12
Овде су, деценијама, дефицитарни песници-критичари. Памет са Богом. А жабаца-крекетана, то јест официјелних и других критичара, наметачких, поготову оних са тзв. «универзитеским педигреом», «виц-критичара» има колико вам драго. Нико појединима не пориче памет, али – понављам – на шта је све кадра памет без Бога, показује прозаична историја најзваничније српске књижевности, тј. бирократске, двадесетог века, на челу са већ спомињаним и подразуманим актерима. Више је реалне стваралачке критике изречено на рачун данашњег лицемерја на крају романа Вампирџија (2005), него у стотинама књига официјелне критике, официјелних часописа и гласила – и то је разлог, верујем, што о том роману није написано ни словце, иако је објављен у добро осмишљеној едицији , и одлично написан – ни после шест година. Ја немам илузија, нити сањарим да ће се догодити чудо – док српском културом и књижевношћу, претвореном у бару појединих секти, партија, или кланова, крекећу жабци крекетани! Током минуле године добио сам књижевну неновчану награду за целокупни књижевни опус – из правца из кога нисам очекивао, од људи које нисам познавао. Награда се састојала у објављивању књиге одабраних песама – врха леденог брега моје поезије (коју су гушили од почетка мог књижевног рада прехваљени песници тзв. Тројке, који су као уредници били и остали велике штеточине и блокатори, и пример уредничке памети без бога!) – ЛАС ВИЛАЈЕТ (Младеновац, 2010. године. Начин на који се та књига одабраних песама прећуткује – у дневној штампи, и од стране извесних жабаца-крекетана, некога би могао да слуди. Мене не. Ја знам да такву књигу, каква је ЛАС ВИЛАЈЕТ, или пак У друштву пустињских лисица (трилогија у оквиру које је објављен и Вампирџија), неће моћи да напишу ни на оном свету сви они лауреати које ће почетком 2011. српски официјелни и наметачки трибунали наметнути као нај…
М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 