Издаја је, дакле, стигла у Русију

Не чекајући да одговорим, угасио је светло. Нашла сам се у тмини. Јосиф Висарионович ме обгрли. Ћутала сам. Затим ми спретно скиде блузу. Срце ми одједном залупа.

– Друже Стаљине, Јосифе Висарионовичу, рођени, немојте, ја се бојим! Пустите ме кући!

Уопште није обраћао пажњу на моје кукавно запомагање. Само су његове дивље очи у тами запламтеле још већим сјајем. Покуашавала сам да се извучем из његових, као клешта чврстих загрљаја, али узалуд. Није било начина да се повучем, назад се није могло. Стаљин је наставио да ме љуби, а његови штенећи бркови боцкали су ме по лицу, по бради, улазили ми у очи…

Advertisements

Изравнања

Чеслав Милош и Александар Лукић певали су о том наметном веку и његовим стихијама и катастрофама и страдањима – одрешито, уверљиво. Убедљивије од многих других песника које су наметале демократије и револуције…

Опуси фактографске поезије (надајмо се да та синтагма временом неће бити злоупотребљена!) Милоша и Лукића изражавају и з р а в н а њ а* (онако како је тај израз разумевала Исидора Секулић)

МОРАЛНИ ЖАНР ЕПОХЕ ХОКУС – ПОКУСА

Лукач оправдава „тиранију. Оправдање тираније је крајњи случај вредносног опредељења. Ко оправдава тиранију не може више да оправда ни један политички систем“.

В. Глигоров пише: „Ако је најгори социјализам бољи од најбољег капитализма, у социјализму свака радикална промена води кроз стаљинизам“.СОЦИЈАЛИЗАМ ЈЕ СТВОРИО СВОЈ СОЦИЈАЛИСТИЧКИ ЖАНР, а он тражи – ж р т в е . – „Видели смо да одлуком тражимо истину – како пише Глигоров – јер је лаж разоткривена. Шта нам у томе помаже? Ако смо били преварени, на разум се не можемо ослонити. Морамо се ослонити на нешто друго. Шта је то? Уопштено говорећи, заплет нам омогућује многе алтернативе, но социјализам је морални жанр. – Избор између добра и зла помоћи ће нам да схватимо истину. Како се долази до тога избора? Ту се налазимо пред дилемом. Једни сматрају да се људи придржавају својих интереса, а други да се ослањају на своје идеале. За прве, придржавати се идеала је неразумно : идеали обмањују. За друге, интереси су бескрупулозни : моје добро је туђе зло. Лукачево вредновање нас, поново, избавља из ове дилеме. Оно је израз вере; он се позива на своје најдубље идеале…“

Вође комунизма и хришћанство

“Тиме су најбоље решена два питања која незнабожни свет никако није могао решити; два питања, због којих је Европа примила заиста реке крви па их оставила нерешена. А то је питање личности и заједнице, или речено туђим речима : индивидуализма и социјализма. У рекама крви час је једно тонуло час друго, и час једно се дизало час друго. (….) Личност је престала сматрати се светим храмом Духа Божијега и друштво се престало сматрати светом Црквом, т. ј. светом заједницом или још боље породицом Божијом. А чим је Бог удаљен, сатана се јавио на мегдану да разјарава индивидуалисте против социјалиста с једне стране и са једном својом војском и социјалисте против индивидуалиста с друге стране са другом својом војском. Индивидуализам и социјализам – то су зверска именовања сатанског човечанства, која су потиснула именовања : храм и црква“.

ДВАДЕСЕТИ ВЕК (Издаја, 4)

Да би Вођа био спречен, (раз)откривен, треба га – лишити атрибута натприродног и његове обичне биографске податке учинити доступним – свима, већини. Треба што више ствари изнети на видело о његовом приватном животу…