ЛМС. Свеска за септембар 2011.
СЛАВКО ГОРДИЋ
С ПЕСНИЦИМА, ОПЕТ
ијим годинама, за
привилеговану тему дневничких запис
а узмеш нову песничку
лектиру, не бележиш најпре околности и разлоге који те наводе на такву одлуку, већ оне који те од ње одв
раћају.
Чему поезија у наново страшном времену нуклеарних хава-
рија с недомисливим последицама, крвавих сукоба с неизвесним
узроцима и последицама на северу Африке и Блиском истоку, све уверљивијих предвиђања планета
рне несташице хране и толиких – глобалних и оних само наших – невоља и зала?
Чему поезија у времену без читалаца, кад ни оних двадесе-
так наших изабраника на Лајпцишком сајму интимно не верују
– било би чудно колико и дирљиво да верују – како ће неко 2050. године (ако буде овог језика) знат
и и хајати за њихова имена и наслове? Или наше песнике, па и оне понајбоље, тангира само оно овде и данас – како си помислио јуче у Бањалуци изложен мрком погледу лиричара који не прашта заборав или превид свога стваралачког учинка у нацрту антологијске едиције чија је реализација мање (……………………..) извесна од нове индустријализације Србије?
Чему поезија, чему песници и прича о њима кад нам се изми-
че тло испод ногу, кад тонемо у сиромаштво, национално (само)
понижење, демографску и општу кризу, неред вредности, грабеж, бандитизам, свирепост оних који атакују и равнодушност оних који би требало да нас бране? Нису ли и они који песме пишу и ми (све малобројнији)
који их читамо тек трагикомичан одблесак неког давно ишчезлог поретка – ако је такав поредак (или ред вредности) икад и био више од пуке самообмане неких нама сличних и никад бројних осамљеника?
2. IV 2011
Муса Куса, шеф либијске дипломатије, по Ђанију де Мике-
лису најопаснији човек на свету, пребегао у Лондон. Запад опет
има двоструке стандарде у бризи за људска права, једне за Ли-
бију, друге за савезнике – Бахреин и Јемен. На Детелинари, после самоубиства инвеститора, за исте станове се преотима по неколико унесрећених купаца. Лигаши смењују Драгана Којића, који је у Градској библиотеци организовао неколико стотина књижевних вечери. На лепшој страни света само су још сунце, озеленели паркови и травњаци.
Поетичко-поетски антипод прошлогодишњој књизи Тање
Крагујевић могли би бити Савремени ушкопљеници Александра
Лукића („Интелекта”, Ваљево 2010). Осим несрећних наслова,
малих тиража и малих градова у којима су објављене – док онај
главни, највећи, као што знамо, углавном гаси или држи под кључем водеће културне институције – све друго раздваја ове две књиге.
Не држиш, ипак, да има сврхе – у владајућем плурализму
укуса – указивати на памфлетске грубости и пресни аутобиогра-
физам, па чак ни на језичке погрешке, макар се и не могле рела-
тивизовати све књижевне норме и мерила. Стога се радије задр-
жаваш на местима на којима је Лукићева песма заокупљена чу-
десима свакодневног сеоског живота, биљем и водом, ратарским
пословима и данима, старим и новим занатима (муљањем грожђа, испирањем злата, копањем руде, ваљањем сукна, штројењем вепрова, гајењем свилене бубе) и срећно нађеним појединостима које понекад сежу из дескриптивног у померено, симболичко значење. У овој поезији „стварност ликује” тако и стога што песник у обичном или заборављеном открива новину и свежину. Тако и ту, „ливадски скакавци / омаше стабљику траве и заврше / у шољи са леденим чајем”, из реке извађен „трешњев топ зева устима / заобљенијим од шарана дивљака”, муве се „умивају трљајући предњим ножицама очи”, „пулсирање тресетишта подсећа на астму”, а „старинске оргуље окречених / собица музицирају за свет”. Крајње неуједначен и хотимично „недисциплинован”, Лукић уме да изненади и надахнутим приповедањем поетике. Он зна за вечити парадокс песника који „вешала и гиљотину / везује очас у леп сонет”. И пита нас шта чинити кад оду песници, од кога учити, шта научити, „како без градитеља – обновити свет”.
видети више:
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 