Можемо се сложити са професором Мркићем да је кич прикривање неукуса који све што се више скрива више се и види.
За ову прилику одабрали смо две песме два српска песника : Мирољуба Тодоровић( 1940) : „Гласна гаталинка“.(5) И Милосава Тешића (1947): „Шљива српска“.(6) Избор из поезије оба песника, (7) узгред буди речено, уврстио сам у сва три издања „Несебичног музеја“.
Најјаче место српске културе и књижевности 20. века су – легенде, које су подстицали преамбициозни, и којима су се хранили легиони неупућених. Штета је да се током тога предугог и наметног века нису учврстиле, између осталих, две идеје: идеја песника – критичара, и идеја књижевне полиграфије. Било је, не споримо, низ личности стваралачких, које су имале и предиспозиције за песнике – критичаре и књижевне полиграфе. Било је и вредних спомена примера мешаног писања… Не – хибридног. Не говоримо о књижевним хибридима, нити мислимо да то вреди афирмисати. Тамо где су доминирале легенде, морале су на крају преовладати илузије, књижевни илузионизам.
Завршавајући приказ Тодоровићеве књиге „Гласна гаталинка“, један од његових критичара (широј јавности релативно непознат, што само по себи још ништа не значи – Владан Панковић) тврди, да је споменута књига, истовремено и њен аутор, „гласник поетског откровења“. Да оцена није можда мало претерана? Јер, ако бисмо пошли трагом ове похвале, морали бисмо се суочити са откровењима, са суштином откровења Растка Петровића.(8)
Ево на шта личи, кроз читав 20. или Наметни век, официјелна српска књижевна критика: на један стари рибњак, у коме су одавно угинуле рибе, шарани и штуке, мрене и кленови, и у који повремено скочи жаба – па се зачује пљус? Да ли је у српској култури и књижевности, споменутога периода, било – и међу онима које понекад наводе као ауторитете – тумача, који нису крекетали као жабци на месечини? Ко су ти критичари? Или песници? Или антологичари? Или професори књижевности (на универзитету, у средњим или основним школама)?
Много је било – наметнутих. Лажних и малих људи, у суштини. Бирократа, каријериста, књижевних идеолога, ћифта… Кроз читав Наметни век много је било оних који су залутали у Књижевност; међу њима је било и врло амбициозних и образованих људи, и сигурно је да би они направили сјајне каријере као војници, полицајци, партијски лидери, трговци, епископи, начелници, цариници, управници затвора, зеленаши, дипломате, културтрегери, лекари, управници лудница и карантина, обавештајци, љубавници богатих и утицајних госпођа, преводиоци, професори екс – катедра, путујући професори, четвороструки шпијуни, шефови кабинета, пажеви, завереници, празни људи…
Нити смо имали велику поезију кроз споменути век, нити велике песнике чији су опуси срећно заокружени. Сад и млади приплодни жабци крекећу у српском књижевном рибњаку: Сви су прецењени! Све је прецењено! Брзо су заборавили да су и сами учествовали у томе, да су на томе успешне каријере направили – од предратних великих крекетуша (М. Ристић, и оних пре њега…) до послератних, до најновијих… Када говоримо о послератној српској књижевној критици, најпознатији њени актери су, елем: Магистар Жабац и Доктор Жабац. Ови магистри и доктори, знају знање: докторирали су и магистрирали на једној од најпознатијих српских пословица: ВИДЕЛА ЖАБА ДА СЕ КОЊИ КУЈУ, ПА И ОНА ДИГЛА НОГЕ. Сви су шуровали са влашћу, са овом или оном политичком гарнитуром, овим или оним политичким моћником. Заправо, они су једино могли да постоје и дишу пуним плућима у близини власти. Није тешко присетити се чији је све ментор, заштитник и промотер био овај или онај моћник (Тито, Ранковић, И. Стамболић, М. Марковић…
___________________________________
(5) Књига истог наслова, Просвета, Ниш, 1994.
(6) Књ. „Бубњалица у пчелињаку“, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, 2001.
( 7) Оба песника су се формирала у деценијама друге половине 20. века на привидно различитим изворима тзв. живе и уметничке традиције. Огледали су се првенствено као песници, есејисти; када је реч о прози, и ту су нешто покушавали, мада се нису макли даље од фељтонског. Релативно су доста ствари објавили. Млађи, Тешић, који је касније ушао у књижевност и јавни живот, срачунато одабравши тренутак, успео је да исподобија све могуће књижевне награде, од општинских до једне монархијске. Старији, Тодоровић, ушао је раније у књижевни живот; објавио је премного ствари, неуједначених, неофицијелних, не полажући много на форму; и Тодоровић се не би могао пожалити да није добијао књижевне награде. Међутим, често је некако био у сенци годину дана млађег Милутина Петровића (1941), који је, узгред буди речено, имао нешто више среће са једним од најпрононсиранијих комунистичких издавача у Београду (каква је „Просвета“ била од почетка до краја века!). Анализирао сам њихов међуоднос, додуше узгред, у трећем издању антологије Н. М. ; а радозналији читалац би могао да прочита невелику обимом књигу „Певци са Бајлон – сквера и моја фрка са њима“ ( Тодоровић, Ново дело, Београд, 1986, 82 стр. ) ; да би му било „јасније“, о чему се, у ствари , ради ; ако се неком учини да сам стао на страну једне песничке идеологије, грдно се вара.
Тодоровић је вишестрана стваралачка личност, неукалупљива … У целини гледано, његово дело припада извесној зони преливања; доживело је извесну међународну рецепцију (значајнију од Петровића). Официјелни српски критичари и антологичари нису игнорисали Тодоровића, али нису му посветили ни значајнију пажњу (осим два изузетка: покојног Живковића, и професора Мркића). Стваралаштво М. Тодоровића било је и предмет две докторске дисертације (једна је објављена у иностранству; урадио је, узгред буди речено, аутор који је песник, Јулијан Корнхаузер). Да ли је М. Тодоровић, као песник превасходно, стваралачка личност која оличава последњи чин драме, коју су заиграли песници српске авангарде? Упркос истраживања стваралаштва тзв. авангардних песника, о судбини тзв. авангардне уметности још нису дате ваљаније синтезе и дефинитивне оцене. Моје мишљење је да су напори и трагања авангардних уметника вредни спомена, али не и домети. Рећићу одмах нешто, иако нерадо: Да је М. Тодоровић то схватио и прихватио на време, његов стваралачки развој би добио пожељнији ток… Као антологичар, нисам бирао његову „сигналистичку“ поезију, већ „апејронистичку“, и ону која изражава трагизам постојања…
(8) Час. „Улазница“, Зрењанин, бр. 130 / 1991, стр. 61 – 65; 65. – Поређење је сасвим природно: живи песници се мере претходницима и нарочито мртвим песницима, поређење не би ишло у корист Тодоровићу. Тодоровићева „поема“ „Гласна гаталинка“ збир је 38 хаику строфа. На први поглед, мало је необична позиција, песник који је познат у српској јавности као „сигналиста“, неоавангардиста, аутор шатровачких књига песама, револуционарних корачница, окренуо се једној класичној оријенталној жанровској форми – хаикуу. Због чега – хаику? Због – како мисли споменути тумач Тодоровићеве поеме – захватања „у домен великих, метафизичких и метарационалних целовитости и повезаности, (….) Али, с друге, комплементарне, стране гаталинка није обична жаба, она се може наћи и на дрвећу, и за њен крекет у ноћне сате верује се да предсказује време, па и судбину, односно ток историјских збивања. Гаталинка тако подсећа на митске и фаталне птице, попут сове или гаврана, чија пророчанства и откровења, односно људска убеђења у њихову видовитост, ма колико изгледала наивна, манифествују, у ствари, жудњу за рационалним спознајама…“ (стр. 63). Све је ово лепо и неспретно написано; песник – критичар би то изразио једноставније, разумљивије. Критичар је поставио „тезу“, даље . Но , пре тога, признаје да се „Гласна гаталинка“ не може „третирати“ „ни као западњачка форма поеме, ни као „лабаво“ ни као „чврсто“ структурирана поема“ (62 – 63). Као што се дешавало и другим критичарима официјелног бастиона српске литературе и критике (па и онима који делују на Универзитету, који јесу добили књижевно и стручно образовање, који су га донекле стекли), (не)песник – критичар прави извесну конструкцију у тумачењу, која се заснива на померању, како сам каже („транслирању“) „границе између рационалне форме (…) и ирационалног, мистичног садржаја…“ Не постоје, морамо одмах рећи, рационалне и ирационалне форме; постоји Fорма. Не улазећи у „ширу расправу“, Тодоровићев тумач примећује да „овакав став епистемолошки недвосмислено асоцира на теорију сазнања развијену у филозофским основама квантне механике, познату као Боров принцип комплементарности“ (стр. 63).
Не мислим да је споменути критичар малициозан, зао човек (не познајем га – мада је и овај његов један једини приказ који сам окаснело прочиато довољан за „познанство“), нити недобронамеран према песнику и његовој „поеми“. Није нам само јасно какве везе има квантна механика и Боров принцип комплементарности са крекетањем жаба? Овај пример би пре, био одличан, као доказ, каква је у ствари официјелна српска књижевна критика. Иако заиста није реч о једном најистакнутијем критичару 20. века, али и у најнепознатијем критичару тога периода, у малом, садржана је типска црта такве врсте критике, која у ствари, скреће пажњу са Дела на песника, чак и кад је сасвим уверена да то не чини.
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 