Покушаји (пре)вредновања

Прегледајући главнину антологија српске поезије, питао сам се, поготову читајући треће издање Пандуровићеве антологије објављене у часопису „Мисао“ (1926 / 1972), пуно нових имена : где су ти песници, чије сам фотографије пажљиво разгледао. Где су многи нестали?

Српска култура, чији су саставни део књижевност и поезија, књижевна критика – друге половине 20. века је, врло често искључива, „шантава“ ; одбацивала је, искључивала и заборављала, одузимала право на постојање оном што је имало право на своје постојање.

Они који су се са тим мирили као са нечим природним и нормалним, радили на универзитету, институту за књижевност, академији наука, као уредници и издавачи, тумачи и истраживачи , нису добро чинили. Мало је оних који су се бавили српском културом и поезијом 20. века у најширем смислу речи и који су ушли у главни проблем : у стварне развојне проблеме српске поезије 20. века. Српска култура и књижевност друге половине 20. века гурала је на периферију и маргинализовала толико тога, и то би могла бити тема једне друге студије. ….

Advertisements

Молитва

У овим стиховима је садржана, имплиците, и дубља критика другог дела Пејчићеве антологије, тзв. Новог доба. Ако је молитва и поезија – то не треба ваљда да доказујемо? – молитва и поезија се не одобрава, вреднује, оправдава религијом, или неким другим не – поетским аршинима. Сама молитва и сама поезија је – РЕЛИГИЈА.

Или како дословце А. Лукић вели : “ Поезија је последње откровење Св. Тројице, / њено антрополошко откровење. // Поезија се сазнаје само поезијом. // Поезија је у дубинама самог бића / и она је деловање у бићу. / Поезија је сунчева светлост, / од које се биће развија. / Поезија је стваралачки развој, / сунчани напредак живота“ (А. Лукић, исто, стр. 111). Пожељнији стваралачки развој и од П. Кочића, И. Андрића, И. Секулића, С. В. Јанковић, Ђ. Шушњића имали су неки други српски писци 20. века, узгред буди речено, чија се мисао коснула Бога.

Коначно, Новим добом у својој антологији Пејчић се „легитимисао“, као антологичар који није испољио подстицајну слободну смелост у критичарско – антологичарском стваралаштву. Зашто? Покушавам да разумем.

Број искључених примера и песника није мали.Ти аутори ништа нису изгубили тиме што су изостављени, искључени. Губитник је – антологичар П. Јер, да поновим, оно што сам и раније врло често подвлачио : искључујући друге, искључујемо себе. …Баш зато што је објављена после, што долази после мог антологичарског искуства, Пејчићева антологија ја могла бити далеко богатија, подстицајнија, да не кажем и праведнија…

Она то може бити у другом допуњеном издању, ако до њега дође, уважи ли њен састављач изнете примедбе, због који је овај текст и написан. Овакво какво је, прво издање споменуте антологије, не бих препоруичио славистичким катедрама по свету.

На крају : добро је што се и оваква књига уопште појавила упркос свим изреченим примедбама; између осталога, и зато што ме је, природно, натерала да преиспитам свој однос према споменутом аутору као књижевном критичару…Ту антологију није саставио беспослени поп што јариће крсти, већ књижевни истраживач који има свест о значају духовне компоненте српске културе. Та антологија је и његово огледало, огледало његовог духа…То је он, дакле, видео кроз своје диоптрије…

АНКЕТА ЈЕДНЕ КОТЕРИЈЕ, И КОМЕНТАРИ

„Ако се Милосав Тешић, који је толико пута критикован (у неповољном тону поменут шеснаест пута! – треба само погледати Регистар имена на крају „Исидоријане“) – није одазвао да учествује ( а позван је!) – онда то само значи да му је више било важно да се не замера некоме од оних ( или њима блиских) који су му, у међувремену, ковали и припремили неколико већ намењених (а незаслужених) књижевних наградица. Е, то много говори не само о Тешићу, него и о том виду награђивања које губи сваки смисао!(….)“

Овакво „процењивање“, „аргументација“, говори више о Анкетару. Заправо, какви су то аргументи, и шта се иза тога крије?

Пазите, Анкетар покреће анкету и тобожњу расправу, да би се у њој оценило стање у српској књижевности, и њихови актери, да не набрајам имена; и при том, само једнога од, претпостављам, супростављених и унапред жигосаних, позива, признајући му „ранг“, док осталима, пре свега двојици именованих (Д., Ор. ), унапред пресуђује по неписаним правилима судије за прекршаје, што подсећа на линч, чаршијски, дакако. Књижевна логика је при том из арсенала Исидоријана Билокоговића.