Ђаволи су отишли, мајмуни, ипак, нису дошли

Ковачевић је написао роман-фарсу. Фарсе су прво у позоришту игране као међуигре, са циљем да променом тона разоноде публику између два озбиљна дела, а касније су игране као независне целине. Комика у фарсама је сирова, пуна грубих шала и лакрдијашких ефеката. Треба подсетити да овај жанр дубље психолошке подлоге нема, али да га краси ведрина и искреност народног духа дубоко прожетог галском веселошћу и смислом за оштроумно, подругљиво и до карикатуре искривљено виђење света и људских односа. Ако се ДОН КИХОТ Сервантесов може читати, поред осталог, и као једна од изврсних пародија тзв. витешких романа, онда се и за роман БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА може рећи да представља једну од бољих пародија читаве поплаве романа у послератном периоду (соц. реалистичких, стварносних), као и поплаве мемоара „револуционара“ (југословенских). Ковачевићев роман БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА их је учинио смешним, гротескним…Фантастично је као поступак веома присутно у Ковачевићевом роману, у оном ужем смислу, као обележје за литерарно приказивање чудесно – језовитог на начин који читаоца и ликове доводи у ситуацију да нису више сигурни у границе између стварности и имагинације. Ковачевићев роман је грађен представама, мислима и сликама створеним уобразиљом у којој се стварност појављује у преувеличаном, тајанственом и натприродном виду, као чудо и чаролија, мора, ужас. Фантастика којом гради свој роман поникла је из дубине митске и идеолошке свести…

Бранко В. Радичевић, Александар Лукић, Душко Ковачевић

Педесет година је пружана прилика апологетици и лажима, наметачкој књижевности, наметачима и лажним демократама. Књижевној критици у служби подземних људи, подземног система… На творца „бивше земље“ – Вођу, контроверзног човека кога су многи песници славили за живота песмама, романима и приповеткама Ковачевић не троши много речи. Следећи примере оних ретких песника који су се усудили да Вођу демистификују, детронизују плативши високу цену (као Александар Лукић, после објављивања његове песме у Књижевној речи – ПОЉСКЕ МУШТИКЛЕ – или нешто пре тога Гојко Ђого објављивањем првог издања ВУНЕНИХ ВРЕМЕНА…), Ковачевић пише (поглавље Сезона лова на ловце).

ПАКАО СРПСКЕ ДУШЕ (1)

Из једног јединог греха титоизма, а њих је било више, роје се многи грехови. Сви они на свој начин залуђују нешто у човеку. Грех је моћан, грех човека гони, заводи човека по пустињама бесмисленог, глупог, очајног, робовског постојања.

Ниједан од писаца које сам читао, а бавили су се темом титоизма, царства Ћесаревог, грехом у множини, не говоре о стварности греха, стварности најближој, о мукама кроз које су прошли и још увек пролазе, гонећи себе из бола у бол, из патње у патњу, из очајања на руб памети и самоубиства, из празног у пусто. Грех је у сваком од њих присутан, а они га скривају, таје. Грех их је гонио као мисао, као осећање и на крају као страст. Грех је разливен по целом човековом самоосећању и самосазнању. Разлива га савест. Свако од њих је имао савест, и има је, и где год ко погледао у себе, види само грех и савест, а пише и прича о нечем другом. – Жалим их, јер су заборавили на неизбежну истину: грех не стари, него се, што дуже живи у човеку све више подмлађује, ако га човек не сузбија својом савешћу. А да би то савест чинила она мора имати Бога у себи. Међутим, многи савремени писци то не осећају тако, нарочито Деца страве, јер је њихова савест замрзнута у грехољубљу, богоборству, сладострашћу, славољубљу…

Тито, празни људи, лаж и истина (1)

Ко се од писаца стасалих у необичној лажи званој титоизам позабавио критиком те необичне лажи? Показатељи:

„Савремена југословенска историографија, без сумње, сноси велики део моралне одговорности за четрдесетогодишње скривање голооточког злочина, који, попут холокауста за хитлеризам, представља злочину круну титоизма…“ (Д. Михаиловић)

Тврдим: ЈУГОСЛОВЕНСКОГ И СРПСКОГ ДАНТЕА СУ ЕЛИМИНИСАЛИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ И СРПСКИ САДУКЕЈИ И КЊИЖЕВНИЦИ.

Доказ: „Једини део слике који нема никакве подлоге у стварности је да су информбировци некакви неплаћени туђински плаћеници. Шпијуни. То доцртавају и стављају у центар слике директни организатори спиритоцидних југословенских затвора за информбировце и људи који су својим денуцијацијама створили каријере. Од заставника до мајора за осам година, на пример. – Шпијуна међу нама није било. Плаћених или неплаћених. Наравно да их је СССР имао у Југославији. Само – није их гурао да се изјасне за Резолуцију ИБ…. Обавештајци СССР у Југославији из 1948. нису доспевали у затвор. Они су сада поштоване чикице. Древне. О државним јубилејима обилазе школе и мекетавим гласом бусају се у прса. И уче ђаку патриотизму. Или су већ испраћени са света уз говоре пуне раскошног патоса…“ ( М. Поповић, УДРИ БАНДУ, стр. 28 – 29).