PERGAMENTI
(Našao i preveo brat u Hristu Stratonik)
U manastiru Vatopedu
Godine 1194 u Gospodu
našem Isusu Hristu.
GOSPODE,
sedam godina je prošlo,
sedam godina dugi,
a ja ne prođoh
kao drugi
u svoj Tvojoj Slavi
još mi se ne javi Ti
Gospode… (…)
I onda jedne noći
u svetoj samoći
čuh tihi Glas,
ko golub beo,
mekani ceo
ko paperje bele ptice:
„Pokri tvoje lice
i zaboravi sebe.
Ako budeš uvek
čekao Spas za tebe,
i kružio uvek
oko tvoga Ja
ko soko oko kule,
a ti zbaci crnu rizu,
eno,
gradovi su blizu
a ti znaš put…
Ne misli, Mili, da sam krut,
no treba da vidiš
u tmini svetli prst,
i saznaš :
da nositi Krst
znači veliku Slavu.
(………)
Zaboravi na sebe
i spas sopstvene duše,
i dok narodi se u neznanju
i crnoj mržnji guše,
i jedan drugog goni,
i jedan drugog ruši.
Ti u tvojoj ćeliji uskoj
piši proste
večne reči,
što od duše idu duši…
Vekovi će proći
i ljudi će novi doći
i reći:
„Koliko vremena već prohuja“
a voleće uvek ko i stari
samo proste, iskrene stvari:
miris cveća,
poj slavuja,
Ti budi
ta iskrena prosta Reč,
pa u mesto brige
za dušu svoju
i večna neba,
ti čini
što drugome treba:
leči gde boli,
i voli.
To ti je moje
celo zaveštanje.
U ljubavi je najdublje Znanje.
I ja sedim u ćeliji uskoj
i pišem s dana na dan
dok mi Lepota
prozore pljuska,
ja sam kao malena zlatna ljuska
a život je sav ko San.
I pisaću tako dan po dan,
slagaću atom na atom,
da li ću ikad postići
da sagradim Ti veliki dom,
ogromnu katedralu?
Ti vidiš Bože
sposobnost mi malu
a veliku LJubav moju.
(…..)
Ali u samoći
ja čujem pesmu drugu:
„Od ciglo jedne linije
i od ciglo jedne boje“
a za njima
oči Tvoje
stoje
i gledaju me blago.
„Nije u bojama varljivim
no u Jezgru moja slava,
boje su San, sine,
a Ja Java…“
Ja u tišini živim u ćeliji uskoj
a na polju prolazi Vek
sa suzama,
bolom i plačem…
i jure braća moja mlada
sa kopljima i mačem.
A ja za drugi šum ne znam
do kad prevrnem tiho list
i ko neispisan kad je on,
nek bi mi život bio čist…
Okrom slova u Slavu Tvoju
da ne poznam nikad drugu boju
šarenog duginog kruga.
(…)
JELA SPIRIDONOVIĆ – SAVIĆ (1891 – 1974.). Uglavnom zaboravljena pesnikinja. Knjige : SA USKIH STAZA (1919), PERGAMENTI (1923), VEČITE ČEŽNJE (1926), JESENJE MELODIJE (1939). Treba ponovo iščitavati ovu pesnikinju i videti, preispitati : da li ova pesnikinja „dragocenog misaonog bleska“ (Todor Manojlović) , tj. njena misaonost, nije mogla da savlada veliku erudiciju i preobrazi se u pravi poetski impuls? Iznenađuje da srpski pesnici poslednjih decenija 20. veka nisu iščitavali njenu knjigu „Pergamenti“, ili ako poneki možda i jesu, da nisu našli podsticaja u toj knjizi, koju je Dučić smatrao jednom od najlepših knjiga na srpskom jeziku posle Prvog svestkog rata…
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 