Врло су ретки данас песници и критичари26 који говоре и показују СТВАРАЛАЧКУ МОЋ, на делу је стваралачка немоћ.

Протагонисти стваралачке немоћи нису способни да пренесу искуства великих књижевности у наше језичко и поетско уметничко подручје, јер је то подвиг доступан правим ствараоцима – какав је био Винавер, или неким другим, о којима се овде срамно ћути. Чија се дела не објављују.

Дакле, жива традиција, које се понеко од песника при крају 20. века закаснело сетио, или није, представља живо врело: а ко је овде, кренуо, али одиста кренуо са оног места где се Растко Петровић сурвао, и где је пала његова бурма златна?

Добар део наших песника и критичара данас углавном поставља погрешна питања и дају погрешне или произвољне, острашћене одговоре.

Био сам свестан свега тога, када сам одлучио, да објавим понешто од критика и есеја које сам штампао током последње деценије 20. века. Писао сам о књигама и ауторима, које сам познавао лично, или о онима које нисам никада срео. Писао сам о онима који су ме покушали спречити као прозног писца и песника, о уредницима, и увек сам се трудио колико је то могуће, да досегнем књижевну истину.

Чак бих могао рећи да сам писао критику са мање опорости и жестине од П. Чудића. „Проблем немоћи и неспособности наше критике је проблем наше немоћи друштва за радикалне промене политике уопште. Док је књижевност ишла руку под руку са комунистичком политиком, тада су писци били ваљани војници партије, сада су писци синови народа, они су перјанице националног интереса и националног јединства. У нашој књижевности није било ничег сем политике, све остало што се догађало догађало се у сенци. Уосталом, прави ствараоци савременицима јесу и остају, по правилу, непознати. Улога критике је да с времена на време открива неоткривено и да се диви и чуди како је тако нешто вредно могло остати незапажено и подцењено од савременика. (…..) Градски намештај илити официјелна култура је ту да се одржи некакав привид. Па и текућа критика је само градски намештај. Нити они нешто знају, јер су рутинери, нити они имају снаге да доведу у питање своје мало ћоше у том градском намештају. Да би почели чистити Аугијеве штале, како то данас воле да кажу баш они који мало знају о грчкој митологији, критичари морају бити ангажовани одозго. Ово одозго читајте како хоћете. Многи критичари су данас чисте штеточине, а оно што их чини смешним је што покушавају све и свашта…“ (Чудић је то написао у зборнику ИСИДОРИЈАНА, бр. 8/9, 2000, стр. 291)

То су већ солидни редови, неувијени, истина у заметку, (најава) будуће српске књижевне критике, која пробија љуску – бастиона официјелне српске литературе и критике 20. века. Што се тиче осталих критичара и песника, у споменутој анкети, као и многих оних који су одбили да у њој узму учешћа, изузеци су врло ретки, анкета је дала слику, какву такву, слику наметачких инерција, пристрасности, личних преференција и стечених предрасуда ( погледајте листу М. Магарашевића, или Богнара, или Грујичића, или осталих, и видећете да остају и даље штеточинске предрасуде, тенденције и уображености : читави регистри обмана када је реч о стварним проблемима стварања српске поезије у 20. веку, и да се не раскидају обмане у писању критике ).

То је, будимо поштени због будућих нараштаја, врло, врло документован досије о српској официјелној литератури и критици друге половине 20. века. Успели су одиста у нечему што им верујем није било ни на крај памети! (Господа анкетар и анкетирани.)

Та врста критике Чудића изречена на само две, или неколико страница, подстицајнија је од свега онога што су у споменутој анкети изрекли позвани критичари. То је мала светиљка у мрачним боксовима и бастионима официјелне, најзваничније српске послератне литертуре и критике. Због ових редова је вредело покренути споменуту Анкету; они су понајближе књижевној истини. Они утиру пут разбијању погубних књижевних илузија.

Сазрело је време да се то јавно каже још почетком последње деценије 20. века. Камо среће да њихов потписник истраје и одлучи се на истрајније бављење есејистиком, књижевном критиком; расветљавањем слепих мрља српске културе и поезије, барем друге половине 20. века. његова је реакција сасвим очекивана, природна; том својом побуном он коначно излази из зачараног круга, тј. бункера бетонских официјелне српске културе и критике друге половине 20. века…