#
Сачувај, Боже, тзв. савремену српску литературу од…. оваквих и сличних примера.
1) “Наративни образац Библиотеке је препознатљив – јунак-чудак, заробљен у своје помало помало смешне педантско-намћорске навике, изненада бива избачен из колотечине неким необјашњивим збивањем, које нарушава постојећи поредак у тежњи успостављања другачијег реда/ Приче из ове књиге такође развијају два наративна тока. Један чини свест јунака-чудака а други фантастички свет. Он делује продирући у стварносну сферу, док ликови покушавају да га како-тако поимају и укроте. Актери се понајчешће љуте на појаве друге стране. Сусрет свести ликова са не-рационалним регијама и у претходним остварењима има хуморну димензију, која је у последњем прерасла у темељни израз целине…” пише Душица Потић ( у “Пољима”, рубрика Лозинка, Стратегија узмицања, бр. 421 / јул-август 2002), критичарка- свезналица, – у једном предугом псеудо-критичарском чланку само ауторки разумљивом до краја. Даље вели (нека врста немуштог закључка на крају): ”Пре него што затворимо круг, ваља указати на још неке одлике Живковићевог писма. Модерни (и постмодерни) концепт фантастике, као и његова примена на жанр научне фантастике, поетички дослух са уметношћу нашег времена,предности су овог аутора…”
На први поглед – да се човек поплаши од свезналачког тона. На други поглед: фразерство, новинска површност, плиткост. Шта је то постмодерна фантастика? Па и постмодерна књижевност, ако баш хоћете? Опште место – ’уметност нашег времена’.Шта је то?Заробљеница наметачког духа, котеријског, сарадница тиражних дневника, наставља даље:”…Наглашена интелектуална и рефлексивна тензија врлина је овог књижевника који никада, чак ни када композиционо или стилски није савршен, није смисаоно испразан. ’Учитељ’ Ваше критичарке, Зоран Мишић, био је спреман да писцима опрости све мане, али никада и баналност значењског плана. Стога Писца видим као свакако добро књижевно дело, али Временске дарове и Немогуће сусрете, чији семантички токови имају већу тежину, као боља остварења. Пун напон сведености, прегнантна фабула и језички израз, као и велика мисаона концентрација, досегнута захваљујући полисемантичкој симболици и завидној имагинацији, да није споменутих проблема, могли би остварити уистину велика књижевна дела, роман Седам додира музике, као и омиљену причу Ваше критичарке – Прозор. Њима се Зоран Живковић могао винути у висине непролазних уметничких вредности”, стилом који је толико уопштен да успављује, због чега, с времена на време, и прескачем, у културним додацима дневних новина прилоге ове тзв. свезналице, чак и када су много краћи и разумљивији, од овог текста о коме је реч.
Сачувај боже тзв. савремену српску литературу од тзв. ученика идеализованог покојног Зорана Мишића! Сачувај боже тзв. савремену српску литературу од ма ког иделизованог послератног књижевног критичара произишлог из комитетско-партијског или Глигорићевог шињела!
М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)
(12 б)
(Наставља се!!!)
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 