ИСТИНА О СРПСКИМ ПИСЦИМА. „Књижевност би остала без многих својих истакнутих представника да су имали могућност и прилику да се иживе као војници или политичари, или бар као светски људи“. Допада ми се ова тврдња Парандовског, која није без основа. Већ тридесет и више година пишем и гледам многе људе који су у књижевност залутали, подносећи са смешком охолост самозванаца, нечувену дрскост копилана и подлост доушника и интриганата. Књижевност је пуна снобова, скоројевића, лажних књижевника. Корисних књижевника. Они добијају награде; они путују у далеке земље о државном трошку; њихове књиге штампају у хиљадама хиљада примерака. А колико је међу њима оних истинских духова који проширују човекову душу за огромни свет маште и који отресају прашину свакидашњице са сиве и тривијалне и језиве слике нашег света? Код Срба је постојао такав један писац, који је знао како да се понаша; и који је престао да буде писац, када је постао политичар (Коча Поповић). Многи који су почињали да улазе у књижевност када је Споменути својевољно из ње изишао, понашали су се супротно од њега. Многи; има их на десетине. Зато ми и немамо истинских књижевних величина у другој половини ХХ века. Немамо књижевника, или их има врло мало, који су гледали у даљину, када су тражили своју отаџбину. Многи су скупили своја плућа и удахнули тзв. полет, не свето и мудро из недогледа, јер они то нису познавали. Многи су направили такве компромисе, које не трпи права књижевност. Постали су добровољне слуге Ћесареве, дичећи се тим. Добро је што су , крајем ХХ века, неки српски новинари и писци, постали политичари, и чак лидери : врло добро за српску књижевност… Знам да ће ову књигу напасти и једни и други, и добро је што ће тако бити и бивати : тиме ће доказати да ја нисам што и они, нити ће они икад бити што сам ја. Не бојим се тога што ће ме савременици и апострофирани (колико је тек неапострофираних ! ) – као грамзиви и зли суседи гонити споља, као што ме је жеђ за истином док сам писао ову књигу гонила изнутра. Ова књига је неканонска; она доводи у питање канонизације и хијерархизације, полувековне мистификације, књижевне неистине. Њени плодови су и блиски и далеки, предалеки. Они су изван домашаја свих сабласти и вампира. За неке ће ова књига, мимо жеље аутора, бити као гром. Јер она је сишла да рашчисти кужну атмосферу српске књижевности последњих деценија и да подстакне на рашчишћавање нагомилане кужности грозда књижевног и друштвеног… Не бојим се, дакле, лова на вештице и на праведнике. Ни хајке, која се диже на ретке. Кад се све слегне, на попришту ће остати ипак један једини победник – КЊИЖЕВНА ИСТИНА. Може се побећи од живота какав јесте, може се побећи у дужину, у висину, у дубину; али од Истине нема бега…
– Београд, понедељак, 18. септембар 2000.
На овој страни ће се истраживати и откривати истина о српским књижевницима, пре свега, о онима који су још увек живи…
ЛеЗ 0006075
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 