ПРСКА,/ с брегова плавих, ШЉИВА – А СРПСКА…

Дакле, кроз читав Наметни или 20. век и официјелна српска литература и критика (рачунајући и тзв. „несумњиве“ ауторитете – Ј. Скерлић, Богдан Поповић….), мање ипак личи на неки стари рибњак, ако ћемо бити искрени, већ на –  жабњак ( не Жабњак! – мада је и исти део жабњака), у коме је за уморно око немилосрдног аналитичара, привлачнија барска биоценоза, понеки локвањ, крв заласка сунца, или крв неког раскомаданог талента, растргнутог на самом почетку. И било је природно, то није цинизам, да у таквом жабњаку опстану и преживе само рибе грабљивице, штуке дакако, и маса жабаца.

Историја српске културе и поезије 20. века пре је историја страве, крекетања и сабласне месечине! Данас, на самом почетку 21. века, у тзв. српској књижевности и култури, у тој мочварној области са које се још увек не подижу тешке магле, природно је што има толико фукара и књижевних илузија; зар  је могло бити друкчије?(9)

Гледам: за сузу српских терена,

као у жалби замичу братства –

удишу, успут, мирис од сена.

Слушам и жагор: као кад паства

хришћана креће, зором, у жетву.

Куд ли да пође овај тумарач;

с раскршћа ког ли Месечев цвет му

табане праши, скупив у жарач

пуцњаву летњу – с које већ ПРСКА

с пчелом у месу, ШЉИВА – А СРПСКА?

Шклопоће, дрчи, отпадак смисла –

опанак крпљен: праслика трења

земље и звезда, Србија с виса

јаглике бере с унезверења

моје једнине, што се котрља,

одскаче, тумба, сва у мутљагу

стварности мучне, чија се брља

осећа свакуд – воња по трагу

визија лепих, с којих тек ПРСКА,

с брегова плавих, ШЉИВА – А СРПСКА…

Скакутаво (нећу рећи певуцкаво, већ виђено – Добрица Ерић; нећу рећи ни – на граници маниризма;  вероватно ће овај песник то избећи?), сочно, нестандардно, са смислом за сликовиту појединост  (шљиве скупљене на жарачу, које већ  прскају „с пчелом у месу“…). Тешић, колико знамо није народњак (у оном смислу у којем се смисао тога појма користио од једног дела официјелне српске књижевне критике потајно  и практично „лево“ оријентисане). Подсетио сам у своје време (10) да је Немогући ратар истоимене Петровићеве прозе оставио свој плуг или рало испред Београда. Чим је ушао у једну београдску кафану, зачуо је „официра“: „Ено за оно имаш да гинеш, за опанак и за вола, то су твоји богови и краљеви, они ће створити велику цивилизацију и показати Европи ко смо ми. Во српски, исцепан опанак српски, то је Бог Србије, упамти да су нам они светило и вође“.  Том „официрском“ инвентару, песник Тешић додаје и свој завичајни реквизит: „шљиву – а српску“.  Посткомунистичка политичка фукара (која се, чинило се, преко ноћи, пресвукла не у националисте, него у шовинисте), наметнула је кафански мит о Србима  као – небеском народу… То не само да је било много бљутаво, песнички неивентивно, него је било национално погубно, културно штетно… Писали смо већ о правом смислу великог плужења, о којем је сањао песник Растко Петровић, који је покушавао да заоре прве бразде на непрегледним лединама наше народне традиције, трагајући за оном живом.

Да ли је Тешић дорастао том великом петровићевском плужењу, или више скупљању опалих шљива и трулих гљива?

Као песник, Тешић је, као и шљива коју опева, „трудан од зрења“; познавалац стварних развојних проблема српске поезије 20. века, њених главних токова и слепих сокака; познавалац је народног језика, богатства његових мајдана, обнавља га; при том, не скрива своју жељу искушавања старих и тешких песничких форми. Оно због чега га обично нападају, заступници одређених  песничких идеологија, из својих бункера и ровова, то је оно због чега би други могли да га похвале…

За Тешића  „Шљивов видик је разгранат, широк, / али и ломан – готов да кљокне. / С њега се човек, Божији прирок, / у надахнућу отисне, пропне / у озарење: свемир где ПРСКА, /  сложно где прашти ШЉИВА – А СРПСКА“. Могу се ови стихови превести на обичан језик, смисао преведеног није никакво откровење.

Зар се не би могло исто тако рећи да је и прокупчев видик разгранат, широк, моћан ? Дословно: чокот ове самородне српске  лозе има моћ, да опраши на хиљаде других чокота. Због тога би ову врсту лозе, некада врло распрострањену, а у послератном периоду скоро уништену, вредело не само гајити, него и опевати. Прокупац је  био краљ српских вионограда… У  полуопустелој Србији, сељачкој земљи, претвореној у просјачку, химне шљивовици, мање могу бити од користи, од химни прокупцу, – ј…чу винограда!

Не, не мислимо да  Тешић наздравичарски пева, као  споменути лукави сељак – песник (који одавно живи у граду, као грађанин, и главни уредник чувеног комунистичког предузећа! – Србија је земља чуда, зар не; земља полутана- сељака?) – химну шљивовици; не можемо још увек тврдити да је песнички ћифта.

Ево, о чему поентира у споменутој песми :  „Дремај, тежино тамјана модрог: / ти си ми гримиз с Тајне рођења, / спомен на софру модрила родног, / чему се враћам из отуђења, / Носећи крпе свакојих прња. / Спавај, под родом, летино блага, / стровилом кљукни кад се скотрља /  јесен са брда. – Нека се страда: / мени, по глави, крши се,  ПРСКА, / с круном о небу, ШЉИВА – А СРПСКА“.

Јесу ли нам то „светило и вође“: дремање, мазохизам, укалупљавање? И то још да одштампа градска библиотека у  Чачку  са именом једног великог и трагичног српског песника?

У чему је тајна успеха књижевника овде? У проповедању мазохизма, преживелог?  У подршкама јавним или тајним преживелих партија и групација које су под видом такозване демократизације и модернизације Србије начиниле од ње један отпад и  непрегледна поља пустоши? Не уплићем политику у тумачење; не; јер се најгора политика у само српско биће одавно уплела и ужилила.

Шљивов или алкохоличарски видик може бити привлачан за човека којега је све прегазило, коме су зупчаници историје прегазили пре свега понос.

Да ли „шљивов видик“ у ствари, практично, помало открива интиму песника, шизофреност времена у коме живи? Песма је врста исповести, али оне исповести која није сасвим искрена, која је срачуната. Овакви песници ће увек имати своје агилне издаваче, обожаваоце и људе из сенке, који ће им омогућити висок јавни рејтинг… Јер кад се ова, или неке друге песме, мајсторски испеване, подвргне једном дубљем испитивању смисла или смислова које садржи (или не садржи), онда се долази до  сасвим друкчијих закључака…

Кад је реч о – не поеми, радије ћемо рећи низу хаикуа,- Тодоровићевој  споменутој  песми, боље би било да је њен наслов садржао само једну реч : Гаталинка. Јер, ако постоји „гласна“ – онда је читалац, онај који долази после, могли бисмо тако рећи, зар не – Безгласна гаталинка.

Слушао сам једну такву жабу (у мом завичају је називају – СУШЊАЧА, она која најављује сушу). Слушао сам је у време бомбардовања Немилосрдног анђела нашег заједничког завичаја – Србије. Ноћу. Написао сам о томе и неке песме. Објавио сам их о  свом трошку, за разлику од многих других српских песника друге половине 20. века, чије су књижице у хиљадама  примерака труковали њихови  уредници и промотери о туђем руву и круву. Јесам ли ту жабу поредио са  видовитима, пророцима, совама, гаврановима и другим птицама, које су древним видовитим људима наговештавале злослутне ствари?

Да ли Тодоровићева песма, у суштини, стреми, вучена од стране његових подсвесних и ирационалних токова у једну другу страну (различиту од његовог сигналистичког певања), у правцу неисторијског мистичког јединства?

У књизи, где је објављена, налази се Тодоровићева лична и породична песма „СЕТРИН ГРОБ (Надежда – Надица Тодоровић, 1942 – 1961)“, коју јесам уврстио у антологију НМ, која је израз трагизма постојања, и посвећена је успомени на песникову  годину дана млађу сестру, прерано умрлу.(11)

После тога долази, Тодоровићева песма о  гласној  гаталинки: 38 хаикуа; то није могло бити случајно.

„У једној од закључних мисли, хаикуе из ГЛАСНЕ ГАТАЛИНКЕ означио је (Панковић – М. Л. ) термином КОСМИЧКИ ( под овај термин могу се подвести и неколики хаикуи из циклуса ШУМСКИ МЕД), чиме је посредно указао на генетску везу ових хаикуа са сцијентистичко / стохастичким, које је Тодоровић објавио у ТЕXТУМУ..“ (Покојни Ж. Живковић, у поговору споменутој Тодоровићевој књизи, стр. 91).

Панковић је написао нешто што симулира извесну књижевну научност тумачења споменуте песме „смештајући“ „космички хаику“ у хоризонт апејронистичке поезије.(12)

Тумач има право на своје мишљење, али мора рачунати на то да треба да буде донекле, барем,  разумљив и евентуалним читаоцима свога текста. Према његовом методу, Тодоровић је изабрао извесну стару класичну оријенталну форму, коју деструира, и тако ствара своје поетско откровење.

Невероватно је како произвољно тумачи стихове, од почетка до краја. Тодоровићев хаику : „Угасио се огањ / ноћас пљускови / незнанац пред вратима“  подсећа га на велику и класичну песму Е. А.  Поа „Гавран“, на стихове наших романтичара и симболиста Змаја, Јакшића, Костића, Диса…(13)

Дакле, Тодоровићеве хаикуе, из споменуте песме, треба читати онако и како су написани, без критичарских и аутопоетичких „објашњења“.  Вредност свих хаикуа није уједначена; има изавнаредних, али има и оних који не завређују спомињање. ..

_________________________

( 9)  Зар може бити друкчије: у једној области у којој се наталожило толико промашених амбиција, себичности, гадалука, прљавих људи, тетовираних личности, ћифта?  Коров и књижевна филоксера, ето то буја. Нема ко да им каже истину – тој господи – друговима, што крекећу у најтиражнијим листовима, или са телевизијских екрана, са страница „Нина“, „Политике“, „Блица“, са страница луксузних недељника, чим се појави  нека њихова књига, неки њихов романчић, или  тобожња студија, или антологијица – испуњена именима из њиховог телефонског именика; или чим се појави нека књижица њихових славољубивих интимуса; нема ко да им каже, једноставно, као наше неписмене бабе: – Иш, бре! Ви сте – секта ђаволова! Идите и кљуцајте тамо, где су ваше газде или газдарице издашне, где ће вас кљукати док вас не накљукају, да би вам мирно отфикарили шију!

Иш, иш, иш! Не кљуцајте зрна, која су бачена малом јату оних који припадају  истинској српској култури и књижевности! Иш, иш!

Другим речима, сву ту арлекинску или вашарску менажерију, покондирене тикве и  гмизавце разних врста и фела, треба – вратити, тамо где им је природно станиште: у неки стари рибњак, или у неки већи жабњак. Па тамо нека виленишу, колико им драго. Истинска, висока српска култура и књижевност подразумевају  другачије односе, релације – пре свега праве вредности. А оне произилазе временом из вибрација концентричних културних кругова, којих никада и није било у Србији у правом смислу речи. То, наравно, није једноставно и лако; то није нешто што се може уредити – декретом, напречац. Часописи су, током низа деценија, могли, у томе одиграти своју незаменљиву улогу, али – јесу ли? Данас српска култура и књижевност личи на поприште на коме се, нескривено, воде псеудо – борбе – борбе за будућу улогу. За неку  повољнију  егзистенцијалну, професионалну и сваку другу позицију у будућности. Многи  српски писци, критичари, антологичари, издавачи, чланови разноразних „угледних“ жирија тзв. књижевних награда, провидни су  – провиднији од целофана.

Можемо навести било које име, и нећемо погрешити ни пред Богом ни пред људима. Узалуд сам се надао, и узалуд смо се сви надали да ће се понеки отргнути: узалуд!… Нема овде ни неколико књижевних актера последњих деценија, последњих година, који нису заслужили  најдубље презрење и омаловажавање. Сви су уживали да раде у две руке; и при том лева није знала шта ради десна, или обрнуто… Врло је мало часних, даровитих и плодотворних стваралачких личности на почетку века који је започео. Већина је стала на кору банане, или на неку трулу даску; зар има и једног који се није компромитовао? Жао ми је оних ретких, скрајнутих, упорних, који чезну, потајно, да им такви  жабци – крекетани „уделе“ неку књижевну награду! Сретао сам такве ауторе, и увек после тих сусрета осећао гађење до повраћања!

Извињавам се због ове – екскурзије, изнуђена је; како би народ рекао : књига је спала на два слова! Овде још ништа није ни протумачено, ни схваћено, ни завршено; намножили су се зрикави, и слепи; нема адекватних диоптрија. Кроз диоптрије, кроз које данас гледа српска књижевна критика, не види се ништа, јер су стакла замагљена…Но, да се вратимо на нашу тему; на Тодоровићеву поему и Тешићеву песму, која на први поглед својом  артифицијелношћу и  темом, може шармирати  помодне уреднике и  амбициозне стихоклепце, каквих је у српској књижевности било на претек. Нећемо их наводити – споменуте песме – у целини.

(10)  В. у трећем издању моје књиге есеја „Музеј Немогућег ратара“, Заветине, Београд, 2000; „Сетва никла сред огњишта“, стр. 110 и даље.

(11)  Нимало патетични, потресни стихови на крају : „Узалуд је будим! / Узалуд узалуд / узалуд! // У хладан мермер / претворене су /девојачке тајне. //  Господе који јеси / за мене више никад / бити нећеш“  (стр. 72). Овај песник није сасвим лишен извесне религиозности; она је у њему увек тињала; али  стихови које сам навео, поента : значи  – corpus delicti – раскид са Богом. Уверљиви су, болни, трагични; једанпут се могу написати и никад више! То нема везе ни са каквим – измом, са никаквим – измима српске књижевности; то је крик, који се отео у једном трену из најдубље тајне постојања.

(12) „И као што фрактална геометрија пружа могућност за разумевање како високо уређених, тако и нисконеуређених (хаотичних) структура, тако и Тодоровићев космички хаику не робује престабилним хармонијама, него дозвољава померање границе између космичког и хаотичног, уређеног и неуређеног, чему посебно погодује кратка форма хаикуа. У сигналистичкој уметности познате су, иначе, апеиронистичке поетске форме и садржине, које се односе, како ће дефинисати Мирољуб Тодоровић, не стваралачки хаос, пут од нереда ка реду, и обрнуто. на основу реченог, очигледно је да се космички хаику може сматрати проширењем аперионистичких сигналистичких пројеката“ (исто, стр. 91).

(13)  Али, рецимо, без устезања – мене не подсећају! Прво, када је реч о  мајсторству, пре свега версификаторском умећу споменутих песника, незгодно је присећати се управо њих када се пише о Тодоровићу, јер  се онда откривају, ако хоћемо да будемо искрени и праведни, рањива места Тодоровићеве поезије уопште. Можемо се ипак сложити, донекле, са тумачем,  да је Тодоровићев хаику, далеко од класичне оријенталне оријентације хаикуа;  ако  класични хаику није близак универзалном, како верује тумач, колико је то тачно, и колико је написано да би се извела аргументација како је Тодоровићев „космички“ хаику ближи универзуму?…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s