Тито, празни људи, лаж и истина (3)
Некакао сам пребрзо прешао преко оног што каже Ковачевићев „шематизовани“ главни јунак Марко, своме „опоненту“ (жени Наталији, позоришној глумици коју је преотео под невероватним околностима партијском компањону и куму).
„Ниједан рукопис, драга моја, нема истину! Истина постоји само у животу! Истину мораш ти да одиграш. Истине ван твог убеђења да је то што говориш истина – нема! Уметност је лаж! А уметници лажови! Само понеки песник говори истину! Само понеки мртви песник, јер живи обично лажу! „ (Била једном једна земља, стр. 201). – Зар истина није једна? Је ли то Ковачевићево “оправдање” за нешто, за шта?
Да ли само песници говоре истину, а прозни писци лажу, и ако је то истина, зар није апсурдна? – У Радичевићевом роману постоји, поред осталог, и прича о „мирном човеку“ – ВИЛОТИЈУ АРЧЕЛОВУ – који је „тек на крају рата ступио у војску“ ( стр. 23, поглавље IV АРЧЕЛОВ). – „Није отишао на Сремски фронт студене четрдесет и четврте. Равница је косила високе. Враћали су се кућама избушених стомака, или краћи, за ноге до колена, да живе и да се на штакама усправљају као чуђење. / Арчелов беше прекратак. А у томе и бејаше његова шанса. / Изгледало је да ће се неизмењен вратити у Нови Пазар“ ( стр. 23). Но, нашао се „под точковима камиона који је превозио униформе у позадину фронта”. – Шофер, његов спасилац, из Београда, „сместио га је у кабину“; тако је Арчелов временом постао помоћник шофера. „Мајстора“. И – како даље пише Радичевић: „На друму: Београд – Рума – Београд научи да вози. И кад би се шофер напио, он је узимао волан и возио, поцикујући од радости“ (стр. 23). Радичевић врсно приповеда, на неколико страница ствара читав један мали роман: „Једном недељно одлазили су на обалу Саве. У баракама што су мирисале на тер, живела је возачева жена. И она прекратка. А плаве очи. Истрчала би из бараке. Погледала би подуже баш њега, прекратког, као да јој је жао што мора остати у кабини и чекати. Ето тако – чекати. Док она и мајстор угасе ватру. Тако му се чинило: гасе ватру. Боже, гасе ли, ала гасе. И зар то толико траје? Чека и чекајући – заспи“ (стр. 24.).
Шофер или „Мајстор“ убрзо гине. Нагазивши на мину, винуо се у ваздух, у облаке, у небеса. Оно што је после пало на земљу, Арчелов је сакупио у ћебе и сахранио. Арчелов се убрзо „спанђао“ са удовицом покојног шофера, а када је скинуо униформу, када се демобилисао и запослио као возач, “ у градској чистоћи, смеће да превози. Сутрадан се оженио кратком женицом“ ( стр. 26). Возачева удовица је Арчелову у кревету понекад говорила:„ако мисли како је покојник само оне ствари радио, грдно се вара. Показаће му, једног дана, шта је покојник радио. Јесте, признаје, прво је гасио ватру. Муж је. И то се подразумева. Али – после, кад угаси, радио је неке ствари које ће му она поверити кад буде време“ (стр. 26).
Ево у чему је ствар: „Прве брачне ноћи она одржа реч: показа му што је мајстор радио, након што би угасио љубавну ватру. Напомену, пре него што ће га одвести у бункер: ДА ЗНАШ – ТО ТИ У МИРАЗ ДОНОСИМ. / На пржини, поред Саве, где се доселише дошљаци, и сиротиња, никле, уочи рата, бараке у трговачки павиљон. Преко моста краља Александра, сваког септембра, јездиле кочије, скупљали се трговци из целог света. Са високе куле, на управној згради, скакали падобранци. И то је била главна престоничка атракција. Рат је опасао жицом изложбене павиљоне. И у хладне ходнике, камене пословне просторије и бараке, сабио Јевреје. / Двојица су успели да избегну транспорт смрти. Уклонили су под, ископали јаму. Али – када су поново хтели да се извуку, чују гласове. Неко се усељава. Био је то мајстор и његова женица. Мајстор их је одмах открио. Колебао се, али је пристао да их чува, наравно, ако му добро плате. Он би их пустио оног дана ад ослободиоци уђоше у град, али га ЖЕНА НАГОВОРИ ДА ПРИЧЕКА. Град је ослобођен. Али није ослобођена цела земља. Могу још коју пару зарадити“ (стр. 27). И тако ће то трајати неко време, Арчелов и његова женица ће „чувати“ заточенике под земљом и узимати им златнике, све док – изненада – не дођу радници „да руше бараку. Пред бараком – камион. Преселиће га у ново насеље. / Избезуми се Арчелов: шта ће сад. Доле – два брадата, два очајна човека. Откриће га. / Стрмоглави се у бункер. Падне на колена и завапи: / – Опростите, добри људи!? Два брадата, два очајна човека хватају се за џепове: изваде преостале златнике : то тражиш? / – Ама, добри људи, ништа не тражим. Опростите, ја сам вас данима варао. / Погледали су се збуњено: ко је кога преварио? / Руше бараку! – завапи Арчелов. – Шта то значи? – упита старији, брадоња. / – То значи: слобода! Нема више да ја дођем и да вас лажем: рација! / Поскоче два човека, дохвате се поданице, па напоље. Арчелов за њима, мисли: сад ће у полицију! / Окрену се они, па виде како јури. Помисле: открио је превару (да су му дирали женицу у одсуству) и побегну главом без обзира. / Можда и дан – данас беже од Арчелова и нигде, у свету, не смеју да се зауставе“ (стр. 33).
Поштовани романопишче Бранко В. Радичевићу, после штампања Ковачевићевог романа БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА ( 1995), не треба више да сумњаш да су твоји јунаци ИЗ ПОДРУМА, бегунци, коначно нашли уточиште у машти једног писца много млађег по годинама. Ко буде ове редове читао као инсинуацију, као памфлет чији је задњи циљ стварање прворазредног књижевног скандала и омаловажавања Душана Ковачевића као плагијатора, нека се замисли над чињеницом: Колико ми можемо поднети туђи успех?Д. Ковачевић је написао роман који сам прочитао у једном даху…
У поменутом роману Бранка В. Радичевића прича о Арчелову и подруму је епизодна, Ковачевић је – конструкцијом свога романа – отишао горе, далеко, да би се могао спустити дубље.
Географски и духовно Ковачевићев подрум је на Калемегдану, у калемегданској тврђави, изнад Радичевићеве бараке, али је Ковачевићев подрум истовремено и у милионима душа Југословена.
Ковачевић је, рецимо, да не би било забуне, веома оригиналан писац. Он је од једне радичевићевске епизоде направио гротескну књижевну грађевину… Ковачевићев роман је важан и због теме којом се бави – распада Титове империје, бивше СФРЈ? Механизама њеног функционисања? Делимично и због тога, али и због једне друге ствари. Тешко да би овај роман, данас, могао написати неко други до Душан Ковачевић. Ту величанствену носталгичну фарсу могао је написати само искусни драмски писац (Ковачевић је пре овог романа објавио дванаест изврсних драма и низ успешних филмских сценарија).
Темом подземља бавио се Достојевски, као и други светски писци. – Уз изврсну „поему“ Александра Лукића ЛЕВА РУКА КРСТА НЕМА (расправа о добровољном ропству) (ОСНИВАЧ ПОДЗЕМНЕ ПРЕСТОНИЦЕ, 1991, стр. 5 – 12), постоји и подужа напомена, у којој Лукић вели: “ Слобода, то је оно до чега ми је стало. А шта сам видео око себе? Слобода је многима била ствар најпоследња. Та тврдокорна воља за ропством дубоко укорењена, толико да и сама љубав за слободом више није изгледала ’толико природна’: то је оно са чиме се нисам могао помирити. Одатле је све кренуло, одатле све креће. У метафори Оснивача подземне престонице евентуални читалац може препознати кога хоће – не само ХХ век, него и векове који су претходили, пружајући страшне примере диктатора и тирана. Бањалучки ’Глас’ је 1985. године објавио МРАМОРНУ ГЛАВУ Валерија Брјусова, у којој се налази и РЕЈА СИЛВИЈА, приповетка из шестог века, у којој извесна Марија, ’кћи калиграфа Руфија’, открива скривени улаз у затрпани подземни ЗЛАТНИ ДВОРАЦ, Неронов ЗЛАТНИ ДОМ. Ако је тај суманути римски цар могао изградити подземни дворац у та давнашња времена, зашто у овом последњем веку напретка неки диктатор не би себи саградио подземну престоницу, потпуно скривену од очију јавности? Јер континуитет Зла, које долази од диктатора и тирана, од добровољног ропства, у повести постоји. Чак мислим да је подизање подземних, резервних престоница, јуче и данас, нешто сасвим неизбежно са гледишта диктатора, јер то је оно што им преостаје да изаберу кад размишљају: Шта учинити кад Бог узјогуни народе, кад дође крај добровољном ропству?Сакрити се у пацовску јазбину!“ (стр. 14 – 15).
(Адаптирајући за једно позориште књигу Ф. М. Достојевског Записи из подземља, пре неколико година, можда баш оних година када је Ковачевић почињао да пише оно што се данас зове БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА, читао сам, поред неколико књига о Достојевском, и говор самог Достојевског о Пушкину. Достојевски је, како пише Миливоје Јовановић у књизи Достојевски: од романа тајни ка роману – миту, СКЗ, књ. 568, Београд, 1992, 340 – 341 – Пушкина уздизао изнад Шекспира, Сервантеса и Шилера, јер је Пушкина одликовала „узорност…огледања ТУЂИМ ГЛАСОВИМА“. Преузимајући од свога „учитеља“ оно најважније, синтезу мотива руске и светске књижевности у њиховим узајамним везама, Достојевски је (као и Пушкин), пример преплитања утицаја, који значи – шта друго ако не – ново читање светске књижевне ризнице. Пушкинов дар ’реинкарнације’ у другоме (….), без чега ово „универзално разумевање“ не би било могуће, поседовао је и сам Достојевски, те су светски књижевни мотиви у његовој разради били преломљени и проверени двоструко – кроз Пушкина и кроз дело самог Достојевског. Циљ двоструко преломљеног огледања са ’туђим гласовима’ је такође усклађен са Пушкиновим – он је у пророштву, у обзнани ’коначне речи велике, опште хармоније, братског коначног сагласја свих племена по христовом јевађеоском закону’ „.)
Те мисли, дакле, могу бити подстицајне и у тумачењу Ковачевићевог романа, у једном синхронијском проучавању, будући да су у том роману садржани – потенцијално – сва остала дела и подстицаји. – Запазио сам, у оним ређим приказима Ковачевићевог романа, да се више посвећује пажње популаризацији књиге, којој то није потребно, с обзиром на то да је књига изашла одмах након изванредног успеха филма ПОДЗЕМЉЕ, снимљеног по роману БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА. Роман је имао изузетну медијску пажњу захваљујући филму, али тумачења ове књиге тек предстоје. Ковачевић је иницијалне идеје за свој роман могао преузети, како од Достојевског, тако и од Бранка В. Радичевића, али и од једног међу песницима најмлађе генерације, песника Александра Лукића, пре свега аутора изврсне књиге песама ОСНИВАЧ ПОДЗЕМНЕ ПРЕСТОНИЦЕ (Заветине, Београд, 1991), али и књига У ВАГОНУ РОЗАНОВА ( 1986), и СТРАШНИ СУД (детаљи) (1991). Као и из пребогате публицистике последње деценије.
Сам Ковачевић, на крају романа, у Скоро важној белешци пише: „Данас, давне 1975. године написао сам ’Пролеће у јануару ’, црну, ’немогућу’ драму о људима који живе, раде, рађају се и умиру у подруму, преварени да Други светски рат није престао и да их људи, пријатељи, из горњег дела куће, чувају, штите, пазе, лече и брину о њима ризикујући сопствене животе. Прича о великој, големој лажи и инфантилном веровању у списатеље,чинила се као литерарна играрија, метафора, горка комедија о варалицама и изваранима…А била је зима, снег је вејао по главном граду Велике Југославије и великим илузијама о бесмртности једне једине идеје : сви смо браћа ( сестре нисмо помињали) и нико нам ништа не може док нас Они из горњег дела куће чувају. И календар смо били променили ; пролеће је, осим света, почињало половином јануара, празници су трајали дуже од године а сви рођендани прослављани 25. маја. / Само двадесет година касније, од те невероватне приче, остала је тужна, жалосна, погубна истина, да је реч о скоро документарној драми. Други светски рат на балканским просторима није завршен, а подрум из 1975. године постао је једино уточиште за многе становнике бивше, Велике Југославије. / Ова књига не би угледала светлост ноћи 1995. године да господин Емир Кустурица није својим даром и ауторитетом убедио европске филмске продуценте, како драма о југословенским подрумашима није само наша прича, већ трагичан сплет околности који се на овим несрећним просторима понављају по ко зна који пут. А подруми, слични земуницама на Балкану, постоје широм планете, и насељавају их нека двоножна бића која се још увек зову – људи. / Књигу сам писао пет година, а живео скоро педесет. Преписао сам животе пријатеља, рођака, пролазника и небројених сени (сва истицања – М. Л.) – које шетају по путевима, пољима и срушеним градовима бивше земље“ – стр. 351 – 352.
Нити је ово „неважна белешка“, нити потпун рачун „савести“ аутора овог романа. Не треба то писцу узети за зло, нарочито то не би требало да чине књижевни тумачи. Обичног читаоца уосталом много и не обавезују цепидлачења критичара.Та Ковачевићева „Скоро важна белешка“ на крају романа важна је само због једног: у њој је на најсажетији могући начин изражен „програм“ романа и његова централна замисао… Ковачевићев роман почиње потресним призорима бомбардовања Београда априла 1941. године, бомбардовањем ЗОО – врта, а завршава се рушењем Маркове куће и подрума на Калемегдану, баш ових година када је почео унутрашњи југословенски рат и распад Титове самоуправне империје. Овај писац је осетљив на страдање животиња током романа, без обзира ко их убија : бомбардери „фашистичке солдатеске“ или Ј. Б. Тито са својим фанатизованим следбеницима и подрепашима у сезони лова. Једна од потресних сцена Ковачевићевог романа ( Можда је све ово био сан, Иване) је када Марков брат, муцави Иван, проналази свог мајмуна Сонија који је преживео – не само бомбардовање београдског ЗОО – врта, већ и стравичну подрумашку епоху титоизма – подземне лавиринте данашње Европе… Мајмун Сони води свога пријатеља Ивана до југословенског, данашњег пакла, до – братоубиства.
Након што је убио брата Марка, богаља и лиферанта оружја у крвавој балканској кланици, брата који га је, као и све друге становнике подрума, читаво полустолеће обмањивао, Иван силази са мајмуном Сонијем опет у подрум. После тога Ковачевић исписује један фантастичан параграф (какви већ постоје у историји наше прозе, оне фантастичне – код Р. Петровића у НЕМОГУЋЕМ РАТАРУ), отрежњујући : „На зимском небу, 27 јануара, догоди се нешто необично за то доба године. Прво загрме, а онда се из облака појави светлост и ужарена лопта, и на пламеном репу неки старац као да јаше ватру. Како се појави, тако и нестаде пут Истока. Иван се осмехну, јер је у пламеном јахачу препознао Деду. То је он. То је он, сигурно… Путује небесима… И тражи нас…Само он може да јаше ватру. (…) / Зажмурио је поспано, уморно. Главу је наместио на шину, скупио се и прекрстио последњи пут на овом свету. И помислио склапајући очи: – „Можда је све био сан, Иване. / Било је то на св. Саву 1992. године. (стр. 334). Одмах после овог описа вешто је умонтиран пасаж о Петру Попари Црном, који је „по други пут изашао у рат“, који се управо води , о команданту Црном што јаше на коњу „без седла, праћен десетином млађих људи“ – оних рођених у подруму? – и о његовом сусрету са Унпрофорцима…
Једно од претпоследњих поглавља Ковачевићевог романа има наслов – и симболичан, и дослован, и потресан: СЕОБЕ ТУЖНИХ, НЕСРЕЋНИХ И МРТВИХ. Црни се у том поглављу враћа опет дугим подземним путевима у некадашњи подрум и у наступу чежње за сином Јованом скаче у бунар. Према бунару га је вукао мајмун Сони.
„Мајмун га је упорно вукао за руку према бунару. Као и све животиње, и он је чуо оно што човек не може да чује; негде из даљине, или из дубине, одзвањао је нечији глас. Неко је дозивао: Тата…Тата. / Црни се надви над бунаром, ослушкујући позиве. Тамни, дубоки бунар, просветли се за трен, и он угледа, прво нејасно, а онда сасвим лепо, лице сина у води. Јован изрони и повика, а глас се путујући бескрајно дугим тунелом бунара, окретао и постајао све гласнији и гласнији. Тата! Тата!, понови још неколико пута и зарони, јер после толико година проведених у води, није више подносио ваздух. / Црни погледа Сонија, осмехну се, прекорачи ограду и скочи у бунар“. … И мајмун Сони се „обесио на оном истом месту где је некад давно покушао Иван. Урадио је то мирно, вешто, непогрешиво тачно „ (стр. 341).
…За оне читаоце који не знају ко је измислио мајмунски род и мајмунску заверу, мајмунску војску, подсетићемо на речи Виктора Шкловског: “ Ви идете у одећи и дан вам пролази за даном, у убиству и у љубави, ви сте традиционалисти. Мајмунска војска не ноћива тамо где је ручала и не пије јутарњи чај тамо где је спавала. Она је увек без стана. / њен посао је стварање НОВИХ СТВАРИ“. Ковачевић је одлично урадио што је последње странице свога првога романа посветио мајмуну Сонију. Без обзира да ли је знао за потенцијал метафоре Шкловског. Живимо у раздобљу када ђаволи одлазе, а мајмуни долазе кобајаги. – За разлику од неких хваљених романа савременика последњих година, или оспораваних ( ИЗГОНА М. Селића, или ХЛЕБА И СТРАХА М. Савића), Душан Ковачевић је написао роман чвршће књижевне конструкције, роман о политичком подземљу, о „већини људи“ који су „мишеви“ и о понеком „пацову“, о силовању историје, уметности, душе и тела. То није само роман о подрумашима, манипулисанима, то је и роман о мафијашима (политичким)…
Педесет година је пружана прилика апологетици и лажима, наметачкој књижевности, наметачима и лажним демократама. Књижевној критици у служби подземних људи, подземног система… На творца „бивше земље“ – Вођу, контроверзног човека кога су многи песници славили за живота песмама, романима и приповеткама Ковачевић не троши много речи. Следећи примере оних ретких песника који су се усудили да Вођу демистификују, детронизују плативши високу цену (као Александар Лукић, после објављивања његове песме у Књижевној речи – ПОЉСКЕ МУШТИКЛЕ – или нешто пре тога Гојко Ђого објављивањем првог издања ВУНЕНИХ ВРЕМЕНА…), Ковачевић пише (поглавље Сезона лова на ловце).
„Лов није измислио човек. Измислила га је нека давна животиња ловећи неку зверку хране ради. (…) Овај лов крајем 1962. године, завршио се срећно за једног јелена (чуваног и посебно негованог за Великог Ловца Ј. Б. Тита) – животиња је успела да провали ограду и преплива Дунав; и несрећно, скоро трагично, за друга Мустафу. Неко га је из борове шуме, пуцајући на вепра, погодио у раме. ’Сва срећа да је метак окрзнуо дрво и променио правац’, говорио је Брозов лекар касније уз вруће печење и хладно пиво. Марко је грицкао ребарца фазана слушајући како је Мустафа могао да остане без главе. Успут је причао са Братком (тако је ословљавао једног бугарског дипломату) о испоруци велике количине оружја за Индију…Око поноћи прешли су у Шумску кућу. Уз народни оркестар, многобројне певаче и истакнуте уметнике, остали су до свитања. Ј. Б. Тито, пијан као свиња, неколико пута се руковао са свима генералима мислећи да су дошли пре пет минута, говорећи Маркове РЕВОЛУЦИОНАРНЕ СТИХОВЕ… ( истицање – М. Л.) (стр. 179 – 180).
Изврсна је и слика краја тога ловачко – политичко – мафијашког баханала југодругова: „Разишли су се после доручка. Један генерал, водич паса, поделио им је преостале лешеве животиња. На растанку, Ј. Б. Тито одржао је краћи опроштајни говор, пожелевши свима срећну Нову годину, боље међународне односе, мир у свету и престанак хладног рата. Кад је поменуо децу, широм планете, која су ’заслужила више пажње и боље сутра’, певачица мексиканских песама прва је заплакала. У сузама и загрљајима разиђоше се односећи препуне гепеке укочених животињских лешева“ (стр.180 181).
Ковачевић, дакле, пише о Вођи с извесном хумором; уосталом, Вођа и није главни протагонист Ковачевићевог романа: протагоности су они испод Вође (Марко, Црни, Наталија, Немци или фашисти, мајмун Сони и други)
О југословенском Вођи су, на овај или онај начин, уверљивије су сведочили песници, ретки припадници оне Чудићеве Демонске странке….
У време када је објављен овај текст, нешто дужи и опширнији у једном београдском часопису, добио сам следеће анонимно писмо, које сам сачувао. Тада сам сматрао да га је написао неки провокатор*.
_____________________
* “…Не допусти ником да те корумпира, па ни Црњанском да је жив, ако мислиш да урадиш као писац, оно за шта си позван и предодређен…
Не гледај ником кроз прсте…Не огреши се ни о ког, па ни о себе… Често хватам себе, док поново прочитавам неке твоје есеје, да их читам као поглавља романа, неког узбудљивог романа; пишеш их као храбри пустолов; настави тако… Скупо си платио уметност писања, есеја, писања уопште, то осећам; неки би од њих могли бити узети у обзир, и објављени, у некаквој антологији добрих текстова о Епохи хокус – покуса…Добро је што одржаваш нужну дистанцу, што си критичан према – како онима најближима, тако и онима најдаљима…
Преценио си романописца Ковачевића: то је морала бити некаква твоја болећивост према првом роману једног писца, који се успешно огледао претходно као драмски; али он је украо идеју од другог, зар преко тога да пређеш и још да га покушаш одбранити? Зар ниси укапирао да се он подухватио једне коњуктурне политичке теме, када више то није било опасно, да је то дебело наплатио, да је ушићарио; да је направио још један политчки стрип у стилу партизанских курира Мирка и Славка …? …”
Данас (7. септембра 2004.) мислим, донекле, другачије. То писмо није написао провокатор, већ неко од оних пасионираних читалаца књижевних часописа, који је поверовао у моје књижевно поштење…
Додирнута је истина, дуго времена потиснута у српској књижевности, мада није дат њен тријумфални фантастични израз, јер је то вероватно задатак писаца који ће тек доћи.Достојевски је једном приликом,размишљајући о лажи и истини, написао нешто на први поглед парадоксално: да је истина (а Ковачевића истина и лаж опседају у роману који је написао) НЕШТО НАЈФАНТАСТИЧНИЈЕ НА СВЕТУ.
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 