(Пример први) („Говнарски идеал“)
Но вратимо се ми Тодоровићевим хаикуима, онако како су написани…
То је доиста ноћ, невреме, ванредна ситуација.
Песник је уверљив, не противуречи себи, када каже : “ осмеси муња / над мртвим градовима / анђели посвађани“ (стр. 75). Блесак муња, дакле, обасјава, позорницу једне драме, која може бити и драма његовог народа у тренутку када пише песму, али и позорница једне метафизичке, божанске драме, јер се спомињу „анђели који су посвађани“, а знамо већ да је то алузија на отпадање једног од анђела, алузија на ђавола, луцифера. Леп је и веома гномски овај хаику: “ семенка и светлост / васељенски зев / из благуше зрачи“ (стр. 76). Тодоровић понекад испољи изванредни смисао са конкретно и сликовито: „листови перунике / у стршљеновим очима…“ Ко се загледао у стршљенове очи, макар једном у свом животу и запамтио тај израз, схватиће о каквој истинитости говорим. Има још поетски валидних хаикуа: „зрневље грожђа / пред лозом просуто / озвездано небо“ (стр. 77), или „дарови језика / у запаљеном лавиринту / орфеј пева“, или: „свићу провалије / смокве у подбрежју / пољуби отровницу“. Има и хаикуа у којима се песник исповеда: “ кршевина постаћу / прозрачна експлозија / у песми“ (стр. 78); „мотрим млечни пут / листопад у зеницама …“; или : „на морској косини / лаванда у ноздрвима / усамљени гробови“. Тодоровић у једном хаикуу спомиње „молитву мора“ (стр. 79), али то није у суштини права молитва, молитва у теолошком смислу, или у теолошко – артифицијелном смислу, у оном смислу како покојни Шејка разумева молитву : „ђубриште је за мене имало / значај прелазног искушења / модерне уметности; с тиме је / модерна уметност за мене / завршена…“ Сликање је за Шејку било облик молитве, као што је то и за понеке, сасвим ретке српске песнике. Тодоровићева позиција је као ствараоца, актера сигнализма, једног неоавангардног покрета, друкчија. Он се ни последњих година, како ми се чини, не враћа животу (животној снази, како је говорио Шејка) да би писао песме или есеје, или романе и манифесте, онако како писање „пружа највише радости / по узору на старе мајсторе, /по цену тога да не буде оригиналан“…Тодоровић је желео да буде оригиналан, као и његови песнички родоначелници; можда су се бојали ризика – то јест узора старих мајстора?
Тодоровићеву песму ГЛАСНА ГАТАЛИНКА није диктирао кич. А Тешићеву споменуту песму? Шта је њу подстакло? Не питам то зато што сам склон душебрижништву – далеко било!
Покушај патриотско – артифицијелног клонирања душе?
На почетку и на крају Наметног века, модерни песници, на овај или начин, симболично или директно, спомињу богове Србије (српски во, опанак, гаталинка, шљивов видик, говно), да ли су то симболи некакве Недођије, Говнарије или ове земље Србије, да ли су то стварни богови и светила, нека свако самом себи према свом укусу и знању – одговори.
Песник Тодоровић је одавно написао:
Време је да се говна
ви сте већ заговнали
Тодоровић је, као човек, дакле, пуцао – у измет, са неког места које је чисто, неопогањено, из свога срца, или из срца свемира, острва духа.
Упореде ли се, седам наведених Тодоровићевих хаикуа (којима се окончава његова споменута песма), тј. њихов смисао са смислом стихова из Тешићеве споменуте “мајсторски” изведене песме о „шљиви – а српској“, не можемо се отети утиску, да се Тодоровић – да све назовемо својим правим именом – састављајући песму о „Гласној гаталинки“ дискретно, нимало патетично, загледао у таму, звезде и дубину, у поноре… Да се вратио и враћа – оном што је искон, или жива традиција српског народа. Тодоровићеви хаикуи, појединачно и у целини узев, су слутња не само оног што нам се догађало последњих деценија на сну и на јави, већ и оног што промиче над – како би рекао Винавер – безданом уметности. „Гласна гаталинка“ наговештава хујање и страшно, речи звездознанца из тамног вилајета, и толико других ствари. Тодоровић не говори као онај петровићевски „официр“, нити као националне песничке ћифте. Не личи на самураја, ни на камиказу; пре на ноћног бдиоца, који је изгубио веру у Молитву. Далековидији је и видовитији од своје „гласне гаталинке“.
Размислите мало дубље и више о хаикуу којим се завршава ова његова песма. Помислите, што је и природно, да песник говори симболично. Шта ако је његов стих „осушен грозд“ слика српске поезије на крају века; зашто не би могла бити? Ту се види и скромност и ненаметљивост овог човека и песника, уметника. Можда је баш он тај будни мрав на гранчици који посматра вечерњачу?…
То је наравно сфера нагађања и претпоставки. Можда и нису сасвим неумесне? 1994. године када је објављена његова књига у којој се налази споменута песма, Тодоровић има педесет и три године, и још увек пише песме, одлучио је да их пише и после тридесет и седме, дакле, он зна да припада националној књижевности, а преко ње и осталим књижевностима света. Он песму дефинише („песме звон“), као нешто што извире из „уста звездознанца / из тамног вилајета“; а то схватање одговара Винаверу, и више неким другим песницима, него песницима – сигналистима, што је, по мом уверењу добро. На моменте је, барем када је о споменутој Тешићевој и Тодоровићевој песми реч, Тодоровићев повратак „шумним кладенцима“ спонтанији, налик на „снени вез“. Оба песника су недовољно схваћена, по важности, и Тешић и Тодоровић; књижевне каријере су правили онако како се то могло и радило код нас; не баш сасвим као Бабељеви краљеви у Одеси. Неће им признати да су краљеви ни принчеви (нити то они, претпостављам, желе)…На прекретници су која ће, можда потрајати, дуже него што верују. .. На извесној прекретници је и српска књижевност уопште ( поезија, роман, критика…) Са новим веком свануле су, да се послужимо парафразом, и провалије. Тодоровић саветује свом читаоцу да „пољуби отровницу“, Тешић да дрема, да спава „под родом“, а српској култури и поезији пре свега, српским песницима у годинама које долазе, потребитије је нешто друго, да се не боје Бога и да се њихова мисао заврши Богом…
Штета је што, кад смо их већ споменули, Тодоровић и Тешић, као критичари – песници, не узвраћају племенитијом мером племенитим и компетентим покушајима тумачења њихових песничких огледања. Штета је што то не чине и многи други, чекајући вас век не некаквог Годоа него књижевног самодршца – критичара! Из официјелне српске књижевне критике 20. века зрачи једино – употребљива неупотребљивост. Никаква енергија, а поготову не разорна. Фали јој сатирични дух, смисао за реалност и дубљу оцену и толико тога…
Штета да М. Тодоровић не пише књижевну критику, тумачења, претходника и савременика. Јер он има врло добру дистанцу према оном што је био 20. век, што је била официјелна српска књижевност и критика.(14)
Песник – критичар може постати огледало у коме се одражава читав свет, и баш зато неће се бавити дилемама: „да ли домаће говно по квалитету / може конкурисати страним говнима / ко је највећи произвођач гована“ (опет Тодоровић).
_________________________________
(14) Написао је: “ то је говно прилично скупо / покажите ми јефтиније говно“, пренесите то, молим вас, на српску културу и књижевност 20. века. Књижевна критика се често бавила оним што је лако и читљиво, допринела је значајно у „рађању научне говнологије / која је кључна ствар у теорији / говнистике“. Ова песничка иронија може бити драгоцена за песника – критичара. Многе прљаве и нагомилане ствари у српској култури и поезији могу рашчистити песници – критичари, ако засучу рукаве, доиста, или ако почну да цепају пањеве, као Секулићева, са много чворова. Али прво што треба да уради песник – критичар, који се рађа, који се већ родио, то је да покаже недвиосмислено шта је по њему – како би рекао Тодоровић – „врхунац заговњавања“.
Песник – критичар, верујем, нема профани „говнарски идеал“; он ће отворено признати које су врлине – и његовог г. Које грешке најлакше прашта?…
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 