ПИСМА ИЗ КАРАНТИНА

Пред крај 2011. године, појавила се, Белатукадрузова књига есеја  Из карантина у нишком часопису UNUS MUNDUS. Ово часописно издање врло критички интониране књиге огледа, ставова, размишљања о горућим темама српске поезије, може се поручити од нишког културног центра. У неким одштампаним примерцима поткрала се грешка. Недостају странице  107-113. Због тога смо решили да те недостајуће странице овде публикујемо…

_________________

………..  Уметности и књижевности не служе ни природа ни човек ни материјал ни тајна.

Уметност и књижевност су на служби и у служби: код државе, код једне класе или код једне вере.

Уметност и књижевност су, као и политика, делови извесних идеолошких блокова и громада. У такозваним демократијама, уметност и књижевност су у власти трговачких монопола. У тоталитарним друштвеним системима, оне су у служби државне идеологије. Ни на једној ни на другој страни нема основних услова и императива за њен процват: за слободу, неслужење и незаинтересованост. Потпуно слободна уметност и књижевност може постојати само онда када сте свој издавач, у Швајцарској, Србији, или Шведској. Јер уметник и писац који пише по поруџбини издавача стварајући робу за најшири круг потрошача, или онај који ствара према потребама државе, тај, ма где живео на пространој уметничкој географској карти с краја на крај света, азијат је или африканац, плаћеник и номад страшног племена које потпомаже ширење пустиње…

Међу оним добронамерним читаоцима, који су прочитали првих десетак бројева Заветина, било је и неколико оних који су упутили извесне замерке, које нисам у први мах разумео како треба.

Један колега, скоро вршњак, сматрао је да су се Заветине сувише захуктале, да греше што не траже новац за штампање од државе и њених надлежних ресора, или од мецена. „Сувише сте навалили на своја плећа; не радите мудро као уредник часописа…“ (навео је и име споменутог уредника). Нисам трговац, ни лицемер. „Пружили сте сувише простора непознатима и онима који тек долазе… фаворизујете ваш родни крај и неке обреде; а зашто не посветите мало више пажње урбаној прози и потребама човека 21. века? Испашћете смешни временом, анахрони… Одбићете од себе читаоце и сараднике… публику…Зашто подцењујете публику?“ Колега је имао још „много примедби, али то кад се видимо, у четири ока“.

Да ли су то замерке или предрасуде човека о коме је реч? Он никада није основао ни уређивао неки часопис. Иако је аутор једне врло занимљиве књиге, он је ипак дете једне бивше епохе, која се ужилила као пиревина. Уметничку активност је потисла сасвим у позадину – публика, склона порнографији, аутомобилизму, спорту, кинематографији, кафани,политичарењу. Свет је нашао своју уметност, с краја на крај света, у нечему што је, најстрожије гледано, пад. Ако публика налази своје највише духовно задовољство у паду, зашто јој угађати?

Потпуна уметност и књижевност и један одличан књижевни часопис, кроз који се она оглашава, траже више, друкчији развој ствари. Да би све то било могуће, потребно је независности, слободе мисли, незаинтересованости, недоктринарства.

Саслушао сам замерке и савете о „побољшању“ Заветина; суочио се са туђим заблудама; које проистичу из помешаних вредности.

Савладао сам се и нисам плануо. Праве критичке замерке су добронамерне, и човек, ако је разуман, треба да их прихвати. Читаоци Заветина могу да их изнесу на страницама овог часописа, ако су написане сажето и јасно и умесно. Слобода мисли и слободне мисли потребне су Заветинама, као и земљи опустошеној сушом обилни пљускови.

Међутим, колега који је критиковао првих десетак бројева Заветина, тобоже добронамерно, био је заробљеник неке своје концепције и свога начина издавања часописа. Из уобичајене љубазности, нисам прекинуо тај дуги телефонски разговор. Бесмислено

је водити такве разговоре; губи се време. Пре свега, колега није детаљно прочитао часопис у целини. Формалне графичке замерке се могу отклонити; концепција не може. Он, ипак, није прочитао детаљно све прилоге. Када сам га упитао које прилоге није требало штампати, почео је да хвали неке моје прилоге, додавши : „Ви као уредник, не треба да објављујете ваше прилоге у часопису; то јест треба повремено, да дозирате. Јер ће сви помислити да немате више где другде да  објављујете…“

Све примедбе и замерке убудуће, уредник неће прихватити ако нису изложене писмено, написане. Све примедбе и тобожње замерке из којих се осећа предикаоница и кандило са које се проповеда и из којих се диже тамњан тезе, биће враћене на адресу пошиљаоца.

Заветине нису на служби и у служби. Када их је уредник покретао имао је визију тридесетак бројева. Ово је прва година излажења Заветина; овим двобројем заокружује се једно ново једногодишње искуство. Надамо се да су отворена врата великом животу који није обојен овако и онако, који нико не може каналисати тамо или овамо, нити зајазивати, нити наводити воду на разне или само своју воденицу. То је нешто што вреди подржати.

Прави завичај Заветина није само поднебље Србије, већ мала област слободне, незаинтересоване личне уметности.

Могле би да послуже једнога дана великој уметности: „кад је уметност велика, и кад је у цвету, њој све служи: природа, човек, материјал, својинство“.

Појава новог часописа је више разлог за радовање, него за шегу и смех. Да ли су Заветине смешне као грбавац међу правима и здравима? Или као Дон Кихот међу морално грбавима у својој средини? Не и да; Заветине су, вероватно, деловале смешно као старомодно одело међу модерним костимима, као лансирање још неусвојеног међу актуелним. Међутим, међу читаоцима Заветина, има и оних других, који су их заиста прочитали од корица до корица, и који су у тренутку читања осећали, или саосећали са значајем појаве новог часописа и његове мисије, улоге, њима ништа није смешно. Осећање искључије смех…

Био сам незадовољан књижевним часописима у Београду и Србији, па и „Савремеником“, у коме сам скоро десетак година сарађивао и објављивао понајвише књижевну критику, есеје, тумачења.

Последњи текст у „Савременику“ објавио сам у оквиру тематског броја „Нове стваралачке праксе 2001/2002“ (бр. 95/ 2001 – 96 / 2002)…

Покренуо сам свој часопис, о свом руву и круву, и престао да шаљем текстове уреднику С. Игњатовићу. То је чињеница.

После Заветина, покренуо сам још неколико часописа: „Дрво живота“, „Уметност махагонија“ и „Трећу Србију“…

2

УСРЕДСРЕЂЕЊЕ

„Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити?

Не треба то да питају наше генерације, које су победе виделе,

живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција треба се

питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића?

Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и

малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и

стојати, то је њихова ствар. Наша је брига : мали народ.

Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација

усредсређење, одсуство расејаности и заборавности. Треба да смо

као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка; треба да

смо интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему

другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике

индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине

немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина

морала. (…) Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и

Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и

пораза.Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што

свет чува, то је њена религија и њен морал… – Исидора

Секулић:ИЗРАВНАЊА, Гутенбергова Галаксија, Београд, 2000,

107 стр.; есеј Усредсређујмо се, стр. 59 – 60. (Приредио и поговор написао Јован Пејчић)

Блок разуме важност религије и значај мистике. Поезија је повезана нераскидивим везама са религијом и мистиком. Винавер бриљантно дефинише из чега се поезија састоји, он зна њене тајне, иако не све : “ Поезија се састоји и од слика, и од игре речи, и од музичког дрхтања и од сто језа погођене или наслуђене подударности са неким током, неким ритмом, неким падом, неком неизбежношћу изражене катастрофе која је, самим тим што је у једном тренутку ухваћен један њен блесак, један њен сев очију, дочарана, дослућена и довршена…“

Песници између два светска рата уложили су много напора, тешког понирања, и достизали су неблагодарне екстазе. Међутим, дуги низ година, после Другог светског рата, они су – маргинализовани.

Да ли су у српској култури 20. века писци у најширем смислу речи били довољно мудри и довољно снажни у раздобљима смењивања времена?

Одговор је одречан, а зашто ? – То треба показати.

Није сјајно за српску културу и књижевност 20. века што и о најзначајнијим њеним песницима не постоје монографске студије, нема их довољно, или су писане на начин неподстицајан…

Винавер зна да се у српској књижевности, ма колико то некоме зазвучало прегрубо, избегао умни и духовни напор. „Избегли смо мистично искуство. Избегли смо песнички лавиринт. Наши најбољи људи избегли су напор духовни и не дадоше акценте дубоке ни токове потсвесне…”

Мало је текстова о односу религије и мистике у српској књижевности ХХ века. Код Руса, рецимо, Александар Блок, на самом почетку ХХ века, у дневницима и бележницама о томе размишља; записује. Блок зна за главну ствар, он је близак стварности своје рођене песме, њене присне суштине, њене стварне развојне грознице…

SANTA MARIA DELLA SALUTE је изванредна песма, колико модерна, толико и древна, диван пример спиритуализације : између њених редова је читав један свет. Кроз читав 20. век – није надмашена!

Примећено је већ да је 20. век покушао да изнађе некакву средњу вредност за Лазу Костића; није праведно валоризован; ако је и било покушаја, упропашћени су. Нема коначног историјског суда о Костићу : наше је уверење да ће се Костићева вредност у српској култури будућности повећавати са продором уметности будућности, коју ми радо називамо као и неки други аутори на крају 20. века : богочовечански реализам. Позитивизам друге половине 20. века у српској књижевности и култури, у ствари, потиснуо је праве вредности, или их свео, на неку своју „меру“. Због тога није наодмет још једном поразмислити о целини, лицу и наличју српске културе и поезије 20. века…

Дакле, као човек који је имао дубоку свест о уметности, о њеној суштини, Костић је модернији и напреднији уметник од многих који су дошли и наметнули се готово пола века после његове смрти.

Следбеници идеја С. Марковића и представници богоборчаких тенденција нису се прославили стварањем велике уметности. Унели су у српску културу и поезију 20. века – нешто што нема везе са хармонијом и правом суштином култа.

О томе сам написао књигу, још пре неколико година. Написао сам је и обелоданио о свом трошку. Постоји текст који сам написао (или тачније речено :уобличио) негде у време, када је требало штампати нови роман Речник прототипа, треће издање антологије Несебичан музеј и књигу есеја Религија поезије. Негде је било запело, као и обично, не у мени – изван мене. Требало је попустити, повући се, или барем застати, ја то нисам могао. Доживљавао сам као фатум, као пораз, као подмукли ударац из заседе. Као прст Судбине. А то није било то. То је било нешто друго. Нешто тривијално.

Па ипак је било мучно, као нелагодна помисао да сам се усудио да издајем своја Дела – 35 књига, без минималне финансијске потпоре.То је био преголем залогај, готово немогуће, лудост, вапај из неописивог карантина, и ја сам се на то усудио. Поседовао сам 1 / 4 тиража другог допуњеног издања антологије Несебичан музеј, и понудио сам то неким средњим и основним школама, као и матичним библиотекама Србије у пола цене. Мало је, то јест неколико процената прихватило понуду. То је била застрашујућа ствар, ситуација. У исто време расписан је јавни конкурс Града Београда за откуп књига, на коме нисам ни помишљао да учествујем, поучен лошим искуством (минулих година). Баш тих дана када се завршавао конкурс за откуп књига, пропала је припрема Речника  прототипа (квар компјутера). Имао сам утисак да се све уротило против мене, мада није било тако. Људи на које сам био упућен, они, дакле, за које сам сматрао да су ми блиски и да знају шта радим, као да су пропали у земљу. Не код једног приметио сам, што ми је раније некако измицало, страшне симптоме скривене сујете.

 Зашто би ми помогли? Не један међу њима је сањао да уради и заокружи оно што сам ја већ учинио, па зашто би ми помогли? Дакле, ја сам опасно и незадрживо подривао њихову сујету, читаво њихово постојање…. Пријатељства су прожета лицемерјем; често линеране једначине са две и више непознатих. Избегавао сам да решавам те једначине, да се бавим математиком, што је било грешка…

…

Стварне проблеме српске књижевности уочио је Винавер уочи Другог светског рата, увиђајући “ недостатак религиозног искуства, избегавање мистичног искуства, неостварење дужности и циљева старијих књижевних генерација.” – Потребно је , како пише Винавер, „да се извесне ствари не преживе само лично и у уском кругу него да се прометну и кроз отпоре, заносе,неодређена и неочекивана осећања разних књижевних слојева. И пошто таквих отпора нисмо имали, ствари су књижевне ипак чувале нешто горко и недоследно у себи. Поред тога нисмо израдили традиције и форме које су могле постати и остварити се да су нешто масе биле позване на сарадњу. Те форме појединцима нису биле потребне; појединци су отишли даље, али, оставши недограђене и недоречене, оне су лишиле и ствараоце чврстог ослонца у безобличју утисака. Нама пре свега недостаје у живом писаном стилу религиозне традиције.Појединци су отишли даље од маса и нису, ради маса, морали да стварају религиозне књижевне покушаје, везујући их за давнашњи поредак са којим је требало освештати нераскидљиву везу. Ко има у говору, у мисли, у општењу ту изразну традицију, њему она олакшава и омогућава јасност унутрашњег живота, који се не опчињује њоме, али у борби или у сагласности са њом долази до нових проникнућа, до прецизности, до даљег одређеног озарења. Чак и за духове дубоко нерелигиозне та је традиција неопходно потребна. Баш доследним скептицима потребно је да се позову на неумитан фанатизам, да би га проклели…“

Колико у српској књижевности прве половине ХХ века, па добрим делом и друге, има готових дефинитивних песничких израза ,“који би били коначна сведочанства“, потребна српским песницима првих година трећег миленијума , да би се могли не само њима успротивити, или са њима порвати него и да би се снашли и у роју и у тишми других чувстава, да би им се могли не само одупрети него и ограничити, оивичити и извијугати?

Исидора Секулић у “Српском гласу” (25. IV 1940) препоручује будућима: концентрацију духа и памети, и дисциплину морала.

Колико тога и има, четрдесетих, педесетих, шесдесетих, седамдесетих, осамдесетих година минулог века? И шесдесетак и нешто година доцније – у друштвеном и јавном животу, у текућој литератури?

Мало. Премало.

Шта може видети човек који баца дуге погледе уназад?

Црњански је српске официре – победнике, ослободиоце, приказивао као “психотичаре.” “Неодољиво се намеће утисак да је овакво приказивање српских официра у приповеткама “Велики дан” и “Рај“- као психотичара, чудака и пијанаца – код Црњанског било програмирано” , Недељко Јешић : “Млади Црњански” (Београд, Народна књига, 2004, 298 стр.; стр. 90, поглавље “Црњански без официрског мундира”.) Јешићу се чини да је на овакво приказивање официра – победника могла утицати и “Црњанскова склоност да у свом књижевном наступу буде пркосан и провокативан до дрскости”.

Јешић наводи један још драстичнији пример “ у “Великом дану”, ”где се у опису хаоса и безвлашћа у данима пред долазак српске војске помиње и један “ноћни суд заклопљен краљевом сликом”.

“Провокација се огледала у томе што није речено на ког се краља мисли, како пише Јешић. Но, у Сабраним делима 1930. Црњански је, претпостављамо невољно, реч краљевом заменио Франц Јозефовом; а у Сабраним делима из 1966 уклонио је ту исправку” ( Јешић, стр. 91).

На тој малој ствари се огледа Црњансков став према – истини…

3

БЕЗДАНА КЊИЖЕВНОСТ

 

Постоји ли такво нешто? Може ли се дефинисати, описати?

Шта то, у ствари, значи?Је ли то недостижни стваралачки идеал,химера?

«Права уметност је пре свега она, која у нама помакне какву осећајну жицу, она која нас узнемири у најинтимнијим осећајима», каже Ингмар Бергман.

Можемо ли то узети као некакву полазну најприближнију основу  бездане књижевности?

Или је можда, одмах на почетку, најбоље поћи од тврдње да је бездана књижевност нешто што што стоји наспрам тзв. официјелне, званичне, бирократске књижевности? Али то би значило  да желимо да опишемо неки феномен на основу негације, зар не? Зна ли се, уопште, у српској књижевности,култури, јавности,  зна ли се довољно о – тзв. бирократској књижевности, јединој коју смо, у ствари, имали током минулог, 20. века? И није ли оно што се о томе зна неко непотпуно знање, које је опасније од незнања?

То што се зна о безданој књижевности је капљица, то што се о њој не зна је – море.

Могуће да сте ове речи Сиорана већ негде прочитали? Извињавам се, ако је тако, што ћу вас поново подсетити на њих.

«Свеци опонашају Бога под несвесним царством прве успомене.

За сваког човека, Бог је прва успомена.

Зашто сваки лудак  разговара с Богом, или, чак, замишља да је Он? Изгубивши постојећи садржај меморије, у његовом су бићу очуване само њене дубине, прастаре међе успомена….»

Постоји ли директна веза између Бога и бездане књижевности? Сиоран се у младости, када је био Чоран, и када се повећавало његово очајање – са сваким додиром са земљом, присећао Матилде из Мадебурга и њених речи упућених Богу:»Доносим Ти своја певања: она су узвишенија од планина, дубља од мора, виша од облака, пространија од ваздуха. Како се зове ова песма? – Жеља мога срца. Отела сам је свету…»  Да ли су ове Матилдине речи опис, приближан опис бездане уметности?

Задржимо се још мало код Сиорана, цркве, светаца, светица, Христа и откровења.

«Црква је увек с пуно опреза и резерве гледала на лична откровења светаца, на она где су Бога мешали са својим животним токовима и интимностима. А зар нису управо ова најискренија и нама најближа?»  Официјална откровења су безлична; кога она занимају? «Откровење је, доиста, лично; ипак, не можемо се умешати а да не пробудимо Божанску љубомору». Како разумети Сиорана? Дословно?

У каквој су вези откровење и бездана књижевност?У директној, или индиректној вези?

Има ли чврстих  веза између усамљености, среће и несреће, и бездане књижевности?

Сиоран је тврдио да свако верује у Бога да би избегао мучни монолог са самоћом. Јер Бог се радује  сваком дијалогу, како пише Сиоран, и не љути се што смо га изабрали  као изговор за наше усамљеничке туге.

«Усамљеност без Бога чиста је лудост. У њега смештамо своја лутања и тако лечимо срце и разум. Он је врста громобрана. Јер Бог је добар проводник без туге и безнађа».

Али не одводи ли нас ова прича о Богу, самоћи и откровењима све даље од одговора на основно питање: шта је бездана књижевност? Има ли тога уопште?

На светској мрежи постоји  један блог Бездана уметност.

Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист… Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света…» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина». Тај блог, на коме то пише, усамљено је острво међу звездама, где су активности усмерене  на стваралаштво и продор дела Александра Лукића у свет. Овај пре свега  песник, есејиста и агилни уредник и издавач, заслужан је и за оснивање  једне сасвим нове књижевне награде   („Госпођин вир“;почетком 2008; Центар за културу и Едиција БРАНИЧЕВО, Пожаревац). То је – пре свега – антибирократска, годишња награда; додељује се за најбољу књигу поезије, роман или књигу есеја / огледа. Награда се додељује првенствено појединцима који се у својим делима суочавају са умним и духовним напором, мистичним искуством и песничким лавиринтом. Награда се додељује ауторима који «умеју да оживе наше дубине, да сиђу у мистичне вирове и да по цену напора целог бића дају дело које има и сву драж новине, па и оно смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова ». Награда се додељује у другој недељи месеца маја, у оквиру књижевних сусрета «Бездана уметност».

Награда је до сада додељена два пута – али нису одржани  књижевни сусрети посвећени безданој уметности, јер – ко би о тој непознаници, данас, колико и јуче и прекјуче, код нас могао говорити? Професори универзитета? Који професори? Волео бих да чујем  неко име. Заиста. Можда би о томе могли да проговоре понеки песници-критичари, ако и та ређа врста у одумирању код нас није сасвим одумрла.

Светост има свој метод и то је бол, и свој циљ и то је Бог.

И бездана уметност има свој метод и то је круг, око кога се може описати други, трећи круг, и тако у бескрај,  и свој циљ и то је Амблем тајног писма света…

*

Шта значе ове речи:

«Премало песника познаје генеалогију. Кад би је познавали, не би рекли: Ја, већ: Бог. И не зато што је он извор суза – његове су очи овлажене само дахом смртника – јер ми не можемо друкчије плакати него у Њему.

Божје сузе, наше су. Свеци немају потребе да то знају. Што се Бога тиче, он не треба да зна да има смртника који испаравају на звезде. Уплашио би се и својим дрхтањем, стресао сузе, а ми бисмо нестали у сопственом мору…» ?

Колико је тога било овде и тамо, савести, јуче и прекјуче?

Колико тога има овде и тамо, савести, данас?

Зато што нема савести, или зато што је има тако мало – о безданој књижевности се углавном ћути, или се због ње уздише. А телали се о официјалној уметности, званичној, бирократској…             ………….

______________________