ОД ТИТАНИКА ДО ТИТОНИКА

Било је пуно савршених или несавршених нихилиста, пуно оних које је гурала воља за моћ…И углавом сви су прошли кроз темељне јаничарске школе владајуће идеологије, и многи су догурали до највиших звања и почасти, до академика и Изабраних и сабраних дела! И сви су описани у јединој историји српске књижевности цекаовца др Деретића. Ко буде веровао Деретићу и његовим ученицима, буде ли неко од њих и написао историју српске књижевности, биће будала! Ниче је знао нешто битно, разликујући „око верно и неверно према сећањима“. (5)

Милош је дирнуо у један битан „проблем“. (6)

Advertisements

ЛЕГЕНДА О САХАЛИНУ

Написао сам толике књиге (песама, есеја, романа), али ме узак круг читалаца памти по неколико песама; официјелна критика, забункерисана у својим официјелним бастионима, чак, не зна ни да постојим. Што је изузетно повлашћена позиција, никако болна, пошто нисам сујетан човек као већина живих које знам. Писаћу поезију до последњег даха, са оним истим жаром са којим сам је писао и као седамнаестогодишњак, јер поезија је – осим што је краљица уметности речи – „једна од уметности која доноси највише“ (Бодлер, који је први то наглас рекао, био је дубоко у праву!) (3)

Заблуда и непоетско, као и Сатана, имају на Земљи своју војску, команданте, књиговође и опсенаре, лепотице и тигрице, отров и анаконде, крокодиле и алигаторе, мочваре и легла, пустиње и поларне ноћи. Међутим, и поезија има своје анђеле и непоткупљиво памћење, страшну лепоту и моћан противотров. Свет је огрезао у заблудама и непоетском и – додао бих да сам поп, свеједно ортдоксни или католички – у великим греховима. Дим из читавог света куља, као испод прозора мога стана из пржионице за кафу: дим лажи* и пакла, свеједно, исто је.

Чуо сам страшне крикове тога анђела, као, изнад кровова, оглашавање гавранова, који не могу да слете, изјутра, јер је снег толико нападао, као на Сахалину, можда, и , ако неком треба да захвалим због нејасног назирања Легенде о Сахалину, онда су то сам арханђел и споменута већ снежна тишина…

Легенда је долазила из сивила огромне тишине и залеђених језера, као контура барске беле јеле на хиљаде миља; и ја сам знао да се она пружа све до граница шума, поларне пустиње, Сахалина у мојим сновима, и знао сам да сам скупио довољно снаге да је испричам : јер је дух те легенде, зачет у вулканским мутацијама и арлекинским хокус – покусима хх века и краја другог миленијума, светлуцав, светлуцавији од ђаволске трулежи, прозревши очајање и наду века који залази, излазио као што Сунце излази…