KNJIŽEVNA POLITIKA U SRBIJI: 5. OKTOBAR 2000 – 16. MART 2011 / Tomašević

SABLASTI NEJAVNOSTI. KNJIŽEVNA POLITIKA U SRBIJI: 5. OKTOBAR 2000 – 16. MART 2011

Doba vladavine Slobodana Miloševića ličilo je na sablasni Kafkin „Zamak“. Svetlost Djindjićeve vladavine odveć je kratko trajala da bi u državi Srbiji išta promenila. Oblasti javnog delovanja nakon ubistva premijera svakodnevno su se urušavale da bi se danas ponovo našle u neposrednoj blizini kafkijanskih sablasti, u apsurd preobraćen u pogled na svet. Skup karakteristikâ duhovne situacije vremena u Srbiji, odnosno ono što bismo samo s puno obzira mogli da nazovemo Zeitgeistneurosen, nikako nisu mimoišle ni srpska poljâ književnoga, niti književnu politiku toga polja. Ovim dolazimo do teme koja se inače zvanično zove učešće Srbije kao počasnog gosta na medjunarodnom Sajmu knjiga u Lajpcigu 2011. godine o kojoj bismo želeli da kažemo ono što u tzv. oficijelnoj književnoj Srbiji niko nema dovoljno principijelne snage da čuje, još manje civilne kuraži da kaže. Drugim rečima, književna Srbija voli pripitomljene istine, što je, inače, opšte mesto svih duhovnih počivališta doteranih do poroka. Ono što govori protiv pripitomljenih istina i quasi istina navešćemo ukratko u okvirima nekoliko naših teza.

Delegacija odabranih pisaca preporučenih od strane srpskog Ministarstva za kulturu i Organizacionog odbora za učešće na Medjunarodnom Sajmu knjiga u Leipzigu zapravo je ideološka delegacija pisaca sastavljena po najboljem receptu nekadašnje vladajuće komunističke partije, dakle dekretom. Davna 1956. ili 1960.. godina s efikasnim duhom socijalističko-komunističke provenijencije zakucala je na vrata lajpciškog Sajma knjiga 2011: duh Ťita, Ždanova, Hruščova, Honekera, etc. U tom smislu rekli bismo da se ova svečanost Srbije kao počasnog učesnika ovogodišnjeg Sajma knjiga održava bar petnaestak godina ranije no što bi zapravo trebalo, odnosno imalo smisla. Moguće, do onog trenutka dok se u Srbiji ne uspostavi stvarna demokratija. Prema nedavnom izveštaju londonskog časopisa „Ekonomist“ Srbija se nalazi na 65. mestu u svetu po stanju demokratije, odnosno medju 36 zemalja u kojima je došlo do pogoršanja medijskih sloboda. Interesi nemačkih izdavača za pojedine autore u ovom slučaju odigrali su, na žalost, drugorazrednu ulogu. U Srbiji, kako u Ministarstvu kulture, tako i u režimskim listovima, medju kojima prednjači prestonički list „Politika“, postoji vrsta čistog ideološkog monopola u tumačenju šta jeste, a šta nije „dobra“ srpska književnost. Otprilike onako kako se to dešavalo u godinama izmedju 1946. i  1980. u Titovo vreme, odnosno izmedju 1987. i 2000. godine u doba Miloševića. O tome je svojevremeno pisao i g. Dragoslav Dedović, najpre opunomoćeni a potom od strane Ministarstva kulture Srbije svrgnuti koordinator nastupa Srbije na Sajmu knjiga u Lajpcigu. Kult podobnih pisaca i umetnika i dalje vlada srpskom kulturnom scenom, pri čemu nepodobni autori nemaju pristupa javnim glasilima od stvarnog uticaja. Kada je reč o delegiranim piscima, dekretom opunomoćenim da pretstavljaju srpsku književnost na ovogodišnjem Sajmu, medju njima ima, istini za volju, i onih čije delo govori u prilog ostvarenih književno-estetskih vrednosti. To su svakako Jovan Zivlak, Lászlo Végel, Aleksandar Gatalica, Bora Ćosić, Dragan Aleksić, Vladan Matijević, Vladimir Tasić, Radmila Lazić, Žarko Radaković, David Albahari, Vladimir Kopicl, Milovan Danojlić. Favoriti ovogodišnjeg Sajma, poput Vide Ognjenović, Vladislava Bajca, Svetislava Basare, Gojka Božovića školu pisanja još treba da uče, iako su zbog političke odanosti režimu izuzetno prisutni u beogradskim medijima, čineći slavu srpske književnosti na taj način manjom. Sa žalošću konstatujemo da medju pozvanima nema Radomira Konstantinovića, Brane Šćepanovića, Filipa Davida, Jovice Aćina, Miroslava Josića Višnjića, Radovan Belog Markovića, Dragoslava Mihajlovića, Mirka Demića, Milisava Savića, Vidosava Stevanovića, Bore Radovića, Duška Novakovića, Zorana Bognara, Tanje Kragujević, Aleka Vukadinovića,   – vrsnih prozaista i pesnika, čija je jedina greška što nisu članovi niti vladajuće, niti opozicione stranke, no samo slobodni pisci i intelektualci. Mnogi mladji autori mogli su s razlogom ostati kod kuće, jer im je delo još posve nerazvijeno i bez osobnih poetikâ. Na Sajmu knjiga u Lajpcigu prisutni su više radi zadovoljenja principa koji govori da bi na njemu trebali biti prisutni i mladi srpski autori, no radi ostvarenih književnih vrednosti.

Autoritarni karakter srpske književne kritike, koja svojom isključivošću godinama stvara neku vrstu kopije svojedobno u Nemačkoj poznate „entartete Kunst“, odnosno “entartete Literatur“ i koja produkuje iskonstruisane književne vrednosti kojima će u svakoj prilici manipulisati –  od dodela književnih nagrada i dodela književničkih penzija zaslužnim književnicima (pojam „zaslužni umetnik“, odnosno „zaslužni književnik“ uzet je iz arsenala nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, prim. B.T.) do, konačno odlučivanja o dospevanju ili ne nekog pisca u javnost – druga je naša teza koja objašnjava kako se stvara kulturno beznadje u državi Srbiji. Srpska književna kritika je ta koja zajedno sa aktuelnim političkim establišmentom vodi književnu politiku, umesto da sledi politiku književnosti. Kao što znamo – a na šta ukazuje Jacques Rancière – politika književnosti je jedno, a književna politika nešto sasvim drugo. Prva nije politika pisca, no politika same književnosti, dok je druga izraz nečega što pretstavnicima književnog života manipuliše, ukazujući u jednoj državi na podobne, odnosno na nepodobne autore, stvarajući od javnog književnog prostora nejavni i autistični. Politički problem javnog književnog prostora je: reprezentuje li on javnost književnog prostora, ili ne. Već i samo postavljanje pitanja ko sme  javno da bude prisutan, a ko ne, inauguriše i objavljuje zlokobni potencijal koji leži u moći prećutkivanja pisaca. Medjutim, književna politika u Srbiji upravo je opterećena sindromom posve planskog i svesnog prećutkivanja autorâ.  Prećutkivanje pisaca u Srbiji, taj akt kao takav, posebno posle 2000. godine, postao je legalna Institucija unutar književnog polja. Jača od bilo koje kulturne policije. Srpska književnot umesto da gradi sopstveno autonomno polje književnosti kao takve, biva izgradjivana silama poljâ književne politike potpomognutim kulturnim institucijama države i medijima. U Srbiji je, navodno, sve dozvoljeno, na način da nedozvoljeno i nepoželjno nikada ne sme dodje u žižu javnosti i nikako ne u najuticajnije medije. Javne polemike u savremenoj srpskoj književnosti nema iz prostog razloga što moćni književnici i kritičari, pod okriljem političkih stranaka i koalicijâ, nemaju uopšte bilo kakvu potrebu za odgovaranjem na kritiku, jer njihova moć nije nikakva provizorna i nesigurna moć, no posve monumentalna i etablirana. Reč je o moći koja se hrani sopstvenim cinizmom i ne ustručava se da isključuje. Jeretičari u takvom kontekstu moraju postati nevidljivi. A to su uglavnom najbolji srpski pisci poput ovde navedenih. Za to nisu potrebni nikakavi dekreti. U maloj zemlji kao što je Srbija dovoljno je da nemate pristupa u nekoliko glavnih prestoničkih listova i u nekoliko državnih izdavačkih kuća, odnosno privatnih izdavačkih kuća pod patronatom države, i vi ste već u situaciji da kao pisac ne postojite. Dakle, isključivanje, a ne javni progon kao u ranijim vremenima, pokazuje se kao efikasna tankoćutnost i tananost kako stranački orijentisanih književnika, tako i književne kritike. Kao njihova uvidjavnost. Ovih dana jedna grupa književnika na čelu sa Radomirom Smiljanićem pokrenuće tužbu protiv države Sudu za ljudska prava u Strasbourgu zbog degradiranja srpske kulture, dok će na inicijativu književnika Ivana Ivanovića, a prema pisanju lista «Pravda», «biti formirano udruženje prognanih i omalovaženih pisaca Srbije».

Lajpciški Sajam knjiga sa težiištem Srbije kao « zemlje u fokusu » dogodio se, kako rekosmo za Srbiju prerano: u dobu beznadja i korupcije u državi, u dobu još neizgradjenih demokratskih institucija i demokratske kontrole vlasti. Takvu situaciju u zemlji prati u stopu i njena književna politika. Izmedju toga dvoga stoji apsolutni znak jednakosti. Prilikom izbora pisaca koji će reprezentovati savremenu srpsku književnost pobedila je od strane Ministarstva kulture Srbije vitalistička inicijativa moćnih a nekompetentnih ljudi, puki voluntarizam da se na Sajmu knjiga pokaže svoj « štićenik», svoj «autor», pisac iz «svoje stranke».  Iza navodne značajnosti većine autora prisutnih na Sajmu knjiga stoji književnokritički i dnevnopolitički inžinjering, iskonstruisani diskursi političkih gospodara književnog polja. Cilj formiranja ovakvog diskursa bio je: konstruisati unutar književnosti jedne države rang listu navodno dobrih pisaca, upisati u tu listu umesto delâ puka imena, nikako ne književnoumetničke vrednosti i nipošto ne dopustiti da se lepo u književnosti formira van društvene igre i njenih pravila. Konačno, recimo da ukoliko bismo zamislili mogućnost organizovanja još jednog paralelnog Sajma knjiga ovde u Lajpcigu, ovaj drugi bi, kada je reč o  nesumnjivo autentičnim vrednostima savremene srpske književnosti, mogao biti upriličen sa isto tolikim brojem autora koji, po tužnoj logici stvari, danas pripadaju srpskoj « entartete Literatur ». Ovaj Sajam knjiga je čini nam se, srpska 1937. godina, za šta organizatori Sajma knjiga u Lajpcigu ne snose apsolutno nikakvu odgovornost. Dobra volja i čestite ideje počesto se, znano je, preobraćaju u svoju suprostnost.

Dr. Boško TOMAŠEVIĆ

Lepzig, marta 2011

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s