Шта не бисмо смели да заборавимо?

1

У 20. веку ми нисмо имали културу која има религиозну дубину; врло је мало примера културе која садржи непосредну везу са култом, који је пралик остварених божанских тајни. Не само богоборачком делу наше интелигенције, него и другима више је била потребна цивилизација, као оруђе њиховог земаљског царства, цивилизација, дакле, а не култура, цивилизација која нема сакрални карактер, по својој суштинској дефиницији. Дакле, подсетимо се још једном (ако заиста мислимо да разговарамо о култури уопште и о српској култури) : да је култура настала из култа, да су њени извори сакрални, да се зачела у близини храма и да је у свом органском периоду била повезана са религијским животом.

Зар није српска култура 20. века пре израз њеног неорганског постојања? И зар није злокобно усамљеништво у српској култури и поезији 20. века? То је било зато, да закључимо, што је култура често бивала само средство политике и економике, само оруђе благостања, само култура за народ. Ко је имао снаге у српској култури 20. века да победи свој исконски утилитаризам и какве заиста културне вредности у том периоду постоје?…

Култура је много важнија, него што се мисли. Емисије из културе на државној телевизији, мерене временом, ограничене су на 2 минута. У дневној штампи, рецимо, у „Политици“, култури је само суботом додељен додатак од неколико страница. У “Вечерњим новостима” – средом. На шта личе ти тзв. културни додаци? Из броја у број, из недеље у недељу?То не треба превидети ни у сну. То не одговара ни реалности, ни суштини и улози културе у друштвеном животу. “ У друштвеном животу – по Берђајеву – култури припада духовни примат; друштвени циљеви се не остварују у економици и политици, већ у култури. И вредност и квалитет друштвеног живота се мере високим квалитетом нивоа културе. Демократска револуција, која у свету већ одавно траје, не оправдава себе високом вредношћу и високим квалитетом културе који доноси свету. Демократизацијом се свуда снижава вредност и квалитет културе, она постаје јефтинија, доступнија, шире приступачна, кориснија и комфорнија, али и једнострана, нижега квалитета, ружна и лишена стила. Култура прелази у цивилизацију. Демократизација неизбежно доводи до цивилизације. Највиши успони културе припадају прошлости а не нашем буржоаско – демократском веку, који се највише занима за процес егалитаризације. У овом плебејском веку ( 20 – том ) стваралачке и префињене природе се осећају усамљеније и непризнатије више него у свим претходним вековима…“

То се догодило у Европи, у 20. веку, и код нас. И када се овде некритички узносе и хвале одређени уметници, и домети српске културе 20 века, треба бити опрезан: разлучити, шта се заиста вреднује, култура или цивилизација; или цивилизација преодевена у културу?…

Ја сам се и око тога недвосмислено изјаснио. Наиме, састављајући антологију српске поезије 20. века нисам могао да не видим све наше дисконтинуитете, да је српска култура у 20. веку изгубила своје „органско”, да је одступила од свог хијерархијског устројства, да садржи конфликт који је постао неподношљиво мучан…

Погледајмо, сва та растојања у култури и поезији Срба 20. века, сва та растојања од туге до радости, од смрти до бесмртности, чиме су условљена. Критичари и антологичари и при крају 20. века о томе – ћуте. Не изјашњавају се. Мени то уопште није чудно. Не чуде ме ни толики превиди, ни неоправдан заборав.

Дискусија о томе (каква је, у ствари, књижевност током 20 века) не може ником штетити. Мој лични став о томе је делимично познат; и из њега произилази и став према модерној уметности. У врло, врло ретким тренуцима, српска култура и песничка уметност, тј, по неки песник, били су у ситуацији да се нагну над БЕЗДАНУ УМЕТНОСТ : да ухвате природу где снује, пре саме мисли и намере, да је увребају као ловац, да се забезекну и суоче са својим очајањем и да осете стид због наше вековне грубости, која нас је пратила још од памтивека, као аждаја – како се тачно изразио Винавер, гледајући зањихане трске и устрептале траве, на дрворезима једног Јапанца ( 1954).

Стран ми је чудовишни поглед аждаја на српску културу и поезију.

Велико је било растојање од човека до Богочовека у српској култури и поезији 20. века. Много има људи, и уметника, чија се мисао није завршила Богом, па је остала крња, недовршена. Многе су се „величине“ постепено сушиле, венуле, док најзад сасвим нису увенуле. Што важи за уметникову или песникову мисао, важи и за његово осећање. Ако се уметниково осећање не косне Бога, временом се спаруши, замре, док напослетку сасвим не ишчили, нестане. Ако се биће једног уметника и песника не заврши Богом, он остаје крњ, недовршен; у њему временом и поступно одумре све велико и узвишено, а остане ситно, ништавно… Има нешто страшно у српској култури и књижевности 20. века: а то је што има сувише сланих, горких, страшних велова и тајни. Туга је бити само књижевни критичар, само књижевни историчар, само антологичар, само естета, јер то значи, и кад је о најбољима реч, бити у каравану који никако не може да изађе из пустиње. Читајући брда антологија поезије 20. века, књижевно – историјске купусаре, разне јерархије и хијерархије, нисам дао својој мисли да на крају у страшним мукама издише од глади и жеђи; тражио сам оазе у пустињама и воду, да душу освежим, и заморену мисао, ожеднелу, огладнелу. То је оно највише и једино можда оправдање и за настанак НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, али и једне студије, где ја – тврдим – нисам са философима, естетама и другим, који лутају каравном по бескрајној пустињи…

Философи и естетичари су мученици и трагични људи, не ретко очајници, бунтовници, саркастични људи, умишљени. Зашто? Зато, на жалост, што им „мисао није у стању да пронађе ону кап меда што се скрива у круницама многих бића и ствари. И они хране себе горким лишћем свирепих тајни које тако обилно и бујно расте на ливади наших тужних земаљских стварности“.

Какву смо књижевност имали? Какву још увек имамо?Састављајући антологију НМ, једно још увек отворено дело, дело у настајању, са завидним самопоуздањем и силином критичарско – истраживачког – антологичарског говора, дакако, и не случајно, верујем, мимоишао сам се са сухим и јаловим рационализмом, избегао сам замке наше званичне књижевности, најзваничније, грозне и ограничене, ограниченије од бирократије („бирократија има своју смешну кочоперност и туробну несавитљивост, и круту стидљивост, и триста полета и очајања који се укроћују насиљем свесног стила “ – Винавер, ОДБРАНА ПЕСНИШТВА , стр. 665).

М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)

(7)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s