Детитоизација. Недовршен посао… Осврт на „велике спаваче“
Још пре 1968. године многима је у Југославији било јасно да је тзв. борба за више циљеве, ради које су пале огромне жртве, престала да делује довољно савремено. Комунистичко поштење све мање и све ређе је бивало гесло дана. Чешће је деловало као светлећа реклама. Истеривање високе правде остајало је као неки посао резервисан за књижевне диверзанте …
„Детитоизација, као жеља за комплексном истином о епохи, не иде преко ноћи, упркос томе што чињенице из прошлости сада нагло проваљују кроз тврд, доскора непробојни оклоп званичних информација. Од тог мог текста из 1985., заборављеног и загубљеног, сачувало се само неколико одломака у „Дуги“.
Ја сам хтео да поновим следеће: откако је Дедијер са свим својим особеностима и манама – први направио промају, поотваравши силна врата и прозоре табу – тема, табу – личности, табу догађаја, кренуло је напред. И – сада имамо бујан талас историографије који је за кратко време доста учинио у осветљавању недавне прошлости, данашњице и још најављује. И за југословенску књижевност веома је важан садашњи преображај, претварање идеолошке публицистике и хагиографистике у историјску науку, у процесу самоосвешћења (њеног и нашег). Писац више није усамљен као раније, као до јуче тако рећи, и не мора све сам да ради, рецимо, када се бави периодом међуратне Југославије и ратом до 1945. Историчар му се приближио. Пишчева добит је огромна, нарочито у наше доба, када превладава поетика документарне књижевности“, записаће критичар Света Лукић ( 17. јула 1994.) поводом „прозивања“ Јосипа Броза Тита и историјских истраживања Веселина Ђуретића.
Додаје и ово: “ Желео бих и сада да прозовем Тита, управо у поређењу са Мао Цедунгом. Пљувањем се не добија много, сем кајања бивших верника и на тај начин се не може ништа разумети из протеклих 50 година Југославије. Мирна, рационална, конкретна критика Тита и титоизма остаје и даље наша пресудна обавеза без које се идући данас од нуле – неће градити будућност“.
Упркос рефератском тону овог критичара, и неким заблудама аутора који није могао избећи, као ни тетовирање епохе о којој говори, дотакнута је, макар и окаснело, рањиво место детитоизације.
Оно што је укривано, у српској јавности, књижевности и култури после 1945. године, систематски, цементирало је пут тзв. конструктивне књижевности – књижевности делимичних истина. Доиста, Драинац је био у праву – “Литература је постала полигон растопљеног ума по коме пливају свете рибе које се зову уметници, препородитељи човечанства, у ствари овејане лажовчине, гнусни мистификатори, одвратни провокатори, бестидни трговци бедом људског рода и свих човечанских светиња, мрачне незналице и животне микроманије. Једна војска препредених глумаца, који, за добре паре, глуме револуционарна херојства и искреност, антиалкохолност, морал јазаваца, шију и маријана, исправност времена и напредних идеја – спасоносни лешинари, у совари који човечанство премештају као глупо крдо бивола из једне баруштине у другу, из тамнице у тамницу…“
Писац, који је написао један од најбољих романа светске књижевности о стаљинизму и бољшевизму, некадашњи марбуршки студент, аутор романа „ДОКТОР ЖИВАГО“, записао је у једном од својих есеја (објављеном постхумно) да је парадоксалност психологије у томе што она бира „индиректни, посредни поступак реконструкције“. Психологија, по Пастернаку, остварује парадоксални задатак, спознајући субјективност у њеном неискривљеном облику. Субјективност не треба подцењивати, јер ће одлично „послужити поимању објективног у оној његовој особености у којој може да постане проблем. У границама саме психологије субјективност ће бити циљ за којим ће трагати њене реконструкције“. Ова сазнања могу бити важна за писца, који се не игра на јефтин начин својим талентом и амбицијама. Оно што би у психологији, по Пастернаку, била „реконструкција“, има свој „пандан“ у литератури, а то је деконструкција…
Тај метод ће, истина делимично, примењивати савремени есејиста, песник и прозни писац С. Игњатовић. Читао сам књигу Како ми је жаба улетела у уста са закашњењем од неколико година, некако у време кад се појавила нова Игњатовићева књига КАД СМО СВИ БИЛИ ТИТО И ДРУГЕ ПРИЧЕ (Доситеј, Београд, 1994). Ако треба ствари да назовемо правим именом, то што је Игњатовић написао није ни роман, ни оглед, него нешто између тога, у суштини: пишчев дневник. Писан упорно и искрено, али не до краја искрено. Ту још увек има обзирности, оличене у бројним иницијалима. Дакле, нема све – истине. Зашто је нема, нека писац поразмисли. Две књиге – у суштини једна! Није ли друга наставак прве?
Обе имају неадекватне наслове, комерцијалне и обзирне у неку руку. Да ли је првој одредио наслов као алузију на онај наслов писма Митје Рибичича, односно Ј. Б. Тита, као алузију на замисао неког од тајних дворских писаца? Понекад наслови и теме бирају писце. Игњатовић пише: “ Сећам се како је, опет у једној кафанској згоди, књижевница Р. приповедала какав је шок, за њих, изашле из рата, представљало увођење новца и повратак на плате. / Али ми је још занимљивији, парадигматично, мој генерацијски друг М. који је ово слушао као да му је жаба улетела у уста, па онда одгугутао најневероватнију асоцијацију : Како је то било романтично доба! / Он сам је, изнад свега, обожавао печену свињску главу, и никад јој не би одолео кад би угледао како му се, избачених зуба, кези испод стакленог звона“ (стр. 131) .
Није ли то један од импресивнијих описа књижевних профитера и удворица, дволичњака у српској савременој књижевности, српских књижевних и идеолошких јањичара? Оних који се у колективној сфери непрестано напрежу да сачувају и одбране од другога и других „своју течевину“?
Игњатовић се затим присећа једног од оних уводничара „ПАРТИЈСКОГ разговора у култури“, увода у коме се уводничар трудио „да нам предочи неминовност не неког посредованог, већ директног и, тако рећи, партијског мецената. Позивао се на Микеланђела, закључујући како је тај геније имао моћи да и у оквиру „папских поруџбина“ оствари велика индивидуалистичка дела. Он нам је, у ствари, под фирмом теоријске реторике, препоручивао прагматску, користољубиву довитљивост, нудећи је као једини ваљан узор. И зато је, за илустрацију, бирао макар и анахрон, али, по властитом мишљењу, довољно УПЕЧАТЉИВ пример“ (стр. 121) .
Било би добро да је, при том, написао и право име и презиме тога партијског уводничара: какву ће представу имати они који тек долазе о тој непрегледној прашуми нашега послератног социјалистичког кича са свим његовим надљудима, херојима, полубожанствима и „култовима“? Делимичну, или замућену, никакву. – Кад тако замеће трагове, Игњатовић исто чини што и Албахари.
Албахари је био у прилици, пишући „Мрак“, да иде до краја, да обелодани садржај беле фасциккле који компромитује неке писце и уметнике београдске. Зашто није? – Истина је најбоља одбрана!
Колико је српским писцима друге половине 20. века уопште стало до истине?Колико српски песници, на крају хх века, читају природу пажљиво, с отвореним умом и срцем? Колико их је бар који допиру до врата небесних, „од којих се кључ налази с друге стране и која се само изнутра отварају“?
Албахари пише, поводом садржаја фасцикле коју му је уступио Д. Милош: „Неко у тој служби (државне безбедности – напомена – М.Л. ) није желео да се зна да су и та два имена била у резиденцији америчког аташеа за културу. Знао сам ко су та два имена, и низ леђа су ми се сјурили ледени жмарци. Задрхтао сам. Имајући у виду њихов положај у друштву, размере поступка Давора Милоша одједном су постале толико велике, да сам осетио како ми плећа попуштају под притиском. У овом часу, у овом граду, безброј људи би ставило руке у ватру за њих, и многи би пожурили под барјак који би они држали . Давор Милош ми није дао свежањ папира; дао ми је бомбу. Остало је само да, ако желим, упалим фитиљ“ (Албахари, исто, стр. 79)
Или, погледајте овај одломак: „У већини случајева, дакле, спремност на сарадњу са системом била је ствар мање – више слободног избора.(…) / Није, дакле, било страшно оно што је осам писаца говорило. Најчешће су то биле безначајне ствари, каткад најобичнија оговарања, неретко злобна подметања и ситне пакости. Један је, додуше, током неколико година подносио извештаје са свих састанака Управе Удружења књижевника Србије. Други је, на пример, детаљно препричао са ким су се сусретали чланови наше делегације на конгресу совјетских писаца. Наишао сам и на списак неподобних књига у приватној библиотеци једног од наших водећих песника. Постојала је наводно и притужба на наводно раскалашно понашање неких млађих професора на Филозофском факултету. Један писац је тврдио да зна да његов колега (који се, узгред, налазио међу осам имена) има девизни рачун у Швајцарској. Десетине страница биле су посвећене сусретима са писцима и уметницима из других наших република, поготову из Хрватске и Босне. Речи као „страни агент“, „прозападни плаћеник“, „непоуздан и неодговоран“, „деструктиван елемент“, „непријатељ социјализма“, „шпијун“, толико су се понављале, да су могле да се пишу као скраћенице. У једном подужем допису скретала се пажња на „разбијачку делатност“ оних издавача који „ударају на сам темељ напредне идеологије“ тиме што објављују дела „прокажених непријатеља комунизма и добро познатих следбеника фашизма“ ; следио је списак књига Езре Паунда, Мартина хајдегера, Владимира Набокова, Fердинанда Луја Селана и Александра Солжењицина. Аутор тога дописа, угледни песник и есејиста ( истицање – М.Л. – зашто Албахари не написа макар иницијале тога „песника и есејиста“?), навео је имена писаца – уредника у издавачким кућама у Београду, Сарајеву и Загребу који су „директно одговорни за загађивање наше идеологије“. А постојало је и безброј детаља са пријема у страним амбасадама, са састанака редакција „Видика“ и „Књижевне речи“, приватних вечера и књижевних трибина“ ( исто, стр. 96 – 97).
Узалудно је очекивати одговор од наших критичара, нарочито оних који нису истовремено и песници, који се нису испели на такву висину, да могу да редукују свуколику разгранатост и богатство света форми на једно првобитно, просто х, да могу са те висине да посматрају неизмерну диференцираност тога простог непознатог с већом задивљеношћу него што би други људи посматрали с гледишта ове богате разнообразности онај првобитни, прости праелемент, када би им он доступан био. Ми имамо критичаре који би да буду научници, а најчешће је то псеудо-наука. Научник треба да затвори очи да би нашао истину: треба да постане метафизичар. До крајњих истина, не долази се огледом; иза граница огледа треба још донекле ићи помоћу имагинације, Мисли, Духа, аналогија и логичних закључака. Наша књижевна критика (како последњих десетак година, у периоду тзв. „спонзорске књижевности“ – тако богме и претходних четрдесетак година) стварала је забуне, димне завесе, бавила се подизањем Потемкинових села, бавила се псеудоустоличавањима, псеудо-хијерархијама. Другим речима, надзирана „одозго“, „руковођена“, правила је од мрава слонове, није се бавила јер изгледа није могла „језгром“ модерне књижевности… Била је далеко од божанске светлости, којом су гледали и живели њоме, они ређи песници који њену сушност можда нису ни познавали. Било материјалистичка или спиритуална, и једна и друга врста критике је знала отприлике исто, тј. ни једна ни друга није знала ни више ни мање о претпостављеном супстрату света него што један побожан човек зна о Богу.
Ту критику су писали савршени или несавршени нихилисти… [ Ниче је знао да није велики размак између савршеног и несавршеног нихилисте. У послератном периоду српске књижевности, доминирали су нихилисти и безбожници. Стварајући „климу“ без религије, која годи забораву и буја на ђубришту бујније од бујне вегетације корова.
Религија овде истичемо, због ИСТИНСКОГ СВЕТА, који је „утемељен у погледу Бога, током многих векова… пружао обрасце уметнику који је имао наду да ће им се приближити не толико путем приближавања колико путем аналогија. Памћење је у томе играло важну улогу, али некако помоћну, пошто се схватило да „идеализација“, то јест извлачење онога што је за дату ствар најбитније, јесте неизбежна. У цивилизацији званој хришћанском, визионари су се, уосталом, доста неповољно односили према Мнемозини, називајући је „мајком палих природних муза“. И ваљда с правом, јер када је услед обезвређивања света, остала сама, она се није показала као поуздана водитељка“ (Чеслав Милош, КОНТИНЕНТИ, Дечје новине, Горњи Милановац, 1986, стр. 271).
Великом броју „песника“ било је довољно да имају политичког „њуха“, да пишу онако како се очекује, како је „дириговано“ (пожељно), како може да „прође“ код уредника, који су такође били „дириговани“ (чак и кад је реч о онима које називају најбољим послератним српским песницима – то треба да се каже док су још у животу неки од њих).
Тако су се многи „песници“ пењали степеник по степеник и стицали „успешну каријеру“ са извесним смешним, лажним самопоуздањем, које ће бити подривено, срушено, доведено у питање, сутра, или прекосутра, јер је „кула на песку“ пред незаобилазном вољом Времена.
Ма како и ма колико дуго био гушен Глас Савести, увек ће неко да преживи и да остави сведочанство за следеће генерације, које ће друкчијим очима видети оно што су „видели“ претходници.
Поновимо: као и све друго на свету, песак и лишће, облаци и корали, градови и гробнице, дела и недела, песници и музичари, лажи и илузије – све ће бити просејано на ситним и густим ситима Времена. Ми имамо толико песника и писаца, хваљених овде, толико књижевних награда и генијалних дела која се заборављају истеком књижевне сезоне. А колико их је чија се дела преводе у Европи и у свету? Ко мисли да су за то криви Европа и свет, грдно се вара! Зашто би Европа и свет преводили српске песнике и писце тзв. зависне конструктивне књижевности и – књижевност делимичних истина?
(…) Милош је дирнуо у један колико личан толико и битан проблем – песничке поетике, памћења.Памћење, упамћена подробност – ето најважнијег елемента песничке поетике. ]
Пре неколико година, када је почело приказивање филмског полицијског фељтона БАЛКАНСКА ПРАВИЛА, велико број људи био је у окаснелој прилици да понешто сазна о „великим спавачима“ међу најпознатијим уметницима, које је полиција користила некада као своја „средства“. Понављање те опоре и стравичне истине, после тога осредњег филма, није више актуелно: било је потребније нешто храбрије, што би водило потпуној, коначној истини: откривање имена и идентитета тих наших славних уметника и иних који су се бавили недопустивом доушничком делатношћу: а за то Г – дин Албахари нема „ону“ ствар!
Давид Албахари је написао једну врло занимљиву књигу , која није ни роман ни аутобиографија у правом смислу речи (строго гледано), о преводиоцу и писцу – жртви – службе државне безбедности – претходног и овог режима.
За роман је важно да није досадан, и Албахаријева књига није досадна.
Д. Албахари пише: “ Позвао ме је (безбедњак Д. М. – напомена – М.Л. ) и када је у једном новосадском часопису објављен блок текстова о постмодернизму у америчкој прози, да би похвалио мој прилог, скромни запис о крају постмодернизма у америчкој прози. Јавио се, такође, да ми скрене пажњу на предавање које је у Британској библиотеци требало да одржи угледни теоретичар књижевности из Лондона, а које није било нигде најављено“ (Д. Албахари, Мрак, Народна књига, Београд, 1997, стр. 19)
Ето, понеких „истина“ о српском „постмодернизму“, и о кишобрану под којим се „развијао“, према „сведочењу“ једног од „најугледнијих“ „постмодерниста“…
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 