Књижевни авантуризам, као и занимање официјелног књижевног критичара, официјелног антологичара

Права култура је козервативна, суштинска висока култура је конзервативна, немодерна. Таква су и незаборавна дела древне уметности, која и данас после толико векова делују врло модерно! Такозвана модерна поезија у Срба током 20. века, а нарочито у другој половини 20. века је – напросто велика подвала високој српској култури. Организатор анкете у зб. “Исидоријана” (“Српско песништво, данас”) – Анкетар (и Анкетирани!), на жалост, имају једну велику слепу мрљу: опседнути су својом борбом за модерну улогу у оквиру српске културе при крају 20. века, не виде Целину српске културе 20. века. Бојим се да им није на уму Вечна Србија, да им је нешто друго стално на уму : то што су им песници – на које су се окомили – узели сламчицу, па желе да им онако нашки, чаршијски ј..бу м….цу!

(Извињавам се због овог уличног жаргона, али он изражава одлично прећутану истину. Па добро, Тешић, Данилов, и да не набрајам друге, одлично су се снашли у последњих десетак година као песници у овом мутном и апсурдном времену по Вечну Србију, у овој провалији интеррегнума, која траје много дуже од ових десет последњих година. Завидљивце треба упитати отворено: зар вам је жао, што и Вама није пошло за руком, оно што је пошло њима? Зар Вам је жао што и ви нисте опробали улогу умиљатог телета, како наш народ лепо каже, које две краве сиса?)

Advertisements

ЂУБРИШТЕ КАО ПРЕЛАЗНО ИСКУШЕЊЕ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ, 1

(Пример први)  („Говнарски идеал“) Но вратимо се ми Тодоровићевим хаикуима, онако како су написани… То је доиста ноћ, невреме, ванредна ситуација. Песник је уверљив, не противуречи себи, када каже : “ осмеси муња / над мртвим градовима / анђели посвађани“ (стр. 75). Блесак муња, дакле, обасјава, позорницу једне драме, која може бити и драма његовог […]

ПРСКА,/ с брегова плавих, ШЉИВА – А СРПСКА…

-сву ту арлекинску или вашарску менажерију, покондирене тикве и гмизавце разних врста и фела, треба – вратити, тамо где им је природно станиште: у неки стари рибњак, или у неки већи жабњак. Па тамо нека виленишу, колико им драго. Истинска, висока српска култура и књижевност подразумевају другачије односе, релације – пре свега праве вредности. А оне произилазе временом из вибрација концентричних културних кругова, којих никада и није било у Србији у правом смислу речи. То, наравно, није једноставно и лако; то није нешто што се може уредити – декретом, напречац. Часописи су, током низа деценија, могли, у томе одиграти своју незаменљиву улогу, али – јесу ли? Данас српска култура и књижевност личи на поприште на коме се, нескривено, воде псеудо – борбе – борбе за будућу улогу. За неку повољнију егзистенцијалну, професионалну и сваку другу позицију у будућности. Многи српски писци, критичари, антологичари, издавачи, чланови разноразних „угледних“ жирија тзв. књижевних награда, провидни су – провиднији од целофана.

Можемо навести било које име, и нећемо погрешити ни пред Богом ни пред људима. Узалуд сам се надао, и узалуд смо се сви надали да ће се понеки отргнути: узалуд!… Нема овде ни неколико књижевних актера последњих деценија, последњих година, који нису заслужили најдубље презрење и омаловажавање. Сви су уживали да раде у две руке; и при том лева није знала шта ра

ВИДЕЛА ЖАБА ДА СЕ КОЊИ КУЈУ, ПА И ОНА ДИГЛА НОГЕ

Ево на шта личи, кроз читав 20. или Наметни век, официјелна српска књижевна критика: на један стари рибњак, у коме су одавно угинуле рибе, шарани и штуке, мрене и кленови, и у који повремено скочи жаба – па се зачује пљус? Да ли је у српској култури и књижевности, споменутога периода, било – и међу онима које понекад наводе као ауторитете – тумача, који нису крекетали као жабци на месечини? Ко су ти критичари? Или песници? Или антологичари? Или професори књижевности (на универзитету, у средњим или основним школама)?

Много је било – наметнутих. Лажних и малих људи, у суштини. Бирократа, каријериста, књижевних идеолога, ћифта… Кроз читав Наметни век много је било оних који су залутали у Књижевност; међу њима је било и врло амбициозних и образованих људи, и сигурно је да би они направили сјајне каријере као војници, полицајци, партијски лидери, трговци, епископи, начелници, цариници, управници затвора, зеленаши, дипломате, културтрегери, лекари, управници лудница и карантина, обавештајци, љубавници богатих и утицајних госпођа, преводиоци, професори екс – катедра, путујући професори, четвороструки шпијуни, шефови кабинета, пажеви, завереници, празни људи…

Нити смо имали велику поезију кроз споменути век, нити велике песнике чији су опуси срећно заокружени. Сад и млади приплодни жабци крекећу у српском књижевном рибњаку: Сви су прецењени! Све је прецењено! Брзо су заборавили да су и сами учествовали у томе, да су на томе успешне каријере направили – од предратних великих крекетуша (М. Ристић, и оних пре њега…) до послератних, до најновијих… Када говоримо о послератној српској књижевној критици, најпознатији њени актери су, елем: Магистар Жабац и Доктор Жабац. Ови магистри и доктори, знају знање: докторирали су и магистрирали на једној од најпознатијих српских пословица: ВИДЕЛА ЖАБА ДА СЕ КОЊИ КУЈУ, ПА И ОНА ДИГЛА НОГЕ. Сви су шуровали са влашћу, са овом или оном политичком гарнитуром, овим или оним политичким моћником. Заправо, они су једино могли да постоје и дишу пуним плућима у близини власти. Није тешко присетити се чији је све ментор, заштитник и промотер био овај или онај моћник (Тито, Ранковић, И. Стамболић, М. Марковић…