Књиге које су раскринкавале ту лаж биле су осуђене да буду књиге без будућности. Такве су књиге биле заточене још у рукописима. Таква је ова књига. Такве су и неке друге. Поновићу оно што сам написао поводом споменуте Јагличићеве књиге о мартирима: Ово је наравно тешка књига, као и „Записи из мртвог дома“ Достојевског; али ово је књига, пре свега, о томе, како је придављивана једна друга Србија, крвнички и немилосрдно, да би се трасирао пут и доминација шкарта – људског и уметничког.Исприповедана је бриљантно, уравнотежено, мајсторски… Узгред буди речено: ”Заветине” су објавиле електронско издање овог Јагличићевог рукописа, крајем 2003. године. Аутор дуго није могао да нађе издавача који би овај рукопис одштампао. Тај изврсни рукопис избегавали су да штампају и пријатељи, оне друге да и не спомињем. У чему је ствар? Ваксман тврди: Да бацимо глава – писмо / јесмо л’ живи или нисмо? / Живот нам је сасвим сив, / питамо се, ко је крив?
———————–

Комуниста нема више. / Ко нам сад то крви сише? / Јебем ли вам глупог свеца, / па њихова мудра деца / (Милан Ваксман: СРПСКА ШКОЛА или Добро јутро комшије, лаку ноћ марсовци, Библиотека “Маргина”, Београд, 2004, стр. 80)

Последњих година појавило се неколико антологија – на три сам оштро реаговао и скренуо пажњу. Те антологије су саставили аутори који су стекли високо књижевно образовање, а познати су и као естете, критичари. Шутић, Зорић, Т. Вучковић. У овом тренутку, кад ово публикујем, то су заборављене књиге…

Од Адама Пуслојића, у Шутићевој антологији, па надаље, до краја, све је сумњиво, тј. фалсификаторски.

Не заваравајмо се, у српској култури и књижевности 20. века књижевни споменици образују известан поредак, можда чак и идеалан, можда чак и потпун. Само треба имати на уму, барем треба да има увек на уму песник – критичар, Елиотов аргумент: „Постојећи поредак је потпун све док се не појави то ново дело. А да би се он одржао и после појаве новога, целокупан постојећи поредак мора, макар и најмање, да се измени; и тако се односи, сразмере, вредности сваког уметничког дела поново саображавају према целини; а то представља уклапање старог и новог….“

Писац Јагличић је, суочавајући се са својим досијеом у полицији, био у прилици да се упозна са старцима који су читали своје досијее, и који су пристали да писцу – сведоку, испричају своју животну, трагичну и стравичну причу. Жртве чувених робијашница – сремскомитровачке и пожаревачке Забеле – пре свега, у рукопису браћа Максимовићи – или неки други политички осуђеници, испричали су такве ствари, од којих се човеку и читаоцу најежи коса на глави. Јагличић је имао снаге и петље да се суочи са великом табу темом. Што до сада, у српској литератури, нико није учинио, ако се не варамо. Грађа од које је Јагличић морао поћи, нису само досијеи његових јунака, већ и многе друге ствари. Ту грађу је имагинација даровитог песника – успешно сварила, савладала, и зато је Јагличићев рукопис довршен, документован, убедљив и занимљив.

Пре неколико година, када је почело приказивање филмског полицијског фељтона БАЛКАНСКА ПРАВИЛА, велико број људи био је у окаснелој прилици да понешто сазна о „великим спавачима“ међу најпознатијим уметницима, које је полиција користила некада као своја „средства“. Понављање те опоре и стравичне истине, после тога осредњег филма, није више актуелно: било је потребније нешто храбрије, што би водило потпуној, коначној истини: откривање имена и идентитета тих наших славних уметника и иних који су се бавили недопустивом доушничком делатношћу: а за то Г – дин Албахари нема „ону“ ствар!

Давид Албахари је написао једну врло занимљиву књигу , која није ни роман ни аутобиографија у правом смислу речи (строго гледано), о преводиоцу и писцу – жртви – службе државне безбедности – претходног и овог режима.

Динеску је остао уметник, није га „самлела“ румунска револуција, он вас позива на кафу и на доручак, и немојте се изненадити, ако вам усред разговора о стварности која вас окружује, у једном тренутку каже: „Телали су долазили с метром да измере / платна Рембранта и Бројгела старијег, / терајући стада ка који левим оком гледа у прошлост, десним оком у будућност, а трећим оком (јер он рамовима са сеном, / из Ван Гога би цедили уље од сунцокрета“… Јер то је песник га има!) у митског Кита који се насукао, не само у Румунији, „храбар и помосковљен“… Пробајте Динескуову ширу из махала историје…