Između simbola i stvarnosti / Miroljub Milanović

O romanu „Ujkin dom“ Miroslava Lukića,

                                             Apostrof , Bgd., 1997.

                                    „ Pišite što god hoćete ili morate,  ali one su uvek bile dobre partiture“

                                                ( T. Man  o svojim knjigama)

 

Dok sedi nagnut nad rukopisima svog ujaka Bore Mišljenovića, u toj srpskoj Joknapatofi , Velikoj Magazi, Filip Senković, profesor književnosti i ne sluti da taj posao neće privesti kraju, kao što ni njegove rukopise neće srediti neko budući , vođen istom mukom odgonetanja tajne o svom i tuđim životima. Promeniće se možda dekor, ali će posao biti nastavljen jer, potreba za saznanjem utisnuta je u damarima njegovog bića. To je i uslov njegovog daljeg bitisanja.

I zaista , na početku romana „Ujkin dom“ Miroslava Lukića, odmah posle šture , ogoljene biografije Bore Mišljenovića, pisane jezikom kakvim se pišu odrednice za enciklopediju ili leksikon, stoji navod iz Jefrema Sirjanina  „Himne za pashu“, gde se govori o stradanju pashalnog i stvarnog jagnjeta:

„ Apostoli su stajali po sredini / između simbola i stvarnosti/ videli su kako se simbol prekinuo / a stvarnost nadovezala“. Priča koja sledi nije samo sadašnjost, njeno izvorište je u samoj istoriji čovečanstva. Ona ima širi, antropološki aspekt. Zapravo, reč će biti o duši i stradanju čovekovom.

Bora Mišljenović je gubitnik. Izgubio je ideale za koje se borio. Doživeo je da od drugova saboraca bude odbačen i optužen, poslat na Goli Otok.

Izgubio je voljenu ženu , jedinu pravu ljubav, Tanju Jakušev. Posle robije povukao se u Bosiljkovac, Veliku Magazu,vlasništvo svoga dede Pavla Mišljenovića, u dobrovoljno izgnanstvo. Pisao je rokovnike i imao veze sa mnogim ženama. Sreću, običnu, ljudsku, nije upoznao.

Literatura o Golom Otoku, tom „mermernom“ ostrvu i memoarska i umetnička , „bogata“ je užasima i patnjama stradalnika zatvorenika kao i zverstvima njihovih čuvara i islednika. Na Goli Otok su upućivani osuđenici koji su se izjasnili za staljinizam, otkazali poslušnost velikom vođi jugoslovenskih naroda, ali i oni koji su se iz drugih  razloga zamerili novoj vlasti, često zbog dobronamerne kritike, pa čak i bez ikakve krivice. Nova vlast, posle otkazivanja poslušnosti vođi svetskog proleterijata, služila se istim metodama kao i staljinistička. Činovnici sumnjiva morala i niske svesti u nižim strukturama, imali su skoro neograničena ovlašćenja. Mogli su da čine što god hoće. I zloupotrebe su bile mnogobrojne.

Po tematici , roman Miroslava Lukića , ne izlazi iz već osvojenih prostora njegovih prethodnika , pa se postavlja pitanje šta o golootočkoj temi može više da se kaže. Istina, iz stranice u stranicu, nametljivo se provlači motiv ljudske slobode. To romanu daje veću težinu, ali nije novo, i nije roman pisan samo zbog toga , mada bi i ta činjenica bila opravdanje. Bilo bi to delo upečatljivih slika, snažne poruge zla u ljudskoj prirodi, dostojno da stane uz bok najboljih ostvarenja naše književnosti. Ali ništa više od toga.

Čitalac sluti da ga lukavstvo pripovedačkog uma navodi na drugi put. Ključ za razumevanje lika Bore Mišljenovića  leži u događajima koje je doživeo pre drugog svetskog rata , za vreme rata i posle dolaska sa robije. Linearni tok radnje odredio bi strukturu romana, ali tako uprošćena , bila bi nedovoljna za prodor u njegove najdublje slojeve. Morao se naći drugi pristup. On je odredio i ugao posmatranja opisanih događaja .

Fabulativni tok romana ima zajedničku crtu sa glavnim likom : raspada se. Šta je još mogao da zapiše Bora Mišljenović u svojim rokovnicima , a očito nije smeo, jer je Goli Otok ostao u njemu, niti je on , iako na slobodi (kakvoj slobodi!?) , ikad i  izašao iz robijašnice? Raspada se i vreme, stvarno i pripovedačko , uzaludan je napor pripovedača da ga održi na okupu. Zle sile ga neprekidno rastaču, a one su spolja, ali i iznutra , u njemu samom. Velikom Magazom haraju nered, pustoš i smrt. Sve to proizvodi osećaj nepodnošljive teskobe i straha. Da bi živeo , tačnije vegetirao, Bora Mišljenović beži u fantazmagoriju i san.

Samosvesni pripovedač / lik  koji svodi bilans svog života, za autora romana nametnuo se kao najpodesniji izbor. On se često vraća rukopisu, precrtava pojedine delove. Tako reč „ precrtano“ u ravni teksta , ima više značenja . Prvo je strah da njegovi rokovnici ne dospeju u ruke vlasti, drugo, može da znači proveru napisanih reči prema iznetoj stvarnosti, i treće, potpunu prevlast pripovedača nad pričom. Cilj je : potpuna a ne delimična istina . „ Pišući, ja nisam ništa izmišljao“ (1.), kaže. I „ Stvarnost ne mora imati smisla , ali priča o njoj mora“ (2.) . Strah od „delimičnih istina“ egzistencijalno je motivisan: njihov učinak jedan je od uzroka junakove propasti. Kako bi otkloni i tu poslednju sumnju, sumnju u pripovedača, u tkivo romana inkorporiran je i priređivač Filip Senković, sestrić Bore Mišljenovića, koji  sa vremenske distance pregleda ujakove rukopise i „ precrtano“ vraća u tekst. Verodostojnost je potpuna , proverena . Rezultat je : uzbudljiva, celovita  priča veoma složene strukture o jednom promašenom životu kao i o vremenu u kojem je živeo.

Tako postavljen pripovedač sa delatnim priređivačem , navodi na pomisao da je reč o njegovom raslojavanju, što nikako nije tačno. Naprotiv, i pripovedač i priređivač teže neprekidno celini, ali je nikako ne postižu. fabulativni tok se razara ili širi  digresijama i dopunama priređivača. To donekle odgovara ideji da u drugoj polovini XX veka nema celovitih sistema , da su nemogući, te da se svet može saznati samo u fragmentima. U„Ujkinom domu“ ta ideja ima konkretnu istorijsku i sociološku pozadinu: totalitarni društveni sistem u kome egzistira glavni junak. Istina je skrivena od njega i do nje on može doći sastavljanjem delova stvarnosti. To je uslov njegovog daljeg opstanka. Nužnost je nametnula oblikovni postupak, roman je mogao ( i morao!) da primi sve oblike pisma:  dokument, citat, lirsku ispovest, san, čak i klasičnu lirsku pesmu! A sve u cilju postizanja potpune istine.

Bora Mišljenović je čovek istorije. Njega je rastrgao „vuk vek“ , kako bi rekao Boris Piljnjak ili Osip Mandeljštam, stavljajući naglasak na njegovu nehumanost. Kao srednjoškolac video je mnogo nepravdi i na njih reagovao čista srca, žestinom mladosti. Ljudi među kojima je odrastao i sazrevao: kum Petar Peković, Bakarelo Njagojević, Vlastimir Petrović, Žarko Žuja, Luka Madžarin, svi su uglavnom živeli siromašno i bedno, a ništa bolje ni njegov deda Pavle i otac Veljko. Reakcija je bila prirodna: otpor. Kum Petar Peković izvršio je na njega najveći uticaj. Izlaz je stvaranje novog, pravednijeg društva u kome neće biti izrabljivanja radne snage, bogatih i siromašnih. Društva u kome će vladati istina i pravednost. To osećanje rat je dodatno produbio: Velikom Magazom prošli su : šumci ( partizani), Marjana Njagojevića, četnici , ljotićevci, okupatori Nemci , i svi su za sobom ostavili krvav trag. Bora Mišljenović se opredelio. Pomagao je partizanski pokret iz pozadine. Samo nije znao jedno: da se društveni sistemi mogu promeniti, ali ljudi sporo i teško.

Novo društvo sa svojim normama bilo je u oštrom sukobu sa patrijarhalnim moralom u kome je vaspitan. Naučen da je kumstvo isto što i očinstvo a ljubav voljene žene stub sreće, nije mogao da podnese izdaju ni jednog ni drugog. Novo društvo težilo je stvaranju novog čoveka i tražilo baš to: odricanje od tradicionalnih vrednosti, rušenje porodičnih odnosa, stavljanje kolektivnih interesa iznad ličnih, potčinjavanje projektovanoj slici budućnosti od strane nevidljivog i tajanstvenog vrha u kabinetima Partije, početak mitizacije vođstva i bespogovorno izvršavanje direktiva koje su često bile suprotne činjenicama života. Tome treba dodati osione pojedince otrgnute od kontrole centralne vlasti koji su instiktivno shvatili da mogu da čine što god hoće bez sagledavanja posledica i odgovornosti.  I ličnost Bore Mišljenovića počela je da se lomi.

„ Kum Vlada ( brat Petra Pekovića koga su Nemci streljali), napisaće Molbu ( za povratak u Partiju), koja je odbijena za sva vremena 1954. godine“(3), rezignirano zapisuje Filip Senković na margini ujakovog rukopisa, kao upečatljiv primer gubljenja dostojanstva i pada u besčašće. Bora Mišljenović to nikada nije uradio, ali ni izdaju nije mogao da zaboravi. Novoustoličena vlast ga je ostavila na miru , za nju je on bio mrtav čovek. Zakopan u svoje rukopise u Velikoj Magazi, tražio je uzrok svom padu i neostvarenosti. Odgovor se krio u dehumanizaciji ljudskih odnosa i nezajažljivoj žeđi za vlašću. Stvarnost je bila sakrivena, zamaskirana lepim željama i parolama. Trijumfovala je velika laž.

U pismu Tanji Jakušev, pisanom 1977. pred smrt, Bora Mišljenović otkriva glavni uzrok svog duševnog urušavanja i povlačenja u izolaciju. Pisano sa zakašnjenjem od 23 godine , u kome još tinja iskra prave ljubavi, i koje se nikada ne spušta do patetike, on postavlja suštinsko pitanje: zašto se žene češće predaju nagonu nego pravoj ljubavi ? Iskustvo sa Lenom 1954. godine kada se vratio sa robije i koja mu se podala bez ikakvog osećanja, otkriće istinu o Tanji: njenu izdaju. Stavljeno na početku romana umesto na kraju, inverzivnost tog pisma dubinski snaži bošovske prizore bahanalija predstavnika nove vlasti na kraju romana: Žarka Žuje i Luke Madžarina, Borinih vajnih drugova. Zarad pukog iživljavanja nad Tanjom, oni su ga potkazali i poslali na robiju! Te stranice u romanu „Ujkin dom“ , brutalnošću slika , nadmašuju slične stranice najboljih romana naše književnosti. One su vrh, krešendo čovekovog pada u prizemno i nagonsko. I slikovita veza te vlasti i pornografije.

Pred Borom Mišljenovićem  najzad , počela je da se otkriva istina. Tako se „simbol prekinuo / a stvarnost nadovezala“.

Istina boli, ali i prosvetljuje . Čovek mora da se suoči sa njom kako bi odbranio ljudsko u sebi. Junak romana Miroslava Lukića stao je na taj prvi stepenik i vidik mu se proširio. Čovek je trošno biće, raspeto između nagona i duhovnosti. Nagon ga održava u životu ,ali razum teži uzvišenom. Držati ga pod kontrolom stvar je svesti o sebi i drugima. Šta je Bora Mišljenović mogao da očekuje od Žarka Žuje i Luke Madžarina ? Vrtoglavi uspeh Žarka Žuje od pružnog radnika do majora državne bezbednosti mogao je da se dogodi samo u takvom istorijskom trenutku.

Sličan put prošao je i Luka Madžarin. Njihove paradigmatične biografije predstavljaju sunovrat ljudskosti. Žarko Žuja, svoj pad, koga nije svestan sveo je na maksimu: „ Pusti uljuđenost, priroda je ženu stvorila da bude kurva“. (4) I iživljavaju se na Tanji. Oni su sredstva nečeg mnogo mračnijeg i težeg: društvene svesti koju je počeo da produkuje novi politički sistem. Do tad važeći etički principi se ruše. Izazov je suviše jak . Niskost trjumfuje.

Materijalnom i nagonskom prepušta se i junak romana „Ujkin dom“ Miroslava Lukića . Tražio je sebe , tajnog, skrivenog. Kako u propadanju ne nalazi smisao, zapisaće: „ Srušio sam se u svojoj ogromnoj samoći i znao sam da neću čekati starost. Niti ostaviti potomaka na zemlji, ima li smisla oplođivati pokvarenu krv ? “ .( 5.) Taj negativni stav prema životu, ma koliko opravdan iz pozicije pripovedača , donekle je ublažen sumnjom u sopstvenu moć da sazna celovitu istinu: „ Ako sam ikada i verovao  da sam našao sebe , to je bila delimična istina“ .(6.) Saznanje o sebi ima egzistencijalnu težinu. Pad u materijalno i nagonsko sigurno nije taj put.

Da bi našao sebe , Bora Mišljenović mora da prođe kroz oblast crnog i crvenog vetra, da prevlada njihovu simboliku i istorijsku nužnost. To može jedino ako ih dobro upozna, sećajući se  i zapisujući događaje u kojima je učestvovao . Otuda tolika briga o rukopisima i potreba njihovog sređivanja. Oni su Arijadnin konac , jedino sredstvo koje mu može pomoći da nađe izlaz iz nametnutog lavirinta. Ako se istorija i stvarnost ne mogu izbeći , neprekidnim zapisivanjem može se umanjiti njihov pogubni učinak. To je istovremeno i odbrana od ništavila.

U mučnom samoispitivanju, Bora Mišljenović uspeva da nađe odgovor na pitanje koje ga je progonilo: „ Ja nisam što i oni, niti su oni što sam ja“ (7.)  . To saznanje povlači oštru liniju razdvajanja prema sebi pređašnjem i spoljnom okruženju: napuštanje materijalnog i okretanje duhovnom svetu. Slike njegovog prošlog života dobijaju sada jasne obrise. Putovanje ka saznanju pripada svetu duhovnosti, a on je, i ne znajući, putovao tim putem i iz te tačke posmatrao svet. To sagledavanje bilo je u oštrom sukobu sa ljudima i događajima u kojima se našao. Prekinuti simbol je nastavljen a opaka stvarnost savladana rečima. Bora Mišljenović je naslutio sebe ,  neostvarenog: „ Meni je dato više, a ja sam dao manje…“ (8). Najzad je našao mir.

Tačka gledišta i samosvesni pripovedač / lik u „Ujkinom domu“ Miroslava Lukića stapaju se u jedno u osudi grube materijalnosti koju je produkovao totalitarni sistem a sve u ime stvaranja novog čoveka i očuvanja moći i privilegija pojedinaca. Slike stvarnosti u ovom romanu posmatrane su iz ugla duhovnosti i po tome on predstavlja novinu prema delima sa istom tematikom. U oštrom kontrastu koji kulminira u gradaciji, postavljena su ključna pitanja epohe: problem čovekove slobode, sreće i dostojanstva kao i smisao njegovog postojanja na zemlji. Te osobine čine „Ujkin dom“ trajnim delom srpske književnosti.

11.02.2011. 

_____________

1.M. Lukić: Ujkin dom , Apostrof, Bgd., 1997., str.32.

2.Isto, str. 54.

3.Isto, str.68.

4. Isto , str.159.

5. Isto , str.160.

6. Isto, str.167.

7. Isto, str.168.

8. Isto ,str.168.

(Iz rukopisa )

ЛеЗ 0006077  

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s