KNJIŽEVNA POLITIKA U SRBIJI: 5. OKTOBAR 2000 – 16. MART 2011 / Tomašević

Lajpciški Sajam knjiga sa težiištem Srbije kao « zemlje u fokusu » dogodio se, kako rekosmo za Srbiju prerano: u dobu beznadja i korupcije u državi, u dobu još neizgradjenih demokratskih institucija i demokratske kontrole vlasti. Takvu situaciju u zemlji prati u stopu i njena književna politika. Izmedju toga dvoga stoji apsolutni znak jednakosti. Prilikom izbora pisaca koji će reprezentovati savremenu srpsku književnost pobedila je od strane Ministarstva kulture Srbije vitalistička inicijativa moćnih a nekompetentnih ljudi, puki voluntarizam da se na Sajmu knjiga pokaže svoj « štićenik», svoj «autor», pisac iz «svoje stranke». Iza navodne značajnosti većine autora prisutnih na Sajmu knjiga stoji književnokritički i dnevnopolitički inžinjering, iskonstruisani diskursi političkih gospodara književnog polja. Cilj formiranja ovakvog diskursa bio je: konstruisati unutar književnosti jedne države rang listu navodno dobrih pisaca, upisati u tu listu umesto delâ puka imena, nikako ne književnoumetničke vrednosti i nipošto ne dopustiti da se lepo u književnosti formira van društvene igre i njenih pravila. Konačno, recimo da ukoliko bismo zamislili mogućnost organizovanja još jednog paralelnog Sajma knjiga ovde u Lajpcigu, ovaj drugi bi, kada je reč o nesumnjivo autentičnim vrednostima savremene srpske književnosti, mogao biti upriličen sa isto tolikim brojem autora koji, po tužnoj logici stvari, danas pripadaju srpskoj « entartete Literatur ». Ovaj Sajam knjiga je čini nam se, srpska 1937. godina, za šta organizatori Sajma knjiga u Lajpcigu ne snose apsolutno nikakvu odgovornost

Advertisements