JELA SPIRIDONOVIĆ – SAVIĆ

PERGAMENTI

 

(Našao i preveo brat u Hristu Stratonik)

U manastiru Vatopedu

Godine 1194 u Gospodu

našem Isusu Hristu.

GOSPODE,

sedam godina je prošlo,

sedam godina dugi,

a ja ne prođoh

kao drugi

u svoj Tvojoj Slavi

još mi se ne javi Ti

Gospode… (…)

I onda jedne noći

u svetoj samoći

čuh tihi Glas,

ko golub beo,

mekani ceo

ko paperje bele ptice:

„Pokri tvoje lice

i zaboravi sebe.

Ako budeš uvek

čekao Spas za tebe,

i kružio uvek

oko tvoga Ja

ko soko oko kule,

a ti zbaci crnu rizu,

eno,

gradovi su blizu

 

a ti znaš put…

Ne misli, Mili, da sam krut,

no treba da vidiš

u tmini svetli prst,

i saznaš :

da nositi Krst

znači veliku Slavu.

(………)

Zaboravi na sebe

i spas sopstvene duše,

i dok narodi se u neznanju

i crnoj mržnji guše,

i jedan drugog goni,

i jedan drugog ruši.

Ti u tvojoj ćeliji uskoj

piši proste

večne reči,

što od duše idu duši…

Vekovi će proći

i ljudi će novi doći

i reći:

„Koliko vremena već prohuja“

a voleće uvek ko i stari

samo proste, iskrene stvari:

miris cveća,

poj slavuja,

Ti budi

ta iskrena prosta Reč,

pa u mesto brige

za dušu svoju

i večna neba,

ti čini

što drugome treba:

leči gde boli,

i voli.

To ti je moje

celo zaveštanje.

U ljubavi je najdublje Znanje.

I ja sedim u ćeliji uskoj

i pišem s dana na dan

dok mi Lepota

prozore pljuska,

ja sam kao malena zlatna ljuska

a život je sav ko San.

I pisaću tako dan po dan,

slagaću atom na atom,

da li ću ikad postići

da sagradim Ti veliki dom,

ogromnu katedralu?

Ti vidiš Bože

sposobnost mi malu

a veliku LJubav moju.

(…..)

Ali u samoći

ja čujem pesmu drugu:

„Od ciglo jedne linije

i od ciglo jedne boje“

a za njima

oči Tvoje

stoje

i gledaju me blago.

„Nije u bojama varljivim

no u Jezgru moja slava,

boje su San, sine,

a Ja Java…“

Ja u tišini živim u ćeliji uskoj

a na polju prolazi Vek

sa suzama,

bolom i plačem…

i jure braća moja mlada

sa kopljima i mačem.

A ja za drugi šum ne znam

do kad prevrnem tiho list

i ko neispisan kad je on,

nek bi mi život bio čist…

Okrom slova u Slavu Tvoju

da ne poznam nikad drugu boju

šarenog duginog kruga.

(…)

 

JELA SPIRIDONOVIĆ – SAVIĆ (1891 – 1974.). Uglavnom zaboravljena pesnikinja. Knjige : SA USKIH STAZA (1919), PERGAMENTI (1923), VEČITE ČEŽNJE (1926), JESENJE MELODIJE (1939). Treba ponovo iščitavati ovu pesnikinju i videti, preispitati : da li ova pesnikinja „dragocenog misaonog bleska“ (Todor Manojlović) , tj. njena misaonost, nije mogla da savlada veliku erudiciju i preobrazi se u pravi poetski impuls? Iznenađuje da srpski pesnici poslednjih decenija 20. veka nisu iščitavali njenu knjigu „Pergamenti“, ili ako poneki možda i jesu, da nisu našli podsticaja u toj knjizi, koju je Dučić smatrao jednom od najlepših knjiga na srpskom jeziku posle Prvog svestkog rata…

Advertisements

Једно мишљење на „JELA SPIRIDONOVIĆ – SAVIĆ

  1. Повратни пинг: Јела СПИРИДОНОВИЋ – САВИЋ « Опало лишће

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s