Бранко Лазаревић, ученик и настављач, Скерлићев, донекле, писао је о Скерлићу када је умро (мај 1914). То је био његов први Скерлић.
Други Лазаревићев Скерлић написан је у Берлину, 1924, на позив Српског књижевног гласника.
Трећег Скерлића је Лазаревић написао, опет, на позив Српског књижевног гласника, у Варшави, 1934.
Четврти пут је Лазаревић писао о “горостасу наше енергије”, у Херцег-Новом, 1963, поводом педесетогодишњице смрти Скерлићеве, на захтев Београдског универзитета.
По пети пут се Лазаревић усудио да се на свој начин нађе, “пред Скерлићевим начином визирања и интуитирања наше књижевно-историјско-социјално-националне грађе и мисли свих наших поколења осамнаестог, деветнаестог и почетка двадесетог века које је и кроз које је и дубоко раскопао, прокопао, каналисао и кроз једно петнаестак сочних и рељефних књига поновно на светлост из мрака изнео кроз своје мисли, кроз свој начин и кроз свој врло жив и даровит темпераменат и, нарочито, преко свог врло великог и творачког талента…”
Шестог Скерлића је Лазаревић написао, баш кад је “завршио и тог петог Скерлића”, на позив СКЗ и “Књижевних новина”.
Лазаревић је одлично познавао свога професора и учитеља и о њему је писао и са несумњивим пијететом и реално, ма колико то изгледало парадоксално.
Присећајући се Скерлићевих стихова, објављиваних под псеудонимом, исмејаних, и других ствари, Лазаревић пише да се у животу и деловању Скерлићевом јасно виде “разни слојеви и разни наноси, и један чудан и “мрачан” пут.Постоји Via Appia, али из те царске џаде и уз њу налазе се путеви и путељци, чак и странпутице и пречице.”
Лазаревић даје једну рељефну и реалну оцену свога учитеља. “Оно што је најсуштаственије у целом његовом корпусу историје, књижевности, политике и рационализма, то је био, а то је случај свих већих духова, сам он и његова духовна конструкција. Све у свему, Скерлић је, и то је у сваком људском делу већих размера, цео тај материјал од два века схватио као грађу за зидање својих зграда.
Он је био критичар и историчар књижевности који је све те покрете, дела и људе пропуштао кроз свој темпераменат и таленат. ТАЈ ТАЛЕНАТ И ТЕМПЕРАМЕНАТ БИО ЈЕ, IN SUMMA, УГЛАВНОМ ЈЕДНОФАЗАН, ДОСТА ЈЕДНОСМИСЛЕН И ЈЕДНОЛИНИЈСКИ (подвукао Б.). Све је морало да прође кроз његова сита и филтрове, кроз његове љубави и мржње, симпатије и антипатије. Социјални и социјалистички расположени оптимиста, демократ, рационалан, политички таленат par exellence, рођен сав шумадијски и слободарски, апатријархалан и атрадиционалан, сав увек за “ново” и сав увек против “старог” (нарочито у политици) – Скерлић је увек, кроз ту грађу свог духа, гледао на све књижевне облике и друге других духова и других праваца. Његош, иако тежак песимиста, прошао је кроз Скерлићев филтер добро само зато што је то био генијалан творац, али остале (…) песимисте и скептике, све до Диса, опако би ударио и пропуштао кроз своју шибу. Доситеј је прошао најбоље јер је био просветитељ и “за народ”,и Вук јер је био револуционар и “за народ”, и тако Јаков Игњатовић, јер је био реалиста, али, и покрај талента, традиционалисте и патријархалце, као Лаза Лазаревић и Стеван Сремац што су били или се њему учинило да су били, похвалио их је, али их је похвалио доста кроз зубе. Обратно, Абрашевић и Прока Јовкић били су прилично “златни” иако није било злата у томе песку, али су они били социјално, као и он, настројени…”
Упркос свему томе, када је Б. Лазаревић са удаљености од пола века смрти Скерлића бацао један општи поглед “на цео његов књижевно-историјски израз – Скерлић се појављује не само неоштећен и неокрњен него и добија у вредности.*ПРОШЛО ЈЕ ПОЛА ВЕКА, АЛИ НЕМА НИКОГА ДА ГА ЗАМЕНИ (подвукао Б). Било је бриљантних критичара, и данас их има изванредно даровитих, али су сви они сектори, делови, парчад. Од његове смрти 1914. прошло је кроз нашу књижевност много покрета, школа и праваца, али још никако нико не даде ни историјски ни естетски, овај полувек…”
Лавиринт тзв. српске најновије бирократске књижевности има на стотине мрачних ходника и рачви. Долазе ли из тога злокобног лавиринта они глухи које је Винавер пред крај свог живота изгледа узалудно чекао?
М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)
(3)
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 