6
Какви су исходи српског модернизма? Је ли дозвана литература?* Ако суштински није, зашто није? Шта или ко је то онемогућавао, спречавао?**
__
* « Наш народ израдио је себи за своје потребе и своју срећу усмену књижевност великог полета и високог стила. Ми смо, у дубини и у сржи, високо књижеван народ.Срби су, нарочито, признавани за народ песника на основу српске народне песме која има величанствено поетско надахнуће.После усмене књижевности појавили су се њени подражавачи, и задоцнели епигони.Они су не само слаби, него су имитирајући оно што је опипљиво и што се најлакше имитује унели неку врсту трулежи у само књижевно тело. Дешавало се често код нас да смо и стране књижевности имитовали на случајан и површан начин. И такве имитације биле су кобне јер су задржавале прави развој. И оне нису добациле до књижевности. Књижевност мора бити стваралачка. Она захтева велики духовни и изразни напор. Она захтева дубоко мистичко искуство целог бића. Књижевност је област духовна. Без духа који би је светло и стваралачки прожимао, она је пуко набрајање кртих и глухих речи.
У току наше недавне културне историје истицале су се код нас тезе руског нихилисте Писарева. Он је директни инспиратор Светозара Марковића у погледу књижевности, и Јована Скерлића. Ови су од литературе тражили непосредну социјалну корист и то у духу својих социјалних теорија. Књижевност је имала да их илуструје… (….)
** (Бирократски писци >) « … Они имају мртви шаблон и ништа им преко тога не треба. Такозвани социјални теоретичари били су такође против ње (следеће плејаде писаца, књижевника – артиста: Андрић, Крлежа, Црњански, Ујевић, Р. Петровић, Настасијевић… – напомена приређивача). То су људи који смртно мрзе књижевност и хоће да је унизе, да од ње створе слушкињу очајног духовног схематизма, коме нема имена. И фељтонисти су против ње. То су људи који неће доживљај и прелазе олако преко душе и живота.
И најзад долази и слом критике и мерила, јер се вредност не види у великом, мистичном напору целог бића, него се прокламују површинци, случајне присталице случајних покрета, – за књижевност истинску.
Епигонство, бирократија, дидактика сваке врсте, фељтон сваког неукуса, литерарна трулеж и чемерна бирократска писанија, освојили су. Они иду на нас у смакнутом строју. Једино што остаје за одбрану и утеху, то је права литература. Ако је не остваримо у довољној мери ми, наше дело довршиће генерације које тек имају да дођу.Утонули смо до грла у бездани брлог неписмености, дидактике, фељтона и стерилног схематизма. А умиремо не од тог отровног брлога, него од бола за литературом. Као чинима, нашим мистичним напором, нашом чежњом, нашим болом :
– Ми ћемо је ипак дозвати!
Београд, фебруара 1938. Станислав ВИНАВЕР»
Од уметничке вере показала се делотворнијом и страшнијом историјска стихија, фатум, рђава бесконачност. Понеки ретки преживели примерак ренесансног духа био је у Србији крајем четрдесетих, осуђен на „чекање глухих“! Чекање којих глухих?* – Винавер је умирао средином двадесетог века, гледајући Пребољен живот старог изгнанства / Прекаљен пораз у недоглед/Звуком и сјајем јече пространства.
__
* ЧЕКАЊЕ ГЛУХИХ
Чекање глухих прастара сила
Када у мутном склопи се рад
У значај тамни с којима се слила
Поретком тешким зрелога слога
Иде у сребра звездани плод
У занос мутни челика строга.
Пребољен живот старог изгнанства
Прекаљен пораз у недоглед
Звуком и сјајем јече пространства.
Зрацима шиба молитва јасна
Муњама сече проклетство
Металне славе скован је ред.
Виолина кружних неумитне свиле
Кад древних мелема распевају сој
Васионски пути крваво зацвиле
И везују бића у буновни спој.
Виолине страсне натпевају виле,
Видљивих сунаца док не замре рој,
И пепелом звезда видике прекриле
И нескладних знања отргне се строј.
Чедних виолина лад утрне прамен
Чувстава исконских опколи нас чопор
Од слаткога мрака, на граници зла –
Пророчких пијанства букне црни пламен
Видовитих снова стегне занос опор
– За далеких језа тајну слутњу тла.
М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)
(10)
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 