишљења и као да то није, пре домишљање ми препевавање, него певање. А зашто је то тако? Зато јер они и њихови бранитељи  из својих метафизичких простора не примећују ове наше свакодневне баханалије, ово прождирање, ову канибалистичку заједницу у којој без милости, без морала , без солидарности прождиремо једни друге, у којој јачи тлачи и у којој и даље важе закони : Ил се склони или ми се приклони. У којој без свести савести колају националистичке лажи.
   Популистички danse macabre, бре, то може али без таласања! И да ли се неко данас још сећа недавнопрошлих времена када су се некакви хомосапиенси са лептир машнама  под  TV Палмом јављали са пуних трпеза, пуцајући из кубура, забринути за свеколико, за вековно, за свето, за колевку, за наш лепи језик који је савршенији и старији нод санскрита.
   О вековној колевци ламентирају из својих јакузи када, уз камине славе вековна огњишта, нудећи нам једну једину визију будућности  – сасвим националне и за нас сасвим апокалиптичне у којој ће они, лумпенбуржуји бити господари а сви остали послушна раја. Наша књижевност је нестала пред огромним фронтом национално освешћених и забринутих патриота, нововераца. Пред знањем аутодидакта и кућепазитеља националног, она је обесмишљена политиком као певање цврчка у заходу. После метка испаљеног у једног јединог човека, којега се нисмо  стидели, као што се гледалац не стиди лошег глумца јер је и сам учесник истог позоришног чина,дакле, пошто је испаљен метак у срце човека, сложили смо се да је тај метак био крунско сведочанство да све што је до тада чињено није ваљало : економија, привреда, судство, полиција, просвета… Све, осим културе.
   Све је, дакле, било једна велика опсена – само је култура у реду.
   Стубови М илошевићеве културе и даље су стубови наше културе? Да ли је то могуће? Да ли је то, можда, антиномија? Или, чак, оскиморон? Сви писци, стубови Титове и Милошевићееве културе и данас стоје кано клисурине! Све је било наопако, све треба мењати , само њих не дирајте! Више од четрдесет година очекивао сам велике промене, знајући да  оне морају доћи, јер велика опсена и опсенари скупа с њом морају показати  своје празно лице, знао сам да ће то бити једнога дана, али нисам знао да ли ћу то доживети. Писао сам, све што сам писао писао сам упркос репресији једног тоталитарног полицијско-политичког морала , наравно, онолико колико су ми то могућности допушталеаки човек, пун слабости помислио, ето, долази то време када ће се покренути питање новог вредновања , када ће писци, штићеници државе, најзад бити препуштени сами себи , као и сви други ваљани писци овог света. Авај, држава је престала да брине о њима, али њихово устројство субординације остало је у некој врсти неформалних група, окупљених сад око неке државотворне идеје, нације и вере, али највећма око земљачких завера  (Херцегиовци, Босанци, Црногорци, Пречани, Моравци) сви се они боре за књижевни трон.
   Сада када је најлакше набасати на музу у неком урушеном манастиру, у неком манастирскомк врту, подруму или винограду, ту и огрезли атеисти , мислиоци марксистичке праксе најлакше нађу божанско надахнуће.
   Боготражитељи су заборавили Тита – мислиоца равног Хегелу! Зашто су боготражитељи заборавили Тита!? Зашто је Тито заборавио њих, они му нису опростили смрт. Боготражитељи сада траже бога  – за сада ће потражити нашег  Бога, а потом ако стигну до  Свеопштег! Тако треба! У међувремену толико лепих признања. Какав швиндлерај! Многи верско-сонетни радници утерују своју визију у сонете. Али то је, вере ми, Сизифов посао! (Sonetto – ситан звук, мала скупина гласова. Петрарка је отац сонета, његови сонети су посвећени Лаури, дакле, то је захваљујући Петрарки заувек форма световне љубавне песме.) Они то не слушају, па ту малу скупину гласова, занети до губитка разума, газе десетерцем, онако јуначни десетарац без милости утерују у сонете ! Баш као што каже она заборављена, а наша народна мозгалица : Вук магарца на плот нагониооо…
   Зар не би било дивно да нека будућа књижевна лустрација свим писцима антологијских песама о Титу (има их на десетине), забрани да десет година објављују боготражителне, религиозне песме и исповедају нову песничку веру!?Нека пишу до миле воље, али нема објављивања, бато!“         (Видети више : http://www.hereticus.org/arhiva/2003-1/kako-to-sve-mogu-isti-ljudi.html  )
8. О, како је овај разборит и обзиран човек и песник Предраг Чудић у праву!Чудић прижељкује да дође у Србији до књижевне лустрације, али – то је, изгледа, пуста жеља.  Осам година након што је написан овај отрежњујући текст, шта се дешава у Србији! Једном песнику (књижевни псеудоним: Негришорац) додељују 3 књижевне награде у размаку од две недеље за књигу тзв. боготражителне, религиозне поезије (Драничеву, Ћопићеву и Жичку хрисовуљу!), једном редитељу , такође, додељују три књижевне награде за неку врсту аутобиографско- наметачког фељтона, и једном романописцу тзв. „Стубова културе“ додељују – три књижевне награде! Ко им додељује? За шта им додељује? Исти истима додељују тзв. књиж. одличја.
9. Овде нема превредновања. Јер је на делу једна друга завера која нема благе везе са уметношћу и мерилима. И сам се Белатукадруз у то уверио пре неколико година, када је један рукопис припремљен за штампу  последњи пут понудио једном официјелном београдском издавачу 2009. године. Тема тога рукописа је превредновање, неугодна тема – критичари је избегавају, јер је тако угодније. Официјелни критичари…Рукопис је имао главни наслов „ПРОВАЛИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ“ и споредни „ТЕКУЋА ЛИТЕРАТУРА. Необична лаж: зашто још увек нема,овде, превредновања?“Овде ће бити публиковани временом најзанимљивији делови тога рукописа припремљеног за штампу, понављамо, пре више од десетак година…
11. ЛеЗ 0006066