11
(а)
Закључна премиса: Бистра вода у којој се виде многе жабе
Винавер зна да је историја српске литературе неверно представљена од стане стручњака са универзитета (1936) и тврди:
„Целокупна историја књижевности наше има да се напише поново…“
Наводи и аргументе. Пише и о својој књижевној генерацији, уверен да су њени припадници нашли пут за обнову, продубљење и за прави стваралачки замах. „Једна песма, можда чак и једна реченица тога што смо ми написали и изрекли била је књижевно важнија но сва нагваждања мртвих схематичара…“ Упркос томе, „наш је положај био тежак и немогућ. Јер старе генереације схематичара, разних случајних професора и васпитача омладине нису дозволиле омладини да она уђе у књижевност и у живи израз преко наших извора. Напротив, они су омладини дали свакојаку црвоточину, а нас су отстранили…“ „На тај начин моја генерација није могла да изврши утицај на омладину и на широку јавност, а није јој се дало ни да дође до издања својих списа. Ми смо били извори корисни за нацију које су покушали да затрпају. Место воде са наших извора омладина је, жедна и жудна, добила филтрирано блато и жабокречину./Млађе генерације које су прошле кроз такву гимназију у власти схематиара и мумија, добиле су у гимназији одвратност према књижевности. Многи од њих нападају књижевност и културу мислећи да је то социјалност…“
Винавер је свестан да се његова књижевна генерација налази између чекића и наковња. Између преживелих схематичара и тзв. социјалних критичара. Имао је веру да ће књижевна правда према његовој генерацији бити испуњена – у историји српске књижевности, истицањем у правој значајној перспективи. Да ли се то догодило, макар при крају 20. века? Донекле. Делимично.
Винаверова генерација није успела да се развије кроз живот како би то било корисно и у мери у којој би то било корисно и за њу и за целу широку заједницу. Трагедија Винаверове књижевне генерације јесте трагедија српске културе…
Винаверов ДРЕВНИ ДУХ. „Писати, употребљавати и уобличавати многомислено градиво речи и појмова у ритмичном колебању и свесном застоју, у страсном прекиду и у истрајном поносу будноће – није ли то бити Бог и стваралац, на махове, на вечности понорне и слатке? Бити писац значи бити Бог и то не онај који буновно почива сам у себи уморан, него онај који је у пуном току склада и несклада. И још нешто, као и у игри најприснијој и толико одговорној, да је живот у питању; ко сме да се усуди да упусти власт над материјалом у који, поред речи и појма, улази и насиље против кога ће се све угњетено и домамљено светити ако му се дозволи да се отме и врати музици и даљинама? Све су богове уништила њихова рођена створења, бесна од реда, од јединства, од израза, од одлучне јасности, од многоликог прелаза, од тешког проклетства дубљег живота на који беху осуђена./ Писати: Бог, борити се да останем Бог, бити у сталној опасности да се претворим у ништавило, живети само и искључиво победом.“ („За кога пишем“, ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ, Београд, 1938; стр. 149)
У тексту „Култура на раскршћу“ (писаном 1929; објављен у већ наведеној књизи, стр. 116-117), критикујући погрешку Г. Геземана, Винавер, тврди да „велике културе не може бити без интуиције и стваралачког прозрења. Дужност је данашњих песника и критичара да ту интуицију, те дубине даду, ма и по цену смешнога. Данашњи писци морају да надокнаде оно што су пропустили старији : да оваплоте страст интуиције, жељу духовног продубљења, смисао унутарњег «живота.“
Винавер мисли да ће доћи нови песници и нови ритмови, када се душевни, унутрашњи живот продуби. Тај „нови правац“ у поезији називао је КОСМИЧКИМ: „Космички не значи да се говори о звездама, сунцима, месецима, као о неким позоришним реквизитима. Космички значи да се полази од основног осећања целе целине, космоса, од једног великог осећајног јединства, великог стања духовног
које обухвата смисао заједнице. Из тога стања указују се поједини детаљи, као поједине случајности, које долазе у однос са заједницом и опет се губе. Космичари су у истини што и безбројни песници мистерија и религија…“ Винавер је слутио да ће се српска култура и књижевност развијати стваралачким напорима „нових нараштаја, који ће прећи преко површнога и безначајнога рационализма и омогућити традицију унутарњега живота“ (стр. 117).
М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 