Срби и српска књижевност на почетку 21. века немају у кога да се надају, поготово не у мудрост, преображење и старачку памет најистакнутијих књижевника српских друге половине 20. века и књижевних критичара, осим у Бога и у своје сопствене снаге. Већ су се родили и постоје песници који су у себи пронашли неопходну за борбу и стварање снагу и умеће; они су усамљени, најусамљенији у овом друштву, јер су се одбили од свих, осим од Господа. Они обнављају православну веру, дух православног реализма, као тајанствени и живи извор духовног живота. Како ћемо их препознати? њихове слике на објављују у тиражним новинама, нису чланови академије, директори електронских медија, уредници моћних издавачких кућа. Не објављују им државна предузећа сабрана (не)дела. Они су усред беспомоћног очаја нашли само једну апсолутну потпору – искрену и невину веру, која са собом носи силу молитве и силу покајног очишћења.

Ту бисмо могли да мало застанемо, да се тужно осмехнемо, и поново подсетимо мотоа, речи Б. Лазаревића о критици и критичарима, којима овај текст започиње.

Да ли поједини наши критичари, у ствари, више воле да буду слуге, него уметници?

Као слуге ме никада нису посебно занимали…

Б. Лазаревић је, на најједноставнији начин, показао да српски сељак у поређењу са српским комерсантом и српском интелигенцијом, “отскаче са неколико копаља над њима”. Тврдио је, у истом чланку, да је воља српских сељака “најбољи могући материјал за стварање солидне и јаке социјалне зграде”. Лазаревић је интелигентно анализирао српског сељака, комерсанте и интелигенцију. Поменуо је и једну сцену из “Сан – Ђовани ди Медуа. На пристаништу и око пристаништа Кафарнаум. Слега се, сем преболесних војника, сва Србија која није војник: све друштвене класе, све професије. Први бродови отишли, други се очекују. Пакао од псовки, грдњи и оговарања. Како који брод оде, они који остају назову се “спасиоци отаџбине”, оне који оду назову “издајницима”, и све тако наизменце. Нађем једнога високога господина који је сав усплахирен што се још није укрцао, и питам га:”Зар неће, прво, ове жене, ови болесни војници, ова деца?” Не рече ни речи, шмугну у гомилу и, после неколико тренутака, задовољна му се фризиономија приказа на мосту: уписан је за укрцавање.За све то време, они мртви сељаци, стари ратници са Нагоричана, Једрена и Цера, црно су ћутали и стојички “чекали ред” који је давно прошао. “Зар вас још не укрцавају?” упита их неко. Сви на то отмено заћуташе, сем једнога који је још имао смисла за шалу:”Нећемо да се мешамо са забушантима”, рече он.”

Шкарт је прогласио за највеће писце, уметнике – шкарт! И сви су заточници не – философије непорочне, већ врло порочне и грешне. Ко од њих ствара уметност исконску, свечовечанску? Колико је оних данас, праунука прекумановских интелектуалаца, који од пуноће срца језиком говоре? Зар их није много више који говоре поплавом језика и празним срцем? И каква је њихова Истина? Зар се истина иком од њих отворила: па она се никада не отвара једноме, већ тројици сједињених! Велимировић је знао, наслутио, све предвидео. Ћорава је истина шкарта, јер се ћорава показује. Ћорави су створили „ћораве кутије“. Ћораве школе. Ћораве престоничке новине. Ћораве књижевне часописе. Ћораве институте и академије. Ћораву штампу. Ћораве музеје. Ћорави су већ пола века важни: они пишу генијалне ћораве романе и ћораве студије, додељују висока звања и положаје, и подржавају ћораве генерације. За најважније ствари пита се моћни сој шкарта – ћоравих. Србија је постала ћорава земља; колико ће јој још бити потребно да прогледа?

Наметнули сте себе за идоле целој природи око себе, и целу природу позвали сте на заклање. У страху бежи цела природа од наметнутих идола, но ви је хватате и приносите себи на жртву.

И миришете крв њену, и срчете утробу њену, ради здравља свога – ради здравља болесних богова? (….)“
(Николај Велимировић: ТЕШКО ТЕБИ, ВИТСАИДО! у књ. „Речи о Свечовеку, 3. изд., Шабац, 1988, стр. 238 – 239).

Безбројни ликови и личине и приказе оних других, што су сушта супротност прекумановском интелектуалцу, неумитно су почели да испливавају и наступају, почев од године смрти и краља Александра Првог и горостаса војног хирурга Михаила Петровића. Пре средине Наметног века, пружила им се прилика којој су били дорасли и коју нису пропустили: искористили су је дрскошћу и грамзивошћу узурпатора, узурпирајући најзначајније институције српске науке и уметности.

Пружила се прилика људима који нису признавали никакву апсолутну вредност; нихилистима. Све што је било пре њих, помоћу својих лажних наука и лажних књижевника, уметника и филозофа, релативизирали су. Два доктора су устоличена: Доктор Крв и Доктор Смрт.

Штампали су деценијама у огромним тиражима врло осредње писце, писце делимичних истина. Ауторе – неколико метара углавном публицистичких књижурина, идеолошки врло обојених, пристрасних, којима је било мало књижевне славе, па је један од њих прихватио да буде и председник, једне парадржаве, пре тога упутивши највише похвале једном авантуристичком политичару, који је своју отаxбину довео на руб политичке и биолошке пропасти, поредећи га са Пашићем…Нико од њих није спреман да прихвати реалну критику, због тога грабе моћ, или јој теже, ушанчени у својој сумњивој књижевној слави. Настојећи да некако и посмртно своје дело и себе заштите од неумитне и оправдане критике. И природно је да се Пут таквих аутора завршава беспућем. Чак и сада, када су (понеки од њих) ушли у високе године старости, због неких ствари, боље би им било да се окрену покајању и да чак – немам илузија да ће то икада ико од њих и учинити! – оду у манастир.

Шљака историје;шкарт (2) Бекство са села у град. – “…зашто вам се села све више празне, а сеоска омладина, која сигурно не би била сувишна на селу, наваљује у градове да би ту потражила запослење? Сигурно не зато што их ваше село, које је, осим ретких изузетака, једно од најплоднијих и најнасељенијих у Европи, не […]

„..Рајс примећиваше да је правих, прекумановских српских интелектуалаца све мање, да испливавају све неумитније они други. У новоствореној краљевини сви народи ће имати своју културну политику, сви осим – Срба. А дневници ће на ђубриштима завршавати једног дана…“

Нема овде, заиста, воље нико да се одрекне старог; и они, који су запенили мислећи да доносе ново, терају старо. Многи су потрошили деценије и људски век, ко зна на шта; није мали број оних који су већ ушли и у шесту деценију живота, а никако да се тргну; да баце дуг поглед уназад, и да се суоче са оним што јесу и нису урадили. (…)

У часописима и зборницима, које сам основао и о свом трошку објављивао, без помоћи ма ког инвеститора, ма ког министарства, почев од 1998. године2, ја сам критиковао начин на који се код нас додељују књижевноуметничке награде, како се намеће и фаворизује – (шк)арт (…), па нема смисла да то понављам. При томе сам објављивао писце и културне посленике, као уредник, којима свраке нису попиле мозак, и који и као писци и као људи, не припадају ни једној ложи, нити су у милости нових агитпропова… Књижевне профитере, камуфлажне личности, залутале у књижевност – избегавам, колико могу. Велика је несрећа и тих људи, који су могли бити успешнији као вође политичких странака, дипломате, генерали или војсковође, трговци, мафијаши или банкари, контраши, пучисти, публицисти или камиказе, што су залутали у нашу књижевност и у оба удружења. Зграда УКС, старог удружења, надживела је своје предратне праве власнике; фотографије које тамо висе по зидовима надживеле су своје моделе; тамо су подстанари – и стари и нови. Тамо треба призвати, макар спиритистички, дух Рембранта и његове слиоке Час анатомије професора Тулпа.

Тамо, доиста треба приредити час анатомије Старог и Новог, па ко положи тај испит, нека буде примљен за новог члана Новог друштва српских писаца, које ће имати јасна Правила, непроменљива, и достојне часнике. Дај Боже да се то догоди у неко догледно време. Два, три или пет струковних удружења писаца за једну овако мало земљу и културу, изложеним великим искушењима и псеудо повратку на урвине грађанских вредности и живе традиције, премного је и кошта. Колико кошта, схватиће наши потомци, суочавајући се са уметношћу махагонија, која ће нас све надживети, засигурно!(3)