Dušan Srezojević

Senke

Mirno bih da spavam dokle polja huje

I talasi trave umorne me hlade;

Usdpavane slatko k’o posle oluje,

Već spavaju žudnje s mirom nove nade.

Dokle blede misli izdišu i čula,

Osećam šum strasni sočna mlada bilja;

U uhu mom svira još čarobna frula

Ponovo nađene melodije milja.

Prelaze lagano nebom neke seni;

Sveža kiša hladna tiho veje dole.

Kao sarkofag sam, bez daha u meni.

I s velom bačenim na sve moje bole

Mene opija jedan refren svega.

Radostan? il’ tužan? Ne znadem. Ali da

Zapevam glasno, s one strane brega,

Čuo bih k’o da neko tiho rida.

 

DUŠAN SREZOJEVIĆ (1877 – 1916). ZLATNI DASI, Kragujevac, 1912…