Српски књижевни часописи одавно не објављују овакве књиге, нити ће у скоро време. Они су навикли, као и ждребад, на чекање коцке шећера. Калигула је свога магарца поставио за члана сената; и овде сањају, одувек су више о томе сањали – да буду постављени. Ми не знамо да ли ће овај аутор наставити да пише и написати још неку овакву књигу? Можда и хоће?

Читање ове књиге је и спасоносно, да не кажем лековито, јер ју је писао и написао даровит човек, стоок, изванредног слуха. Писац има уши – добре очи за историју и српску стварност…. Читајући ову књигу у рукопису, – како сведочи један од уредника – ослобађао сам се страха, индивидуализма, скептицизма, јалових мисли, и мислио сам слободније о далеким путовањима, и земљама далеким. Зато сам био први у уредништву да је објавимо, одмах, и у целини, а не у наставцима…