JELA SPIRIDONOVIĆ – SAVIĆ

PERGAMENTI

 

(Našao i preveo brat u Hristu Stratonik)

U manastiru Vatopedu

Godine 1194 u Gospodu

našem Isusu Hristu.

GOSPODE,

sedam godina je prošlo,

sedam godina dugi,

a ja ne prođoh

kao drugi

u svoj Tvojoj Slavi

još mi se ne javi Ti

Gospode… (…)

I onda jedne noći

u svetoj samoći

čuh tihi Glas,

ko golub beo,

mekani ceo

ko paperje bele ptice:

„Pokri tvoje lice

i zaboravi sebe.

Ako budeš uvek

čekao Spas za tebe,

i kružio uvek

oko tvoga Ja

ko soko oko kule,

a ti zbaci crnu rizu,

eno,

gradovi su blizu

 

a ti znaš put…

Ne misli, Mili, da sam krut,

no treba da vidiš

u tmini svetli prst,

i saznaš :

da nositi Krst

znači veliku Slavu.

(………)

Zaboravi na sebe

i spas sopstvene duše,

i dok narodi se u neznanju

i crnoj mržnji guše,

i jedan drugog goni,

i jedan drugog ruši.

Ti u tvojoj ćeliji uskoj

piši proste

večne reči,

što od duše idu duši…

Vekovi će proći

i ljudi će novi doći

i reći:

„Koliko vremena već prohuja“

a voleće uvek ko i stari

samo proste, iskrene stvari:

miris cveća,

poj slavuja,

Ti budi

ta iskrena prosta Reč,

pa u mesto brige

za dušu svoju

i večna neba,

ti čini

što drugome treba:

leči gde boli,

i voli.

To ti je moje

celo zaveštanje.

U ljubavi je najdublje Znanje.

I ja sedim u ćeliji uskoj

i pišem s dana na dan

dok mi Lepota

prozore pljuska,

ja sam kao malena zlatna ljuska

a život je sav ko San.

I pisaću tako dan po dan,

slagaću atom na atom,

da li ću ikad postići

da sagradim Ti veliki dom,

ogromnu katedralu?

Ti vidiš Bože

sposobnost mi malu

a veliku LJubav moju.

(…..)

Ali u samoći

ja čujem pesmu drugu:

„Od ciglo jedne linije

i od ciglo jedne boje“

a za njima

oči Tvoje

stoje

i gledaju me blago.

„Nije u bojama varljivim

no u Jezgru moja slava,

boje su San, sine,

a Ja Java…“

Ja u tišini živim u ćeliji uskoj

a na polju prolazi Vek

sa suzama,

bolom i plačem…

i jure braća moja mlada

sa kopljima i mačem.

A ja za drugi šum ne znam

do kad prevrnem tiho list

i ko neispisan kad je on,

nek bi mi život bio čist…

Okrom slova u Slavu Tvoju

da ne poznam nikad drugu boju

šarenog duginog kruga.

(…)

 

JELA SPIRIDONOVIĆ – SAVIĆ (1891 – 1974.). Uglavnom zaboravljena pesnikinja. Knjige : SA USKIH STAZA (1919), PERGAMENTI (1923), VEČITE ČEŽNJE (1926), JESENJE MELODIJE (1939). Treba ponovo iščitavati ovu pesnikinju i videti, preispitati : da li ova pesnikinja „dragocenog misaonog bleska“ (Todor Manojlović) , tj. njena misaonost, nije mogla da savlada veliku erudiciju i preobrazi se u pravi poetski impuls? Iznenađuje da srpski pesnici poslednjih decenija 20. veka nisu iščitavali njenu knjigu „Pergamenti“, ili ako poneki možda i jesu, da nisu našli podsticaja u toj knjizi, koju je Dučić smatrao jednom od najlepših knjiga na srpskom jeziku posle Prvog svestkog rata…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s