Упркос томе што је истина између редова, истина Мирослава Лукића, бар у списима више објективно научним је у редовима. Знак поштења јасноће, добре намере, … хитности.
Лукић хоће да преобрази будући да из његове филозофије и вере не избија дух револуције. Његова истина је више око бога, али је и јасна. Она је јасна и оштра…, и добронамерна. Гнев племенити јој је погон. Његова истина је поетскија јер је у сенци метафора. Моја истина је грубља и у спрдњи је и она и бог и ја. Наравно, мој лични бог, приватни бог – кумир, идол. Моја истина вероватно спада у оне у које «није добро веровати» (beaumarchais). Лукићева је супротна тој и таквој истини. Ево, и Бјелински нека ми помогне: «најгорча истина боља је од најслађе заблуде». Миље горчине истине Мирослава Лукића уживаће будућност. Ја видим, осећам сенке будућности. Сласт прећутаности уживаће садашњост. Можда неки и заумно пецкање. Лепоту Лукићеве критичарско-есеистичке истине ретки ће доживети као уметничку истину. Чар лепоте једноставности. «Прост свет не воли истину» говорили су рационалисти и наш Стефан Зановић.
Јозеф Чапек нас брани: «Нема злих истина, али има злих стварности». Можда Лукићу годи Гандијева мисао: «истина је бог». Но, мене интересује и моја истина о истини Мирослава Лукића зато и не укључујем бога. Већ сам и много био са богом у Прилозима за биографију ђавола. Наравно као што рекосмо са мојим приватним богом.
Белокуга поетичка истина
Авај ! – « Има истина које могу убити један народ». Можда нам Лукић говори о тим истинама које убијају народ? Истине о књижевности, истине као мучни вид Беле Куге – истина књижевна која «убија један народ» – наш народ. Ето, и моје многе књиге говоре о том убијању. О тим видовима убијања. Дакле, белокуго стање у нашој књижевности у лику «бораца за национално биће небеског народа»….
Умни, помозите у немоћи мог оскудног духа и свирепо немог и прећутног времена. Помозите да видимо Лукића и његове књиге. И чујем шапатни хор: «истинољубивост је срце моралности». «нема горе лажи од истине не схваћене од оних који је чују». Ипак: « живот треба посветити истини». И чујем: «познато је да истина доноси неприлике али ја се ипак не могу одрећи» Песник цитира…. «Ко путује према истини путује сам» – тешим песника сведоком – цитатом.
Можда је главна мука Мирослава Лукића у вези са истином и временом? Верујем да је време за истину коју изриче Мирослав Лукић. Да не објашњавамо. Тургењев каже: «истина која није изречена у право време гора је од лажи». А време је беле куге. Све су празне приче без људи. Зола додаје: «истина је кренула; ништа је више не може зауставити». Верујемо да то важи и за Балкан. Лукићева и истина наше уметничке књижевности у смислу свести о себи, о превредновању, је кренула у право време. Наравно за историчаре књижевности увек има више времена. Раскрчити… препознати шта је шта у царству одаџијско – химничне – маркетиншко естрадне – неоутилитарне критике … неолакировке …
Искрено, поштено, јасно, довољно истинито са жаром полемике…, са препознатљивим јединством тона и интересовања, драматиког полемике – Лукић је кренуо. Да ли је довољно да се зна да је бар неко кренуо?
Око реализма и богочовечанског реализма (наговештај поетичких књижурина)
Мада су ствари познате вреди нешто рећи ближе и дубље око појма реализма. Реализам тежи да прикаже стварност онаку каква је. То је кључно, елементарно у дефинисању реализма. Значи, тежи је кључна реч у дефиницији. Другим речима : немогуће је приказати стварност онакву каква је. На крају ако би то некоме успело, онда би то био дупликат стварности. Али и дупликат и клон никад нису исти са оригиналом. Дакле – тежи.
Питање стварности је исто сложено. Рецимо стварност апсолута – значи – самобитак и тубитак као манифестације не битка. Дакле, феноменално појавно манифесно и апсолут, есенција. Форма и садржина. Реалност, реалитет, реалије… Филозофски појмови и правци: наивни реализам , илузионизам… Реално и реалистично.
Постоји и десетак варијанти реализма, али и појам «вечни» реализам.
Из ове гомиле наговештаја компликованости теме реализма и као метода (супротан романтизму) и као правца (правци) треба да кажемо да ја кад кажем богочовечански реализам Мирослава Лукића не мислим тиме да је он мање реалистичан од било које варијанте од десет петнест варијанти реализма. Напротив, ја тиме само говорим да је он дубљи у реалистичности, у оквиру вероватног и могућег. Све варијанте реализма претендују на стварност и вероватно и на апсолутну стварност – не биће.
Значи, реализми су само видови, или боље речени степени стварности не бића; видови стварности само битка и тубитка. «Богочовечански» реализам подразумева тежњу да се обухвати и «Бог (биће) , апсолут, есенција – Бог и Човек.
Наивни наивно, у духу филозофије наивног реализма, мисле да је реализам само манифестација првог нивоа социјалног живота. Јесте, тај ниво је важан, али «вечни» реализам тражи и вечније, дубље и шире истине о човеку. И најпростији човек помисли на те дубоке истине.
Оне истине које траже, па донекле и налазе, атипични песници света су право поље песништва. Ово богочовечански реализам, по мом мишљењу, подразумева само да физика осваја простор метафизике. Некада је метафизика оно што човек у датом моменту не схвата.
Богочовечански реализам Мирослава Лукића је дакле један дубљи степен тежњи ка истини кроз поетску лепоту; степен истине не бића кроз видове само битка и тубитка. То је и знак освајања простора метафизике све једно је што изгледа да човеку није дато да спозна апсолут пре свега природе и најтананијих манифестација природе (дух) велика је људска и песничка ствар тежити тој спознаји и то онако како уметнички и као човек тежи Мирослав Лукић.
Ја у својој циничној немоћи у спознаји лежерно, прљаво смешан, «уводим» појам васељена па и шире. У својем другачујем ставу појам богочовечански реализам је појам који је најближи у тежњи да се дефинише Лукићев реализам као вид «вечног» реализма.…
___________ крај огледа Миодрага Мркића СЕНКЕ БУДУЋНОСТИ (2003).
ЛеЗ 0006076
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 