Прихватање Мисије

Шта српска књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?

Скоро стотинак година има тзв. бирократску књижевност, а није јој потребна, а нема једну објективније срочену макар кратку историју те тзв. бирократске књижевности. Нема критички консензус око вредновања и превредновања. Чини се да је сасвим зачепљен канал филтра. Српска култура, књижевност, наука и друштво имале су ренесансну епоху која је потрајала ни четврт века (колико броје «Заветине» ). Та епоха је обрасла маховином, коровом и стравом. Уместо мисија наметнут је диктат стихије, Шкарт. Оживљавати некакву српску ренесансу, па и у часописима, донкихотски је посао, борба са ветрењачама. Српска књижевност више од пола века нема истинску обнову, ма шта о томе булазнили тзв. критичари-наметачи, купљени јефтино. И треба да жали што нема ренесансу. Заветине су – призивајући плодоносне пљускове после погубних дугогодишњих суша – то знале од почетка.

…Ако један народ жели да се подмлађује, то неће моћи уз подршку политике, или повећања наталитета. Неће се народ подмлађивати уз помоћ економије великих, светских сила, већ уз помоћ уметности, колико националне и самородне толико и светске! Уз помоћ – алхемије. Како и зашто? Знала је Стара Европа, знали су Грци. Зна обичан свет који живи са небом и земљом у истој љубави. Знао је и понављао Хердерлин…

…Наук будућности неће бити силне науке, већ вероватно, наук о древним људима – алхемија.

Advertisements

Мисија – ко ју је спречавао, и спречава још увек?

Српски књижевни гласник -издржавао се претплатом, без помоћи ондашње краљевине Србије и одређених министарстава. Радикали када су долазили на власт онда помагали су новчано други часопис тога времена ДЕЛО. Као и данас. Министарства Србије или локална самоуправа финансијски потпомажу излажење већине књижевних часописа у Србији. Колико нам је познато једино Едиција ЗАВЕТИНЕ не добија никакву финансијску потпору за своје часописе : ЗАВЕТИНЕ Плус ултра, Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. До почетка пролећа 2007. објављено је 30 бројева Заветина, и по 27 бројева часописа Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. Заветине су објавиле – за ових последњих седам година – 111 бројева часописа – без ичије помоћи. То није лако. Никад није било лако. Издавање часописа одувек бејаше мисија.

Значи ли то да су се оснивач и уредници Едиција ЗАВЕТИНЕ заморили? Одлучили су нешто друго: да два своја часописа- ЗАВЕТИНЕ Плус ултра и Дрво живота – пребаци у један, у овај, у ПОСЕБНУ ПОРОДИЧНУ ЗАВЕТИНУ. Идеја о покретању ПОСЕБНЕ ПОРОДИЧНЕ ЗАВЕТИНЕ постојала је и пре 25. година, када је уосталом први пут и објављен такав један плакат са извесним прогласом. Два часописа су се, ево, слила у један.

Мото Прилога и Предлога

«Понекада ми се чини: можда је Скерлић, пишући негативне критике о појединим нашим писцима (Милица Стојадиновић, Владислав Петковић – ДИС, Исидора Секулић…) више урадио но сви потоњи критичари пишући позитивне критике? Тако и Мирослав Лукић. Заоравши бразду превредновања у нашој литератури, првенствено антологијом “Несебичан музеј”, као и пратећим есејистичким књигама- које су настајале током рада на састављању антологије српске поезије 20. века (“Уметност маховине”, 2003; “Нечиста Србија I, 2006; “Послодавац Кеопс I, 2006; и “Рушење дућана лажи”, 2006), Лукић је – што није прихваћено ни у књижевној ни у најширој јавности, из врло разумљивих разлога – писао најотвореније о томе како је издаја стигла у Русију, и другде, и овде. Лукић није опевао ђаволе који долазе, он их је раскринкавао и писао више о ђаволима који одлазе. Овај писац је идући трагом великих спавача долазио до вредних открића и до разлога за превредновање. Раскринкавао је лажове и удворице,саучеснике и приушнике, доминаторе и наредбодавце, децу страве; указивао на пакао српске душе, на суштину хуманизма и демократизма. Лукић није наиван човек; знао је да донекле иде испред времена, поготову када је објавио изврстан роман “Доктор Смрт” (под псеудонимом). Лукић је жестоким речима насликао “Титоник” и “наш сури књижевни пејсаж”. Оглашавајући се из простора која је попала велика прашина и паучина…»

Пост Скриптум уз „Шест Лазаревићевих Скерлића“

Мит о Скерлићу је на време начео писац кога је сам Скерлић видео као свог наследника и асистента…Скерлића не треба ни прецењивати ни подцењивати….« …Овакакв какав је, он је био једна од водећих личности оне наше велике ренесансе 1895 – 1920, у којој су биле и тако велике фигуре какве су Иван Мештровић, Никола Тесла, Јован Цвијић,Мокрањац, и тако даље и тако даље до Пупина, Супила, Пашића, Аписа, Живка Павловића и, раније поменутих у односу на Скерлића, и било их је још врло много других овде не поменутих, по разним правцима сатире, комедије, етнографије, музике, војне уметности и других грана, и све тако до изванредне глуме Добриновића Пере и до глумачке комике Чича Илије Станојевића… Нарочито је потребно овде споменути средњи и последњи део тог ренесанса са Бором Станковићем, Ћипиком, Вељком Петровићем и другима ми, доцније са Ујевићем, који је највиши врх и домет југословенске лирике, са Андрићем, Крлежом и још неким другима….. Питање је велико… шта би било са Скерлићем да није, да тако кажем, тако рано погинуо.Он се увек налазио на граничној међи између литературе и политике…

Инетерсантно је за њега забележити да га ништа метафизичко и чисто филозофско није интересовало. Он је сав био овоземаљски, рационалан и, донекле, медитерански расположен. Подсмевао би ми се када бих помињао Кјеркегора, нарочито, Сведенборга, па и Ибзена за кога је наследио мржњу од свога учитеља Богдана Поповића…

…Сав савцат је био на земљи и од земље. У том смислу је потребно забележити да није био много одушевљен ни народном поезијом, јер му је она била сувише религиозна, митолошка, и такав је био и према фрескама и манастирима, и према целом фолклору. Његово врло рано социјалистичко васпитање одстранило га је далеко од тих наших појава и облика.Био је у ствари врло велики антитрадиционалиста. Били су му страни сви наши обичаји, нарочито црквени, и смејао се громким и даровитим беседама др Николаја Велимировића, и кад сам требао о њему да пишем за Гласник о Речима о свечовеку, просто ми је сугерирао да на то ударим…

Фуснота уз „Шест Лазаревићевих Скерлића“

…Карактеристичан је био и његов однос према Богдану Поповићу и Слободану Јовановићу. Иако су та два бриљантна духа била на супротном полу од његовог апсолутно у свима стварима, нарочито социјално-политичким, Скерлић је њих, и математичара др Михајла Петровића, сматрао за најбоље продукте тадашње србијанске средине. Доктора Бранислава Петронијевића, свог друга, који ће се доцније патолошки и лудачки заљубити у његову ћерку и гонити је по свету и писмима, сматрао је за великог лудака, али врло талентованог. … Песника Стевана М. Луковића је нарочито волео као пријатеља а за Ракића је увек имао најлепше речи. Као и у свему другом, и на том је плану увек био категоричан и искључив. Он је знао само за чисто за и за чисто против, за категоричко да и за такво исто не.Између те две категорије није умео и није хтео да се нађе…

Умео је да буде пријатељ, а као непријатељ је био, као и Богдан Поповић, као и Грол, као и Продановић,непријатељ тешке категорије, и сви су они умели отровно да уједу и да заковрну каму по сред трбуха.»

Шест Лазаревићевих Скерлића

Лавиринт тзв. српске најновије бирократске књижевности има на стотине мрачних ходника и рачви. Долазе ли из тога злокобног лавиринта они глухи које је Винавер пред крај свог живота изгледа узалудно чекао?…Све у свему, Скерлић је, и то је у сваком људском делу већих размера, цео тај материјал од два века схватио као грађу за зидање својих зграда.

Он је био критичар и историчар књижевности који је све те покрете, дела и људе пропуштао кроз свој темпераменат и таленат. ТАЈ ТАЛЕНАТ И ТЕМПЕРАМЕНАТ БИО ЈЕ, IN SUMMA, УГЛАВНОМ ЈЕДНОФАЗАН, ДОСТА ЈЕДНОСМИСЛЕН И ЈЕДНОЛИНИЈСКИ (подвукао Б.). Све је морало да прође кроз његова сита и филтрове, кроз његове љубави и мржње, симпатије и антипатије.

Један наспрам другог: Скерлић, Богдан Поповић

…Богдан Поповић је ризница као личност. И то је унутрашњост која се не сакрива. Све је, према пријатељу, на пијаци…
… Врло је лако писати о његовим књигама. Оне су,скоро увек, исте. Ту је писац, и то са врло карактеристичном особином: увек уштапљен, увек исти, професор, предавач, наравоучитељ књижевни…… Цела његова лира је у бележницама, а не у објављеним књигама. И ту је, изгледа, голији, непосреднији. И ту је више од њега човека, него од њега критичара, естетичара и професора…… Скерлић сав социјалан и сав политичар, сматрао је за паразитска сва теоретисања уметности ради уметности. Поповић, сав на овој страни, сматрао је онај систем за систем недоучних и разбарушених незналица….»