Зашто још увек нема овде превредновања?

Кад погледате озбиљније на неке представнике српске интелигенције, на неке песнике и неке критичаре, кад чујете каква питања постављају и какве одговоре дају, зар вам се понекад не учини да још увек нису изашли, пре свега најгрлатији међу њима, најокорелији, ни из анорганског стања, да живе телом ради тела, да живе прошлошћу и предрасудама ради прошлости и предрасуда?

Сви су типични представници културоманије, фабрике идола, културног људождерства; многи пате од премногих богова, и сви су још увек деца свога дова, јунаци свога доба – идолопоклоничког доба пре свега и изнад свега. Од поезије, тј. тзв. модерне поезије и тзв. модерне критике – створили су идоле; од својих промотера, од политике и њених партија – створили су идоле.

И поред свих тих идола на највиши трон свога егоизма посадили су – гурманство за рангирањем, хијерархијама.

Advertisements

БАСТИОН ОФИЦИЈЕЛНЕ СРПСКЕ ЛИТЕРАТУРЕ И КРИТИКЕ

Из стварног наслова и поднаслова антологије се види (ако читалац то хоће), да није онако како пише илузиониста. [ …”НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (српски песници двадесетог века…”) ]- Што илузиониста види друкчије и чита друкчије, и наводи друкчије, може значити или да му нису адекватне диоптрије, да је зрикав што би рекао народ, у шта хоћу да верујем. Пошто дотичнога лично не познајем, не могу се упуштати у даље спекулације из каквог недостатка извире његов чин. Могуће да је читао тако како је прочитао, зато што му је била потреба за извесном нивелацијом НМ са Данојлићевом антологијом? Сви који су били у прилици да читају Данојлићеву и моју антологију, вероватно ће се слатко смејати много чему. Данојлићева антологија је дошла, објављена је 5 година после првог издања после НМ. Илузиониста инсинуира да су прво и друго издање НМ – скупа издања. Жалим због тога – оба издања сам објавио о свом руву и круву, не да бих се обогатио! Добар део првог издања је пропао у рату, доживео је тужну судбину Тонтићеве књиге. У овој несрећној земљи већина антологија је у последњих педесетак година објављена о туђем руву и круву, а ја сам своје антологије објављивао закидајући својим синовима много тога!То знају и врапци у Београду, али не зна књижевна парохија Сомбор! Због тога би, чак и један књижевни дилетант, морао да има разумевања, зар не, јер је реч о својеврсном самопрегору! Шта да кажем дуго до: нека му Бог опрости јер не зна шта чини!

Разарање бастиона официјелне литературе и критике

Тзв. модерна српска поезија друге половине 20. века, тврдио сам, и понављам: започиње у Боксовима пакла.(2)

Да ли је смисао оног што се догађа данас у Србији (у култури и поезији, пре свега, затим у политици, штампи, на Универзитету, у критици….) у КОНАЧНОМ СВОЂЕЊУ РАЧУНА?

Тја, не можете очекивати од људи, књижевника, професора, које су деценијама кљукали истином како су неки песници велики, да прихвате истину… Песници Попа, Павловић, Раичковић, Лалић, на жалост, ако се проникне дубље у целину њихових опуса, нису имали пожељан стваралачки развој.

Упозоравам, опет и опет: Анкетне истине нису књижевна истине. Књижевне истине – из подручја бастиона официјелне, званичне, најзваничније, српске литературе и критике су – ДЕЛИМИЧНЕ ИСТИНЕ.

Шта да радите са делимичним истинама? Можете да се сликате са њима.(3)

УСПОМЕНЕ НА ТИРАНИЈУ МЕДИОКРИТЕТА

Да ли том улицом пролази и поезија с краја столећа? Сва?

Ако ћемо бити поштени, а то значи истинити, лиричност, лиризам, први ступањ поезије, кретао се неким другим улицама и уличицама.

Када је реч о српској култури и поезији 20. века у целини, нећемо тврдити да су све те улице биле слепи сокаци, ћорсокаци. Није велики број српских песника који су се запутили према другом и трећем ступњу поезије – према Улици Голготској б. б. То одређује ранг. Песнички.
Како схватити ту песму? Дословно и у преносном смислу.

Она је израз једног несумњивог искуства, колико егзистенцијалног, толико и духовног. Та песма даје једну „сцену“, новобиблијску, симболичну, универзалну; њен предмет је Истина, Распета Истина, јер Истина је „распета“ баш у тој улици : Голготској б. б.

Песма „Улица Голготска б. б.“ сасвим одговара опису „наших“ „изразито модерних“ (који је Винавер пред крај свога живота упутио М. Павловићу и В. Попи).

ПРОВАЛИЈА СРПСКЕ КУЛТУРЕ И КЊИЖЕВНОСТИ

Припремајући, пре неколико година, обимни Аламанах за живу традицију, књижевност и алхемију, позвао сам на сарадњу барем стотинак сарадника, али већина је била закључана у орманима, можда су тамо лежали угрувани смрвљени, болесни? Нису се одазвали чак и они који су били склони извесном спиритуализму…Као да су очекивали да их неко други откључа изнутра и извуче из тешког и мрачног ормана. Како сам био наиван! Нема помоћи нити наде од оних закључаних у орману са девет брава чији су кључеви још у њиховој младости бачени у сиње море…Пружила ми се прилика за презир: неочекивано и баш тамо где се човек најмање нада! (…)

Неће бити памћени у будућности само награђивани, фаворизовани штићеници епохе хокус-покуса.

Јер таквих је било и међу „модернима“. Па и међу „кумирима“ анкете објављене у зборнику “Исидоријана”.

На крају, не прецењујте себе, српски модернизам (оно што под тим подразумевате). Не прецењујте ни З. Мишића, ни М. Павловића, да не набрајам друга имена; сувише су компромиса направили ако ни са ким другим оно са Епохом хокус покуса и бастионима официјелне српске литературе и критике, најзваничније и не једине књижевности коју имамо. Волео бих да се борите за бездану уметност, где песник, увреба природу као ловац, и где буја живот, ако не овај сада, а оно онај будући. Јер унапред је пропао покушај да поезију неко стрпа у већ старе осећајне калупе модернизма.