Књижевни авантуризам, као и занимање официјелног књижевног критичара, официјелног антологичара

15 јуна, 2011 · by Белатукадруз

ЂУБРИШТЕ КАО ПРЕЛАЗНО ИСКУШЕЊЕ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ, 2

(Пример други) (Трагом естетског егзорцизма )

Књижевни авантуризам, као и занимање официјелног књижевног критичара, официјелног антологичара, беше у српској књижевност кроз читав 20. (или Наметни) век врло узбудљиво и уносно занимање, да му нису одолели ни: Марко Ристић, Милан Богдановић, Зоран Мишић, Михиз, Миодраг Павловић, Васко Попа, Милутин Петровић, и скоро сви они, које спомиње Ћалић, и у позитивном и у негативном контексту. Књижевни авантурист је и Ћалић – Богнар.(15)

Син Божји је умро разапет на Крсту. Тако је постао средство искупљења, симбол спаса потоњих поколења. Поразмислимо поново о распетом животу Исусовом. Христов Крст, према Павлу, дели две економије: економију Закона и економију вере. У срцу хришћанина Крст стоји на граници између света пути и света духа. Теологија Крста се, према Павлу, може најсажетије изразити овако: Христ је, сагласно Писмимима, умро за наше грехе. Исус је разапет на крсту проклетника да нас откупи од проклетства Закона. Прави хришћанин се заиста боји отпада, јер би отпавши опет сам разапињао Сина Божјега. Апостол Павле није се ничим другим поносио до Крстом Исуса Христа: на том крсту је у Павлу био разапет свет и Павле у свету. Распеће је велика тема, вечна!

Велика је саблазан поигравати се са том темом! Крстоносци и верујући људи то никад не би учинили. Међутим, отпадници у најширем смислу речи, а поготову књижевни авантуристи волели су саблазан, да изазову пад, да буду повод нечијег посртања. Саблазан је, подсетимо, замка што је неко поставља на пут своме непријатељу да га обори. Уствари, има више начина на које се неко може оборити на подручју морала, религије и поезије: напаст која долази од сотоне или људи, искушење којим Бог подвргава свој народ или дете – све су то саблазни…

Рећићу нешто што виси у ваздуху: да ли Тодоровић једини оличава неоавангардне тенденције у срској књижевности? Није ли оно што је остало у рукописној заоставштини Шејке, и објављено, модерније и авангардније, барем кад је реч о проживљавању искушења модерне уметности и игрању са ђаволом? (16)

Пишући поједине књиге УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА, молио сам, прошавши кроз многе књижевне илузије и сва искушења тзв. модерне уметности: Пишимо песме, стварајмо романе, сатављајмо антологије српске поезије и пишимо књижевну критику, релативну или стваралачку, према властитим способностима и мери дара, и увек имајмо на уму : Бог никада ником не остаје дужан! Не подцењујмо посреднике између писца и читаоца, „водоноше са извора“, зато што имамо лоше, лење, трапаве, или разне типове критичара (обавестите се код Красног, сачинио је подужу листу екстремних примера критичара бастиона официјелне литературе и критике). Упознајмо српску књижевну критику 20. века што је боље могуће, све њене мане, промашаје, спотицања, подлости, или врлине, када их има и показује… Постоји мртав угао српске књижевности и културе при крају 20. века, тј. песници – критичари, и из тога непредвидљивог правца могу да се појаве драгоцене стваралачке индивидуалности и дај Боже да се појаве!

Зоран Богнар (то јест Зоран Ћалић, аутор је због нечега пре извесног времена променио своје презиме?): НОВО РАСПЕЋЕ. Антологија савремене српске поезије: трагом естетског егзорцизма: 1967 – 2000, Београд, Рад, 2001, 220 стр.; 21 цм. Рецензент: Петар В. Арбутина. Књигу су потписали: главни уредник Н. Тадић, и директор С. Симоновић (уврштени у антологију, узгред буди речено). Ћалић – Богнар уврстио је 33 песника у своју антологију, при том је додао и поговор на крају „О песништву на крају ХХ века. Трагом естетског егзорцизма“, подељен у 6 одељака (стр. 199 – 212). Најјаче место у том предговору су три реченице, то јест цитат, преузет од Тодора Манојловића („На повратку сам, у души ми брује нове хармоније и руди нова зора, у којој се грле Древно и Будуће. Ко сам? Најстарији и најмлађи друг праотаца, премудрих, сјајних, најдаљих; и друг праунука који тек долазе са новим заставама, новим знамењима…“ – стр. 212 )

Ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају, – вели народ. Истраживао сам српску културу и поезију 20. века, и као резултат свега тога, објавио сам антологију „НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ” (19991; 20002, 20023, 20034-5, 2006 године). Штета да Чалић – Богнар није погледао неко од тих издања. Објавио сам, некако у исто време, када и антологију и књигу есеја РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ.(17)

Шта је поезија? И колико она има додирних тачака са религијом? На то питање је одговорио изричито један савремени песник, изузетне стваралачке иницијативе.(18)

Наметни век се, господо, окончао! Али је остао као паучина по собама, у многим главама. Страшно је да те паучине има још увек и у неким релативно младим људима који верују да су паметни, начинтани, уметници, модерни, да припадају будућности. и вампировићима, које још увек ђипају у Врзином колу. Онима што су изучили дванаест школа, и дипломирали на Тринаестој, ђаволовој.

Шта је модерност? Зар то није подвала?

Није ово час катехизиса, али могли бисмо да се подсетимо: Исусово крштење у Јордану наговештава и припрема његово „крштење смрти“. Јавни живот Сина Божјег уоквирен је двама крштењима. Јеванђелист Јован извештава да је из бока прободеног Исуса потекла вода и крв, да су Дух, вода и крв присно сједињени. Круна Исусовог крштења јесте силазак Духа Светога у лику голуба и глас небеског Оца који обзнањује Исусово божанско синовство. Силазак Духа над Исуса значи инвестицију која одговара пророчанствима; то је истовремено наговештај Духова, кад отпочиње крштење у Духу, за Цркву, и за све оне који ће ступити у њу. Признање Исуса за Сина, најављује посињење верника, као суделовање у Исусовом синовству и као учинак Духа… Крст, „крштење смрти“, према хришћанској теологији и веровањима, омогућују Исусово васкрсење, када његово прослављено човештво прима пунину Духа и постаје животворни Дух…

За младог и нарцисоидног антологичара, који је ишао трагом естетског егозорцизма, спомињана књига професора Мркића (који му по годинама, а још више по знању, отац може бити!) ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАFИЈУ ЂАВОЛА, уз све своје мане и врлине, могла је бити од велике користи! (Да ју је прочитао.) Пре свега – њен теозофизам, мистицизам, који су својеврсни детеозофизам, демистицизам… Јер, не заваравајмо се, у српској књижевности, култури, поезији на крају 20. века, догађало се и још увек се одвија тај процес (као и у српском друштву) – свиђало се то неком или не – ТРАНЗИЦИЈЕ.

Ћалић – Богнар, као антологичар, и као критичар, зачудо, на почетку 21. века ђипа у ВРЗИНОМ КОЛУ (19) тзв. српске поезије и културе Наметног века. Зар није било паметније да је заиграо у једном другом, Повратном колу?

Кад погледа човек трезвеније, озбиљније на то која су за Ћалића – Богнара не- волшебна, а која „заиста волшебно књижевно – критичарска и есејистичка дела“ (стр. 211 његовог поговора), не може а да се слатко не насмеје том списку његових књижених „кумира“ – репрезентативној галерији официјелне српске књижевне критике и есејистике .

Ја сам саставио Несебичан музеј, а Ћалић – Богнар је покушао да састави један Себичан музеј.

Успео је у нечему о чему вероватно није ни сањао: дао је лепу грађу једног Себичног музеја и блиставе примере латентних песника – мутаната.

Српској књижевности века који долази, који је већ започео, нису суђени такви: књижевни мутанти и књижевни профитери, књижевни авантуристи… (20)

Нови почетак ће бити друкчији. Неоптерећен уметничким догмама песника и критичара тобожњих естета Наметног века.

Већ су рођени апостоли треће религиозне епохе стваралаштва.

Већ су најбољи песници ове земље, мртви и живи, заиграли у Повратном колу.

Београд, 7. децембра 2001. (Почетком јула 2005 )

___________________________________

(15) Тиме што ће један од најнарцисоиднијих песника најмлађе генерације (З. Б. алиас Зоран Ћалић) саставити антологију савремене српске поезије идући трагом естетског егозорцизма 1967 – 2000, поређавши телефонски именик својих поетских преференција, не прави се откривалачка и превратничка књига. Апсолутно недорастао том озбиљном послу, укоричивши 33 песника – од Милутина Петровића до Ане Ристовић, који су, зар не, врло, врло непознати, неприсутни у књижевној јавности (шалу на страну), антологичар се, де фацто, више бавио утврђивањима властите књижевне каријере на територији уже београдске чаршије и парохије, и врло је чудно да су уредници (међу којима је и Н. Тадић) допустили (ма антологичар уложио и властите паре у штампање!) да се објави ова егзорцистичка купусара.

Тодоровића у овој антологији – гле, чуда! – нема. А требало је да буде, имајући у виду главнину његовог песништва.

Место му је свакако испред М. Петровића…

Тодоровић, који се декларише као атеиста, има и овакав хаику: “ грозница нас додирне / из прокључалог раја/ жар и лед“ (стр. 80). Не каже да ли је тај рај о коме пева – комунистички; мислим да јесте. Наречени антологичар је, будимо ипак разумни и праведни, саставио антологију своје грознице, и грознице себи сличних; при том је елиминисао, низ оних који му јесу слични, али он не мисли да јесу. Навешћемо неколико Тодоровићевих хаикуа којима се окончава његова песма, вредних памћења:

месец над шумом

у трави крај колибе

гласна гаталинка

озон у плућима

на ободу лазине

хладна змијска слуз

сумрак преко поља

небеска венчаница

свесдама у сусрет

ишчекујеп зиму

са топлих дланова

светлост рузмарина

пчела у поноћ

ледена понорница

сунцокрет затворен

уста звездознанца

из тамног вилајета

песме звон

осушени огрозд

на гранчици мрав

посматра вечерњачу ( стр. 81 – 82).

Поновићу још једном:

Идеје стваралачког развоја и стваралачке тајне, нису „вечно враћање истог“; заправо, код неких песника или има стваралачкога развоја и размаха, доврхуњења, или га нема; пресечен је, спречен, или се једноставно није одиграо у песнику. Ако би се српска култура и поезија 20. века подвргла стрпљивом и документованом истраживању стваралачкога развоја песника који се јављају и објављују од 1880. године до, рецимо, 2000. године, – а то није посао који може изнети на својим плећима само један човек, већ тим компететнтних истраживача (видите да избегавам израз – критичара), дошло би се до многих књижевних истина, које би учиниле смешним и идиотским многе постојеће купусаре, уџбенике, зборнике и тзв. историје књижевности…

Важан би свакако био и укус, књижевни укус, таквих истраживача.

Подразумева се да је сваки песник, поготову песник – критичар, већ п р о ш а о кроз сва искушења свога приватног укуса. Да је савладао мешавину валидних процена и стечених предрасуда.

Песник – критичар, антологичар поготову, мора да се потруди и да преиспита властите утиске, процене, предрасуде, и то ће најбоље постићи ако стално чита, поново чита, преиспитује оно што је прочитао, и има слуха и за оне који долазе, који стално долазе, и за оне који су драгоцено различити од онога што сам пише као песник, ако пише стихове.

Последња деценија 20. века време је интеррегнума; пружила се прилика за политичке и уметничке конвертите и конверзије. Не сме се допустити да превладају оне снаге које припадају кордонима вампира

( 16) Права култура је козервативна, суштинска висока култура је конзервативна, немодерна. Таква су и незаборавна дела древне уметности, која и данас после толико векова делују врло модерно! Такозвана модерна поезија у Срба током 20. века, а нарочито у другој половини 20. века је – напросто велика подвала високој српској култури. Организатор анкете у зб. “Исидоријана” (“Српско песништво, данас”) – Анкетар (и Анкетирани!), на жалост, имају једну велику слепу мрљу: опседнути су својом борбом за модерну улогу у оквиру српске културе при крају 20. века, не виде Целину српске културе 20. века. Бојим се да им није на уму Вечна Србија, да им је нешто друго стално на уму : то што су им песници – на које су се окомили – узели сламчицу, па желе да им онако нашки, чаршијски ј..бу м….цу!

(Извињавам се због овог уличног жаргона, али он изражава одлично прећутану истину. Па добро, Тешић, Данилов, и да не набрајам друге, одлично су се снашли у последњих десетак година као песници у овом мутном и апсурдном времену по Вечну Србију, у овој провалији интеррегнума, која траје много дуже од ових десет последњих година. Завидљивце треба упитати отворено: зар вам је жао, што и Вама није пошло за руком, оно што је пошло њима? Зар Вам је жао што и ви нисте опробали улогу умиљатог телета, како наш народ лепо каже, које две краве сиса?)

(П.С. – Неким „песницима“ у Анкети пружила се прилика коју нису желели да пропусте, па су у свом познатом неоварварском, примитивном „стилу“ опалили по вршњацима, истерујући неке своје старе и приватне дугове (Николић, по Јагличићу), док други намерно прећуткују изванредне књиге својих вршњака ( Станивук, рецимо, у своју лицитациону листу увршћује једну сасвим осредњу и епигонску књигу каква је „Европа под снегом“, а заборавља на „Европу“ А. Лукића, објављену исте године; да буде апсурд већи, то чак заборављају и критичари који су врло похвално писали о тој књизи – Д. Станојевић, или Б. А. Поповић, увршћујући „Европу“ у десет најбољих књига објављних те 1995. године, рачунајући и романе!)

( 17) Београд, Заветине, 1999. Прво, библиофилксо издање. Разматрајући суштину или бит стваралачке тајне, стваралачког развоја, видео сам многе проблеме и именовао сам их.

( 18) Поезија је – последње октровење Св. Тројице,

њено антрополошко откровење…

Поезија се сазнаје само поезијом.

Поезија је у дубинама самог бића

и она је деловање у бићу.

Поезија је сунчева светлост,

од које се биће развија.

Поезија је стваралачки развој,

сунчани напредак живота.

Александар Лукић , ЛЕГЕНДЕ О РАМОНДАМА И РУЖИЧАСТОМ ПЕСКУ МЕСЕЧЕВОГ СМАКНУЋА, Београд, Просвета, 1999, стр. 110 – 111

(19) …Земља није сваком лака, нити сваког прима.

Земља избацује кости великих грешника.

Месец управља многим стварима на земљи,

људима и женама, таласима и сновима.

Српски народ је отровао заборав,

нагли и насилни прекид традиције.

ВРЗИНО КОЛО у које су се ухватили многи,

коло у коме се игра до изнемоглости.

У том колу прво почеше да ђипају

они који изучише дванаест школа,

заиграли су уверени да ће ђипањем

да доврше учење и да се закуну.

Кусом Коловођи.

Мирослав Лукић: ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА, БИГЗ, Београд, 1993, стр. 38 – 39, одломак из дуже песме: ЗАПИС О УЗИЂИВАЊУ ЉУДСКИХ СЕНКИ

(20) Провидно је и врло срачунато лукавство овог песника, кукавичко (да не кажем јањичарско!), јер није имао снаге, знања и воље да се супростави прво својим књижевним преференцијама, а затим једној великој лажи, постепено и деценијама ствараној негативном селекцијом у другој половини Наметног века, нарочито… Да барем овај антологичар у ироничном смислу употребљава епитет „волшебно“ испред кумирске лицитације. Међутим, изгледа да је, на време, био „кастриран“ да би то могао учинити, на жалост. (….) Та антологија нити је откривалачка, ни превратничка; она је типичан пример књижевног егзорцизма…

Она је – Ехо, звек, јека књижевних мутаната на крају епохе хокус – покуса. И то ће, наравно, и остати. (Ехо се звала једна нимфа која је претворена у стену, осуђена да понавља сваку реч која до ње допре.)

Нећу се бавити изостављањима, лажима и заблудама овог књижевног авантуристе: мораће сам кроз време да се суочи са њима, ако заиста пожели да буде песник, и антологичар и после четрдесете године свога живота. Можда је било боље да сачека још коју годину и темељније се припреми за посао антологичара? Ћалић – Богнар, поново, као и у недавној анкети о српском песништву данас, парцелизује, да би се боље снашао, област поезије и критике српске 20 века? Лицитира…