Српски сељак

ФУСНОТЕ (1) Ко је код Срба у 20. веку елита? Б. Лазаревић доказује да су то – сељаци!

 “(….) Прелазак преко Албаније превазилази подвиге Ханибала и Наполеона преко Алпа, прелази пустиње Александра Великог и Скобељевљеве баруштине у повлачењу.То је подвиг из чисте митологије. Кад се дневници појединаца који су прешли Албанију, једнога дана буду штампали, видеће се сав наш мит несреће, ужаса и бола. За то је требала јака воља и легендарна издржљивост. (….) Наша катастрофа је пуна докумената из којих би се извела читава једна социологија и психологија наше расе и, у њој нарочито, разних класа и примеса разних нација. Али, и ту је наш сељак био велики. његова воља и његов карактер мермерни су стубови на којима ће се моћи да подигне дивна катедрала”. – Бранко Лазаревић : Наш сељак, Крфски Забавник, бр. 4, Крф,  15  авгута 1917, 1- 3 стр. У фототипском издању М. Ненина из 2005, стр. 63 – 65.

Б. Лазаревић је, на најједноставнији начин, показао да српски сељак у поређењу са српским комерсантом и српском интелигенцијом, “отскаче са неколико копаља над њима”. Тврдио је, у истом чланку, да је воља српских сељака “најбољи могући материјал за стварање солидне и јаке социјалне зграде”. Лазаревић је интелигентно анализирао српског сељака, комерсанте и интелигенцију. Поменуо је и једну сцену из “Сан – Ђовани ди Медуа. На пристаништу и око пристаништа Кафарнаум. Слега се, сем преболесних војника, сва Србија која није војник: све друштвене класе, све професије. Први бродови отишли, други се очекују. Пакао од псовки, грдњи и оговарања. Како који брод оде, они који остају назову се “спасиоци отаџбине”, оне који оду назову “издајницима”, и све тако наизменце. Нађем једнога високога господина који је сав усплахирен што се још није укрцао, и питам га:”Зар неће, прво, ове жене, ови болесни војници, ова деца?” Не рече ни речи, шмугну у гомилу и, после неколико тренутака, задовољна му се фризиономија приказа на мосту: уписан је за укрцавање.За све то време, они мртви сељаци, стари ратници са Нагоричана, Једрена и Цера, црно су ћутали и стојички “чекали ред” који је давно прошао. “Зар вас још не укрцавају?” упита их неко. Сви на то отмено заћуташе, сем једнога који је још имао смисла за шалу:”Нећемо да се мешамо са забушантима”, рече он.”

 “Упоређен са нашим комерсантом, као и са нашом интелигенцијом, наш сељак отскаче са неколико копаља над њима. У свему, он је од њих виши: и као морал, и као етика, и као чисто срце, и права душа, и као сигурна памет. То је, међу нашим недиференцираним класама, чисто суво злато из кога се да ковати све што се хоће. Једини који се могу поредити са њим, то је онај малени, премалени број интелектуалаца који се, оставивши сељака, што је најпогрешније, повукао из социјално – политичког живота, и отишао у науку, уметност, и тако даље. После генерација од седамдесетих и осамдесетих година које су слале бисер на село, дошле су генерације деведесетих би деветстотих које су бисер слале у уметност и науку, оставивши социјално-политички живот, јер нису могле да га издрже под условима под којима се почео да развија. Варош почиње да добија један нескрупулозан комерсантски карактер, и њен цинцарско – јеврејски карактер, у колико га је било, улази у предњи план. “Ђилкош“ са села оставља свој плуг, и долази да се формира према томе карактеру. Понеки школован долази са села да држи равнотежу, и сви из вароши чији су сви ранији са села.Али, и ипак, јако се осећао тај карактер Грка, Цинцара, Јевреја и цигана, и ако је њихов број био мален. Уз њих, који су дошли при крају Осамнајестог и у првој половини Деветнајестог Века, и дошли за време разних миграција које, у то време, крстарише Балканом, долази и по који Мађар, Румун или Немац, и ствара јаким онај део Београда, или Шапца, Ниша, па и Крагујевца, на који се наилази кад се уђе у главне трговачке улице. То је тај део једне од наших класа који даје комерсанта у свима својим видовима, и то је тај део који представља, морално-етички, па чак и интелектуално, наш најнесолиднији део вароши. Несолидан за сваку социјално-политичку и другу кризу : и за рат, и за слободу, и за борбу ма које врсте… Карактеристично је, у том погледу, једно наређење нашег Министарства Војног од 10 јуна ове године. Господин Министар Војни тражи да се извесни грађани, који избегаају војну службу, пријаве најближим војним властима, и бележи тридесет и девет имена.Међу тим именима нема ниједног сељака; сви су из вароши. То је прво. Друго: међу тим именима су тридесет и једно су оног карактера који горе поменусмо.

            Упоређен, дакле, са нашим комерсантом – да завршимо ову непријатну дигресију – наш сељак отскаче са неколико копаља над њим, па и над нашом интелигенцијом.

            Он је земљорадник. И то је велико стварање. Земља, ледина и крчевина, гајеви и шуме, наше високе горе, са свом својом фауном и флором, велики су и највећи творци верних душа, чистих срдаца и правих памети. Наша величина то је наша земља, земља, и на њој њен сељак.Они су једно. Она је створила њега, док је он стварао њу… По свежим нашим долинама Мораве и Вардара, Дрине, Саве, Дунава и Тимока, на великим и бистрим висијама Овчара и Каблара, Копаоника, Шаре, Старе Планине, Ртња и Тупижнице, бели се његова силуета, погнута над плугом или исправљена за овцама, већ неколико векова. Шуме храстови и борови, хује реке, жуборе речице, бије наше сунце по осојима, реже плуг целицу, бије меденица у гају, и ствара, једно за другим, наше величине: народне песме, народне гусле, ускоке и хајдуке, наше револуције, наше задругарство, нашу лепу динарску кућу са високим кровом, огњиште са црном верижњачом и великим и широким црним димњаком кроз који се гледа у небо стваралачки као кроз отвор на Пантеону…”

            Сељаци су, дакле, права српска елита; оно велико у уметноссти националној створили су – они. „Ваља ми још да нагласим, и поводом велике и језиве паузе на крају ( а и пред почетак!), и поводом цезуре, и поводом лаког издаха на крају сваке самосталне речи у стиху – да су сви они везани тајанственим резонансима са нашим животним током, – записаће Винавер у предговору једној од антологија српских народних песама. Он, кад наиђу паузе као звучне пукотине, навре у њих и јаче се осети, но кад је био забашурен нашим изговарањем слогова. У хармонији, и подешавању тих малих и великих  пукотина, кроз које улази дах  наше крви у ритмичне задатке, осећа се нешто као једва чујни фрулин глас и запомагање, које призива, преклиње, опомиње на његову високу етику, његову праву памет, , његово сигурно осећање слободе, његово осећањед правога и правице. Ледина је извор онога јакога у монументалнога, издржљивога и чистога, што га изнесе до неба као радника, као ратника, као бирача, као социјално – политичког борца, као породичну вредност, као верност, и као поштење, чистоту и правост. Земља је од увек била агенс који даје  морално, емоцијонално и интелектуално Велико. Она ствара : и вољу, и карактер, и интелект, и емоцију: она ствара целога човека. Из ње иду велика дела: од онога који из ње, и с њом и за њу живи. Н ије случајност да су земљорадничке земље дале највише религије и највеће уметности.његов рад је прав, и зато  му је права и душа. Он не зна за опортунизам, за трансакције: све иде код њега право и правце; јер он је непосредно на великој и здравој земљи, под стваралачким и моћним сунцем, у живоме ваздуху… Бразда коју покрчи плуг велико је сазнање и највеће задовољство. (…..)

            На тој земљи стварао се и створио сељак. Из ње је и створио оно што је великога створио. И није случајност да је оно највеће што је оданде дошло: народне песме, народне револуције, устанци, буне, и тако даље.Ако је његуш велики, он је велики стога што је сав народ, што је сав синтеза његовог духа, душе и мозга, што је, кат када, за један степен, подигнут по неки квалитет народне уметности.(….)

            Сем тога, и велика се етика скрива у њему, етика на којој се може да зида велико и превелико. Ето је на сетви и жетви, на селу и прелу, на гумну, на комишању, на заветини, на подушју: од искони, из паганизма, можда из Бојке и, даље, из Индије…Неће сељак да истресе и последњу јабуку с дрвета: нека је за душу, за тице небеске, за инокосника или странца; нити последњи грозд из винограда, ни последњу кап из бурета или жбана. Прво од првенца иде за душу. На ораху се остави по неки плод да се, у позну јесен, чује гавран на дрвету. Као у Књизи о Рути, и сељак оставља по неки клас за немашнога: за сиротињу, за чергаре, за тице… “И иза чуме по нешто остане!” каже он. И ако гладан, он ће оставити парче хлеба од ручка “за душе”, а добро је и “за берићет”. – Из те етике иде и његова лепа и оптимистичка филозофија која држи земљу. Као титан, може да носи и најтеже ударце. Брзо се не понесе нити брзо пада. У све уноси мирноћу која задивљава. (…) Онај сељак кога је варош дотакла, можда ће се и заклети криво; али, онај с брда и гора, кога ситна политика и политички трговлук нису много дохватили, онај прави бирач, грађанин прав као бор, неће никада да “огреши душу”. У судницу, у цркву, на збор и договор, улази као господин: да чује и да каже.

            И осећајна (сензибилна и емотивна) његова страна, пуна је особина за стварање правога и великога. На страну народна песма коју је дао, или коју је умео онако лепо да сачува; на страну и она маса женских народних песама, обичајних и пригодних : коледских, почашница, сватовских, преткутњица, о заветинама, које такође сведоче о његовом емотивном карактеру; него и нарочито, узбуђивање и револта на све што није право и добро. На тој осећајности оснива се његово тако ретко велико осећање слободе. Он се највише бунио на Балкану, и увек се бунио ради политике, социјалне и економске слободе. Онда када је све мртвим сном спавало, он се, високо у горама, вечито тукао са сваким ко хоће да га било како подјарми. Читава једна поезија лежи у том његовом осећању слободе! (….) Слободу је наш народ ставио на исту меру са хлебом и животом. Од тога је он створио светињу, и на томе се може много и добро да зида.

            Најзад, наш сељак има јаку вољу и сигуран карактер. Издржљив је; воли нешто давно заборављено, што ипак постоји, и од себе даје јава…“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s