(одломак)
(……..) Страховито је смело устврдити да господин В. Б. Јејтс не разуме вилинску земљу. Али, ја тврдим управо то. Он је иронични Ирац, презасићен интелектуализмом. Он је недовољно глуп да би разумео вилинску земљу. Вилама су дражи архаични типови попут мене; људи који се глупо смешкају, зевају и чине оно што им је речено. Господин Јејтс у вилинску земљу уноси све праведне побуњеничке мотиве свог народа. Али, ирско безакоње је хришћанско безакоње, засновано на здравом разуму и правди. Фенијанац* устаје против онога што исувише добро разуме; а прави грађанин вилинске земље покорава се нечему што никада не може схватити. У бајци, постојање непојмљиве среће немогуће је замислити без каквог услова. Кутија је отворена, и сво зло је произашло из ње. Заборављена је једна реч, и градови нестају. Запаљена је лампа, и љубав одлеће. Убран је цвет, и људски животи су протраћени. Поједена је јабука, и нада у Бога нестаје.
Тако се говори у бајкама и то није безакоње, чак ни слобода, премда људи који живе под злокобним терором модерне тираније говор бајке могу поредити са слободом. Робијаши из портландске тамнице*, можда, улицу Флит* замишљају као слободу; но подробније изучавање ће доказати да су и виле и новинари робови дужности. Вилинске старамајке строге су као и свака мајка. Пепељуга је добила кочије из земље чудеса, и кочијаша ко зна ткуда, али је добила и заповест – која долази, можда, из Брикстона – да се мора вратити до дванаест. Такође, имала је стаклену ципелицу; не може бити пука случајност да је стакло тако често помињана супстанца у фолклору. Једна принцеза живи у стакленоме замку, друга на стакленом брду; трећа види свет у огледалима; све оне могу слободно да живе у стакленим домовима, уколико не одлуче да наоколо бацају камење. Свеприсутно танано светлуцање стакла је показатељ туробне чињенице да је срећа блистава, али ломљива и крхка; то је твар коју лако може смрвити собарица, чак и каква мачка. То вилинско осећање усталило се у мени и постало мој поглед на читав свет. Осећао сам, и осећам, да је живот бљештав попут дијаманта, али и ломљив као прозорско окно; а када су и небеса почели сравњивати са сочним и смртоносним кристалом, сећам се, осетио сам страшан дрхтај. Побојао сам се да ће Бог, у трену, разорити космос.
Но, водите рачуна, оно што је ломљиво ипак није исто што и пролазно. Ударите по стаклу и оно неће издржати ни трен; немојте га ударити и оно ће потрајати хиљаду година. Таква је, чини се, одувек била срећа човекова, било у вилинској земљи, било на нашој планети; срећа је зависила од тога да не учините нешто што сте увек могли учинити, и шта вам је, врло често, било нелогично не учинити. Међутим, поента је у томе што је мени лично ово правило одувек деловало неправедно. Ако би млинарев трећи син рекао вили: „Објасни ми зашто не смем да дубим на глави у зачараном дворцу“, она би, с правом, могла одговорити: „Па, кад смо већ код тога, објасни ти мени шта је то зачарани дворац“. Ако пепељуга упита: „Како то да морам напустити бал до дванаест часова?“, старамајка би јој могла узвратити: „А зашто си уопште и долазила на бал пре дванаест?“ Ако сам својом добром вољом неком човеку завештао десет брбљивих слонова и сто крилатих коња, нека ми се не жали зато што је дар добио уз извесне чудновате услове. Не мора баш сваком крилатом коњу да загледа зубе. Чинило ми се да је и само постојање оваквих услова необичан дар, и нисам се могао пожалити да не разумем ограничавање визије, тим пре јер никада нисам могао разумети визију која је ограничена. Рам не може бити снажнији од слике. Забрана мора увек бити дивља, као и визија; мора бити задивљујућа попут сунца, недостижна попут воде, мора да задивљује и ужасава попут највиших шумских дебала.
И управо из ових побуда (можемо то слободно назвати философијом виле-старамајке) никада се нисам могао придружити младим људима свог времена у ономе што они називају осећањем револта. Требало би да сам, искрено се надам, одолео лошим законима; њиховим дефинисањем бавићу се у неком другом поглављу. Но, нисам био оран да се супротставим сваком закону само зато што садржи примесу тајанствености. Каткад одржавање великих поседа зависи од будаласто малих потеза, ваља сломити танку гранчицу или посадити зрно бибера: Ја сам спреман подчинити се сличним феудалним фантазијама да бих овладао земаљским и небеским поседима. Та фантазија не може бити ружнија и зачуднија од чињенице да сам део једног таквог иметка. Али, у овом делу свог приповедања, дужан сам дати какав етички пример, да бих објаснио шта заправо мислим. Никада себе нисам могао замислити у заједничком негодовању долазећих нараштаја против моногамије, јер ниједно ограничење љубави никада ми није деловало тако чудно и необично као љубав сама. Усудити се, као Ендимион*, да водите љубав са луном, а онда да гунђате зато што Јупитер* остале луне чува у топлини харема, (као у бајци о Ендимиону), делује ми као вулгарни анти-климакс. Остати уз једну жену нескупа је цена да би се познала бар једна жена. Жалити се на то што је могуће бити ожењен само једном, исто је што и негодовати јер се човек само једном може родити. То је немогуће довести у везу са узбуђењем о којем људи увек говоре. То указује, не на претерану осетљивост према сексу, већ на пуку безосећајност према њему. Човек испада будала која се жали на то што у Рај не може ући на пет капија истовремено. Полигамија је немогућност истинског секса; замислите човека који истовремено бере пет крушака: тај мора да је умно растројен. Естете су додирнуле крајњи руб дозвољеног у величању вољених ствари. Они ридају над чичком, згажени инсект их баца на колена. А ипак њихова осетљивост на мене није оставила никакав утисак, из једног јединог разлога: никада им није пало на памет да своје задовољство плате неком врстом ма и симболичне жртве. Људи би, (чини ми се), постили чедрдесет дана да зачују песму црног коса. Људи би прошли кроз ватру да пронађу цветић. Да, љубитељи лепоте нису остајали чак ни трезни, само да би зачули црног коса. Нису стизали да прођу ни кроз хришћански брак да би се одужили цветићу. Човек за необичну радост мора платити у сфери обичног морала. Оскар Вајлд* је рекао да заласци Сунца немају вредност јер је за њих немогуће платити. Али, није у праву; можемо платити за Сунчеве заласке. Платићемо их тако што нећемо бити Оскар Вајлд.
Ех, заборавих на бајке; оставио сам их на влажном поду дечје собе, и све од тада нисам наишао на књиге које могу им, у погледу разборитости, могу прићи. Напустио сам дадиљу, чувара демократије и традиције, и још увек нисам пронашао никога тако здраво радикалног, а тако здраво конзервативног. Ово помињем због једног битног случаја: када сам напустио топлину своје дечје собе и крочио у модерни свет, осетивши се жртвом његове болесне атмосфере, открио сам да је он увелико супротан причама моје дадиље, и то по два важна питања. Много времена је протекло док нисам схватио да модерни свет дубоко греши, а моје дадиља не. Једна ствар је крајње необична: модерна мисао противречи двама најбитнијим доктринама моје прве, најчедније дечачке вере која ме и одржала. Већ сам објаснио да су бајке у мени утемељиле два јасна уверења: прво, да је овај свет дивље, запањујуће место, да је могао бити и друкчији, но да је диван и такав какав је; друго, да за тај задивљујући свет човек мора платити данак смирења и потчинити се запањујућим ограничењима тако задивљујуће благодати. Међутим, читав модерни свет обрушио се на моју веру попут страшних морских таласа, и из тог судара изродила су се, изненада, два нова, спонтана осећања која су се сачувала у мени и, с временом, ојачала и постала убеђеност.
Прво, открио сам да читав модерни свет пропагира научни фатализам, казујући да је све онакво какво је одувек морало бити, од прапочетка. Лист на дрвету је зелен јер није могло бити друкчије. Философу из вилинске земље је, међутим, драго због зелене боје листа, јер је он могао бити и гримизан. Тај зна да је лист постао зелен баш од оног трена када је он одлучио да га погледа. Прија му бела боја снега, и то је крајње разумно; јер је снег могао бити и црн. Свакој је боји својствена видљива, упадљива одлика, у свакој осећамо учињени избор; црвена боја баштенске руже је не само оштра, већ и драматична, попут ненадно линуле крви. Осећамо да је ту нешто учињено. Но, велики детерминисти деветнаестог века одлучно се противе овом урођеном људском осећању, овој свести да се нешто догодило, и то пре једног јединог трена. У ствари, према њиховим наклапањима и искључивим тврдњама, од настанка света ништа се и није догодило. Тако испада да се ништа није догодило откад се догодило постање; а у датум постања нису баш сигурни.
Модерни свет се, приметио сам, темељи на идеји модерног калвинизма, да све ствари морају бити онакве какве јесу. Али, када сам решио да неког од задртих присталица те идеје штогод приупитам, открио сам да немају никаквог доказа за неминовно понављање ствари, сем тврдње да се ствари понављају. Пуко понављање ствари, међутим, мени свет чини досаднијим, а не разумнијим. Замислите да сам, шетајући улицом, спазио нос необичног облика, бесправно га проглашавајући грешком, а онда угледао још шест носева исте саблажњиве форме. Уобразио бих, истог трена, да је реч о некој локалној тајној дружини. Један слон са сурлом, то је одиста чудновато; међутим, сви слонови са сурлама, то већ изгледа као завера. Говорим овде само о утиску, суптилном али чврстом. Понављање у природи каткад може бити наметљиво, па и комично, као разбеснели учитељ који, распењених усана, једну исту ствар извикује више пута. Мени је трава махала свим својим прстима; сјаћене звезде нагињале су се нада мном, као да желе да буду схваћене. Сунце је, да бих га видео, излазило на хиљаде пута. Понављања у свемиру појачавала су се до грозничавог опоја чаролије, и ја сам почео схватати његову идеју.
Сав високопарни материјализам који влада умовима модерног света у својој бити почива на једној лажној претпоставци. Он претпоставља да је ствар, ако се почне изнова појављивати, вероватно мртва – нешто попут сатног механизма. Људи мисле да се универзум мора мењати да би задовољио њихове себичне прохтеве; ако је сунце живо, зашто не плеше? Ово је привид, чак и у поређењу са сувим чињеницама. Јер свакодневне промене човеку не доносе живот, већ смрт; доносе му одумирање или сламање снаге и жеље. Човек се друкчије креће, кад се умори, или кад му нешто не полази за руком; он ће ући у аутобус јер га је ходање исцрпило, а почеће да шета јер му је дојадило седење.
Међутим, да му достане толико живота и среће, а да га не уморе вечне шетње до Излингтона*, он би слободно наставио да одлази тамо (онако како Темза тече ка Ширнесу*). Тежња и екстаза његовог живота били би непроменљиви као смрт. Сунце излази, помаљајући се изнад облака, свакога јутра, а ја не; међутим, моја сваковрсна недоследност није последица активности, већ пуке лењости. Могао бих све ово упаковати у једну урбанију фразу: можда сунце излази сваког јутра јер му то, још увек, није дојадило. Wегову рутину уобличила је, не беживотност и обамрлост, већ грозничава брзина животног темпа. Тако деца стално понављају игру или забаву у којој нарочито уживају. Дете ритмично удара ногом о ногу јер га краси преобиље живота, а не одсуство истог. Деца су крцата виталном снагом, духом су неустрашива и слободна, и зато желе ствари које се понављају, желе непроменљивост. Она вичу „Хајд поново!“ и одрасле особе понављају своју акробацију до изнемоглости – јер одрасли нису довољно јаки за тај ритам. Ако је неко довољно снажан, онда је то Бог. Могуће је да Свевишњи свакога јутра Сунцу говори „Поново“, да сваке вечери Месецу казује „Још једном“. Могуће је да Бог сваку белу раду ствара засебно, али њега то никада не замара. Може бити да је Он, у својој бити, инфантилан; јер, ми смо згрешили и остарили, и наш Отац млађи је од нас. Понављање у природи није само пука рутина; оно је позив „на бис“. Небеса кликћу „бис!“ птици која је снела јаје. Ако човек зачне или на свет донесе дете а не рибу, шишмиша или грифона, неисправно је резоновати да је тај човек осуђен на фатум или судбину животиње. Може бити да је наша малена трагедија дирнула богове који јој се диве са својих звезданих тронова, и да је човек, након што преброди велику животну драму, позван да своју тачку на бини одигра изнова. Понављање се може одвијати милионима година, као последица пуког избора, али у једном трену оно мора и стати. Човек може чврсто, обеношке, стајати на земљи, из покољења у покољење, но сваки новорођени међу нама може постати последњим.
Ово је, дакле моје прво убеђење; уобличило се у судару мојих детињастих емоција с модерним концепцијама вере. Одувек сам, додуше на неодређен и магловит начин, чињенице сматрао чудом, уображавајући да је све чудесно; сада осећам да су ми итекако блиске, да имају своју ћуд, да су, такорећи, својеглаве. Желим рећи да свима њима, може бити, управља нека непозната воља. Краће речено, одувек сам веровао да у свету постоји чаролија: сада мислим да светом управља некакав волшебник, неки невидљиви мађионичар. Тако се и појачало дотад скривено, дубоко, темељно, свеприсутно, а подсвесно осећање да овај наш свет има сврху; а ако има сврхе, мора постојати и личност. Одувек сам живот сматрао причом; а свака прича има свог приповедача.
Но, модерна мисао је, такође, опречна и према мом другом осећању, према мом поимању човекове традиције. Она се противи вилинском осећању за строге границе и условљавања. Једина ствар коју је радо пропагирала била је развој (и претећа експанзија). Херберт Спенсер* би се страшно увредио ако би га неко назвао империјалистом, па жалим што то, до сада, још нико није учинио. Био је то империјалиста најниже врсте. Популаризовао је оно неподношљиво и перфидно становиште да величина сунчевог система у обичном човеку мора створити велику бојазан, да та колосалност мора унизити и сузбити духовну снагу човекову. Али, зашто би човек своје достојанство подредио космосу пре него неком киту? Ако је величина показатељ човековог богоподобија, онда би кит био најподобнија слика Wегова; слика без облика; неки то називају импресионистичким портретом. Сувишно је полемисати око тога да ли је човек мален у поредби са васељеном; па он је мален ако га упоредите и са најближим стаблом. Међутим, Херберт Спенсер је, у свом заморном империјализму, ревно заступао гледиште да астрономски космос мора прогутати човека, да универзум мора постати његов завојевач и тлачитељ. Говорио је о човеку и његовим идеалима онако како би енглески униониста говорио о Ирцима и њиховим идеалима. Преточио је човечанство у малу нацију. Wегов рђав утицај видљив је и у раду најврснијих духова и најдаровитијих потоњих фантаста, а пре свега у раним романима Х. X. Велса. Многи моралисти су, на неумесан начин, земљу представљали као грешно место. Међутим, господин Х. X. Велс и његова школа открили су зло на небесима. Отворимо, дакле, очне капке, пустимо на вољу погледу, и чекајмо звездану погибао са небеса.
Но, експанзија коју сам већ поменуо далеко је погубнија од овакве пропасти. Већ смо видели да је материјалиста, попут лудака, заточен (у ћелији једне идеје). Такви бодре себе, тврдећи да је њихова ћелија веома пространа. Међутим, величина тог научног универзума обичним људима не доносе никакву новину, нити им уливају олакшање. Космос је несагледив и огроман, али ни у најудаљенијим његовим сазвежђима нема ничега што је човеку потребито, или занимљиво. Оно што човеку треба је право на слободну вољу и милосрђе. Грандиозност или бесконачност космоса, недокучивост његових тајни на човека, већ заточеног, делују збуњујуће. Замислите да сте рекли заточнику како ће његова ћелија од сада покривати половину округа; да ли бисте га том вешћу развеселили? Тамничар не би имао шта ново да му покаже, изузев још несагледивијих и туробнијих ходника извајаних у влажном камену, аветињски осветљених и пустих, без живе душе. Тако ни ови проширитељи универзума немају шта ново да нам покажу, изузев још празних, несагледивих свемирских коридора, сабласно осветљених звездама, ништавних и ускраћених за присуство сведржитеља.
У вилинској земљи постојао је закон; закон који је могао бити прекршен, јер је, по својој дефиницији, закон нешто што се може прекршити. Међутим, механизам космичког затвора је несаломив – ми сами смо његов део. Или смо немоћни да нешто учинимо, или нам је суђено да нешто урадимо. Идеја оног слатког мистичног условљавања сасвим је ишчилела; сада човек нити може бити доследан у поштовању закона, нити може имати слободу да их прекрши. Величина оваквог свемира нема ни делић оне прозрачне свежине, ваздушасте милине коју смо величали у песниковом универзуму. Тај модерни космос је империја; огромна, али без слободе. Човек се може шеткати из простране у пространију собу вавилонске куле, тражећи какав било отвор, жељено прозорче; али га неће заблеснути ни трачак дивних сунчевих зрака; неће га окрепити ни дашак свежег лахора.
Паклени ланци аветињскога космоса, чини ми се, расту са растом раздаљине; но за мене свака племенита ствар мора имати свој руб, попут мача. Откривши да ми се тако хваљена Васељена не допада, почео сам да скупљам аргументе за овај мали свет; ускоро сам открио да је њихова философија далеко плића но што сам очекивао. Према тим људима космос је једина ствар која све до сада траје по непрекинутим правилима. Једино (рекли би они) док је он једна ствар, то је једина ствар која постоји. Зашто би је онда човек морао сматрати непроменљиво великом? Па немамо је с чиме поредити. Сасвим би било разумно назвати је и малом. Човек може рећи „Волим наш непрегледни космос, врвеж лебдећих звезда и мноштво разноликих бића“. Али, зашто човек не сме казати „Допада ми се наш удобни, лагодни и малени космос, где има довољно беличастих лампица – тако снабдевен живот ми је сасвим довољан“. И један и други добро зборе; јер зборе из здравих побуда. Здраво је радовати се што је Сунце веће од наше планете; исто тако је здраво веселити се што Сунце није крупније но што јесте. Човек је појмио величину света; али, зашто се не би радовао поимајући његову маленкост?
Стицајем околности, ја те емоције не штедим. Када је човек за нешто везан, он му тепа, краси га деминутивима, макар то био слон или гардиста. Желим рећи да предмет, ма како био велик, ако га схватимо у целини, због своје ограничености, може бити мален. Да бркати гардисти немају мач, а слонови кљове, могли бисмо их замислити бескрајним и немерљивим. Али, замисливши гардисту, можете замислити сасвим маленог гардисту. Видите ли слона, можете га назвати и мајушним. Ако можете начинити нечију статуу, неће вам бити тешко извајати и статуету. Ови људи признају да је Васељена кохерентна; али, они је не воле. Међутим, ја сам исувише везан за нашу Васељену и желим да јој се обраћам кроз деминутиве. Често сам то и чинио; није јој ни најмање сметало. Заправо, сматрам да би ове мрачне догме витализма биле далеко чвршће и тачније ако би свет човеку приказале малим, а не огромним. Јер у бескрају постоји примеса немарности, умногоме опречна богобојажљивој, али жестокој бризи коју сам осетио и која ми помаже у окршају са опасностима живота. Ти људи нам указују на мрачно расипништво; али ја знам само за светачку штедљивост. Јер штедљивост је романтичнија од раскоши. За те људе звезде су – низ петопараца; а ја сам схватио златно Сунце и свилени Месец као школарац који зна да му у xепу лешкари цео нетакнут златник.
Ова подсвесна убеђења најбоље су изражена у причама. Зато сам и рекао да су чудесне приче, саме по себи, најбољи заступници мог схватања да живот није само пуко задовољство, већ и незамислива привилегија. Концепцију космичке удобности осликаћу алузијом на књигу коју сам, као дечак, грозничаво ишчитавао – Робинзон Крусо, чије странице приљежно прелиставам и данас дањи, и која за своју бескрајну лепоту има да захвали чињеници да велича поезију ограничења и неукротиву романтику разборитости. Крусо је човек остао на малој стени, са неколико трепштина које је, заједно с њим, избацило море: оно најдопадљивије у књизи је баш листа ствари сачуваних у бродолому. Инвентар је зенит поезије. Свака алатка постаје идеал јер је занавек могла бити изгубљена у морским дубинама. Одлично је вежбати ум током празних и бесмислених, непресушно дугих часова самотиње, гледати у ћебе или торбу пуну књига, и мислити како је човек благословљен непојмљивом срећом, јер их је украо морским чељустима и пренео на чврсто тле. Но, још је боље присетити се да су све човеку знане ствари за длаку избегле пропаст; све што имамо спашено је из бродолома. Сваки човек имао је неку језиву авантуру: могао се и не родити, или, као превремено рођено дете никада не угледати дивну светлост дана. Старији су ми, као дечкићу, говорили о осујећеним и пропалим људима генијалнога дара; а често сте могли чути и да су многи људи „могли нешто бити“. Мени је далеко ближа чињеница да је сваки пролазник на улици „могао и не бити“. (……..)
Гилберт КИТ ЧЕСТЕРТОН: ПРАВОВЕРЈЕ
Са енглеског превео Душан Јагличић
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 