[ Шљака историје;шкарт (5) ]
Било је Срба у 20. веку који су имали мисао, мислили, али мисао многих није „уронила“ у СВЕМИСАО, па према томе, није излечила себе од свих рана задобијених по урвинама,(8) није исцелила себе од свих болести, и није спасла себе од свих смрти, од очајања, скептицизма, релативизма, позитивизма, вампиризма и свих маскираних облика демонизма.
Велимировић – прекумановски интелектуалац и богослов, филозоф – знао је разлику између Свечовека, над-човека и под – човека. „Свечовек је распети Бог у свему“, каже Велимировић.(9)
Зна се како је завршила трагично Исидора Секулић, и ко је томе био узрок, и лепо је што се њена дела праштампавају, али се при том заборављају и многи други стварни горостаси. Јер они други који су испливали нестајањем прекумановских интелектуалаца, међу којима има толико узурпатора, заклонили су хоризонт и будућност Србије и њене културе и уметности, уз помоћ својих Доктора Крви.
У ствари, у другој поливини 20. века царовао је један други Доктор: ДОКТОР СМРТ.(10)
Професор Брана Димитријевић, учинио је једну изузетну ствар: истражујући Дневник ратног хирурга и бригадног генерала доктора Михаила Петровића, није стао на пола пута: ишао је до краја. Написао је књигу са оном видовитошћу усамљеника, позванога, код кога расте видовитост, и док гледа у даљину, и док гледа у заборављену прошлост, у дубину.
Пробијајући се кроз непробојне зидове глупости и кратке памети, овидљавао је прилике и личности достојне поштовања и овидљавања.
Доктор Петровић је завештао своје срце хирургији, тело српској земљи. Доктор Димитријевић је трагајући и истражујући личност ратног хирурга М. Петровића дотакао све оно најрелевантније што се тиче ове богате и изузетно племените личности.(11 )
_________________________
(8) Дошло је време да се баци светлост, да се обасја снажним снопом светлости и речима истине, речима које се не могу повући. Да се обасјају светлошћу све српске урвине, а понајвише урвине 20. века, нарочито урвине друге половине Намтнога века и трагичне политике, урвине отуђене културе, урвине личности тобожњих „великана“, урвине „прогреса“, урвине истина – најболнијих и најдубљих истина. Урвине свих оних чудовишта која су почела да израњају, испливавају и да се намећу; свих српских вампира и вампировића! Ми Срби се морамо суочити са најдубљим истинама о себи, са „урвинским проблем“, а једини Србин, који је дословце употребио ове изразе у 20. веку, беше један богослов (Ј. Поповић), кога су они други тобожњи српски интелектуалци доживотно прогнали у егзил манастирске самоће.
(9 ) “ (…) Сва природа болује са човеком, па ипак сва природа је лековитија од човека. Отуда и догма лекара твојих, да се тело човечје да излечити само телима нечовечјим. Отуда и толика касапница јагањаца и белих зечева, и толика твоја нада у крв њихову.
Чим си изгубила веру у дух, добила си веру у крв. Доктор Дух је банкротирао, и Доктор Крв је привукао све пацијенте к себи.
Изгубљени дух, изгубљено здравље. Гурманство за стварима заменило ти је дух, но није ти донело здавље. За то си почела отимати здравље од природе, завоје за тешке ране своје. Прво си пронашла, да још што има здравља на Земљи, има га у природи; друго – почела си га отимати од природе. Отимати а не просити – за то ти се тако штедљиво и даје. Јер отмичару се не даје што се даје просјаку:
О синови риђе иловаче! Кад сте већ тако догматично поверовали у природино здравље, зашто нисте објавили и две конзеквенце тога, – о не, него две примесе, на име : да не верујете више у дух човека, и да верујете у дух природе? Јер из духа, и само из духа, кључа здравље. Одричући лековитост у себи, одрекли сте духа у себи. Одричући дух у природи, како можете признати лековитост природе? За то ће вам јагњци бити судије у дан расплате…
Наметнули сте себе за идоле целој природи око себе, и целу природу позвали сте на заклање. У страху бежи цела природа од наметнутих идола, но ви је хватате и приносите себи на жртву.
И миришете крв њену, и срчете утробу њену, ради здравља свога – ради здравља болесних богова? (….)“
(Николај Велимировић: ТЕШКО ТЕБИ, ВИТСАИДО! у књ. „Речи о Свечовеку, 3. изд., Шабац, 1988, стр. 238 – 239).
Драгоцена је то књига за Србе, лековита. На 250 страница те књиге више се могу наћи зрнаца истине, икуства и опомена, него у опусима и такозваних највећих српских писаца 20. века Андрића, Исидоре Секулић, Црњанскога, да не спомињем Ћосића, Пекића, Булатовића, Киша, Тишму, и многе, многе друге…
(10) Тај Доктор је бацио на буњиште дух и самопрегор и несебичност прекумановских интелектуалаца, затворио је врата за њих.
(11) Дошао је и до података да др М. Петровић има и своје потомке данас. Наводећи један новински чланак (О. Боснић, Политика, 8. април 1996), према коме је један од кћери др Петровића, Вера, дипломирани биолог, удата за др Милана Кићевца, а друга Милица (Мока), дипл. правник удата за инж. Тадију Сондермајера. Најмлађи директни потомак др М. Петровића је Боса Кићевац, сликар…
Професор Димитријевић је са укусом и мером написао о личности др Михаила Петровића много тога, подвлачећи да се лепота пуковника Петровића „није тицала само црта његовог лица, стаса, смисла за хумор, већ изнад свега његове душе“ (стр. 131). На тако малом броју страница (Димитријевићева књига има 132 странице), сажето, интелигентно, сликовито, занимљиво, документовано, промишљено, дигнута је са дна мора, као потопљена Атлантида, једна изванредно слојевита и сложена област, у чијем је епицентру трагизам историје и величина прекумановског интелектуалца, коме нема равног међу онима који су дошли после њега. Учитељ и професор др Михаила Петровића био је доктор Суботић, опет једна изузетна и неправедно заборављена личност, писац изванредне по много чему студије о Русаљама североисточне Србије (студији објављеној далеке 1905. године, заборављеној, од које можда данас није остало ни два примерка). Ту студију сам пре неколико година објавио у АЛАМАНАХУ ЗА ЖИВУ ТРАДИЦИЈУ, КЊИЖЕВНОСТ И АЛХЕМИЈУ, у целини. Б. Димиријевић је, и као лекар и као писац, сасвим дорастао теми које се подухватио и лепо је што своје истраживање и књигу окончава речима о „метафизичком српском чуду“: „Беше у праву Михајло Афанасијевич Булгаков, и сам лекар неко време, да рукописи не горе“ (стр. 126).
Његова књига из странице у страницу превазилази почетни мотив његовог истраживања: она овидљава и чува неуништивост човека и оно што остаје после његове смрти. Као истраживач, Димитријевић није ишао путевима романописаца и разноразних других скрибената и самољубивих пискарала, откривача псеудо – историје и псеудо стварности. Као писац и истраживач, Димитријевић даје потпуни рачун, како је уопште дошло до писања ове књиге, како је настајала. „Читаоцу, пак, остаје да поверује да је и писац ових редова истражујући доиста ишао, што вољно а што невољно, већ описаним путем, на први поглед стародревним, држећи се превазиђених, наводно, методологија и начела“ (стр. 125).
Због тога, и писац и издавач заслужују велику похвалу.
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 