На трећи поглед

роман Николе Милошевића за мене је траг лепог и сублимног настојања овог писца и књижевности да тражи истинито.И говори изразито о том тражењу човека. Са тим осећањем ја писцу овог дела честитам једну лепу победу”, ето тако пише овај критичар-фразер.

Какву победу? Над ким, или чим? Могао је и усмено свом колеги Милошевићу изнети комплименте, а не да троши папир и штампарску фарбу у “Пољима”! А ако је већ хтео да заиста оцени, вреднује нове књиге Н. М., требало је да своју оцену пропусти кроз финија и ситнија сита и јаче диоптрије… Тај критичар личи на критичаре из прошлости, на Скерлића, који помно бди и чува писце своје котерије…

Advertisements

На други поглед

По чему су – по Ненину – три најзначајније антологије српске поезије, оне које спомиње? Зар их време није прегазило? Зар нису платиле данак свом времену? У ствари, те апострофиране антологије су најзначајније за официјелну или бирократску књижевну критику, у коју спада свако онај ко поједина дела оцењује и процењује од ока, или на основу делимичних истина. Лепо је што Ненин расветљује случај ликвидације песника М. Јакшића од стране некадашњег “првог пера српске књижевне критике”, тј. Љубомира Недића, универзитетског професора,и то указује на известан критичарски дар Ненина. Али, не може се истовремено исправљати једна неправда и чинити друга! Ако професор Ненин није могао доћи до антологије М. Лукића, јер је Београд далеко (?), могао је погледати антологију С. Трећакова, објављену у Н. Саду! Али зашто би Ненин трошио време на читање других антологија, зар не, поред оне ’три најзначајније’?

ПРИСЕЋАЊА (фрагменти)

7 …. У првој половини 1957. године Шејка ствара свој текст ПУТ, кога се вреди овде присетити. Годину дана, пре тога, Васко Попа објављује другу књигу својих песама Непочин – поље (Матица српска, Нови Сад, 1956) . Миодраг Павловић је већ био објавио 87 песама (1952) и Стуб сећања (Нопок, Београд 1953), а те 1957. године […]

Винаверова судбина и упут.Дозивање литературе

Бирократски писци >) « … Они имају мртви шаблон и ништа им преко тога не треба. Такозвани социјални теоретичари били су такође против ње (следеће плејаде писаца, књижевника – артиста: Андрић, Крлежа, Црњански, Ујевић, Р. Петровић, Настасијевић… – напомена приређивача). То су људи који смртно мрзе књижевност и хоће да је унизе, да од ње створе слушкињу очајног духовног схематизма, коме нема имена. И фељтонисти су против ње. То су људи који неће доживљај и прелазе олако преко душе и живота.

И најзад долази и слом критике и мерила, јер се вредност не види у великом, мистичном напору целог бића, него се прокламују површинци, случајне присталице случајних покрета, – за књижевност истинску.

Епигонство, бирократија, дидактика сваке врсте, фељтон сваког неукуса, литерарна трулеж и чемерна бирократска писанија, освојили су. Они иду на нас у смакнутом строју. Једино што остаје за одбрану и утеху, то је права литература.

КОТЕРИЈЕ, ИЛИ ПОНОВО О ЈОВАНУ СКЕРЛИЋУ

Послератни “скерлићевци”, као и они предратни, формирали су фронт тзв. официјелне литературе, који сам критиковао, као и негативан тзв. позитивистички утицај наших тзв. прекумановских интелектуалаца. У једној од књига (објављена у симболичном тиражу, одавно исцрпљен; ШЉАКА ИСТОРИЈЕ:ШКАРТ, Београд: Мобаров институт:Заветине, 2002, 106 стр.) изнео сам у неколико есеја суштину отпора официјелном току српске бирократске књижевности и критике (21. век. Гаталинка и шљивов видик – легенде о књижевним илузијама…, Прекумановски интелектуалац и дејтонски…), покушавајући да раскринкам вишедеценијску лаж, која се стврднула јаче од бетона, а која, на жалост, још увек доминира и српском књижевношћу и нашом јавношћу…

Одломак из НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ГРАЂЕ

Ништа није онако како на први поглед изгледа и како се чини да јесте; у суштини, иако је већ 20. век практично за нама, иако је дошло време за свођење биланса, није отворена пожељна расправа о дометима и значају српске културе и поезије 20. века. Воде се кулоарски разговори тобож о српској култури и поезији, који ни на шта не обавезују; и који по правилу замагљују, пре свега истину. (….)

Шта то значи када се фаворизује гесло – у модерном друштву модерна култура? Када је то култура била модерна? Реаговао сам и написао подужи аналитичко полемички текст о односу индивидуалног талента и традиције и о томе шта одређује нечији уметнички ранг.

Шта не бисмо смели да заборавимо?

Ако се уметниково осећање не косне Бога, временом се спаруши, замре, док напослетку сасвим не ишчили, нестане. Ако се биће једног уметника и песника не заврши Богом, он остаје крњ, недовршен; у њему временом и поступно одумре све велико и узвишено, а остане ситно, ништавно… Има нешто страшно у српској култури и књижевности 20. века: а то је што има сувише сланих, горких, страшних велова и тајни. Туга је бити само књижевни критичар, само књижевни историчар, само антологичар, само естета, јер то значи, и кад је о најбољима реч, бити у каравану који никако не може да изађе из пустиње. Читајући брда антологија поезије 20. века, књижевно – историјске купусаре, разне јерархије и хијерархије, нисам дао својој мисли да на крају у страшним мукама издише од глади и жеђи; тражио сам оазе у пустињама и воду, да душу освежим, и заморену мисао, ожеднелу, огладнелу. То је оно највише и једино можда оправдање и за настанак НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, али и једне студије, где ја – тврдим – нисам са философима, естетама и другим, који лутају каравном по бескрајној пустињи…

Философи и естетичари су мученици и трагични људи, не ретко очајници, бунтовници, саркастични људи, умишљени. Зашто? Зато, на жалост, што им „мисао није у стању да пронађе ону кап меда што се скрива у круницама многих бића и ствари. И они хране себе горким лишћем свирепих тајни које тако обилно и бујно расте на ливади наших тужних земаљских стварности“.