Европа појма нема шта је у ствари данашња Србија

Овде се толико намножило тзв. писаца и критичара стасалих у Необичној лажи да то обичног човека може поплашити, али не и заточнике бездане књижевности….

Памет са Богом, и она друга

Више је реалне стваралачке критике изречено на рачун данашњег лицемерја на крају романа Вампирџија (2005), него у стотинама књига официјелне критике, официјелних часописа и гласила – и то је разлог, верујем, што о том роману није написано ни словце, иако је објављен у добро осмишљеној едицији , и одлично написан – ни после шест година…

Лицемерје и демони Необичне лажи

Демоне Необичне лажи нисам измислио ја. Камо среће да су пука пишчева измишљотина! Европа појма нема шта је у ствари данашња Србија.
Али, никад није касно; биће времена и да, ако жели, сазна!… О књизи у којој је то написано, ћути се. Како само код нас умеју. Што непријатељи истине ћуте, хајде – де. Што пријатељи ћуте, враг једино може разумети… Нека се ћути, мени не смета. Ћутање и лицемерје ће многе – обележити, жигосати. Истина у Србији никада није била посебно омиљена. Ни истинословци. Овде се, већ скоро двеста година, размахао – Ћивта. Овде се унапред додељују награде за књиге које ће тек бити написане, док се написане и ванредне књиге сматрају за ненаписане, непостојеће….

Патентно писмо или Освајање сна

Тесла може бити мера поређења, јер није био сам научник, већ и визионар. Био је научник и метафизичар.
У српској књижевности 20. века, нема пријављених књижевних патената (формално гледано)… Неко ће рећи да се до проналазака у науци долази на други начин, у односу на уметност. (У науци се открива грешка претходника, у уметности, открића долазе обожавањем вољених претходника.) Можемо читати не један манифест у српској књижевности од 1900 – 2000. године, као крња патетнтна писма њихових састављача. Међутим, сви ти „проналасци“ нису остварени; ни један од књижевних проналазака у српској књижевности споменутога периода, не сија на свим тачкама земаљске кугле, као један једини, Теслин: сијалица. Црњансково објашњење о настанку песме „Суматра“ могло би се читати као нека врста Црњансковог проналаска, као и понеки манифести „барбарогенија“ балканских); Винаверов укриван есеј „Одбрана песништва“ (објављен 1938, у Младеновићевом часопису ХХ ВЕК), индиректно, показује и доказује, да у 20. веку нема правих Патентног писма. Нема – генија.
И у том смислу, није згодно рећи, нема ни једног разлога да се Срби љуте на Нобелов комитет. Предлагали су Попу, Павловића и Павића за Нобелову награду, али то је изгледа покушај без наде. Јер, ко од три споменута писца има ваљани пријављени Патент? Писац „Хазарског речника“? Вероватно овај аутор има неку врсту неформалног Патента (по мишљењу његових сведока, којих има више и међу издавачима и официјелним – неофицијелним књижевним критичарима и тумачима)…
Када упоредите – патенте Николе Тесле, научника, проналазача и визионара – првог и уједно последњег Србина 20. века који је добио (и одбио) Нобелову награду, са, рецимо, било којим проналаском у српској књижевности (то није лако, наравно, из више разлога), видећете следеће: Тесла своје патенте објављује на енглеском и пријављује Патентној служби Сједињених Држава патентним писмима дајући детаљну и квалитативну спецификацију проналаска. Свима заинтересованима, Никола Тесла из Смиљана, у Лици, Аустроугарска, даје на знање да је открио то и то… Што увек потврђују и сведоци – два сведока. Када је реч о проналасцима у српској књижевности, ту су ствари мало сложеније. Има ли у српској књижевности 20. века, заиста, проналазака? Ко су проналазачи? Је ли, рецимо, модерна – проналазак? Је ли проналазак „суматраизам“, „зенитизам“, „дадаизам“, „надреализам“, соц. реализам? Критички реализам? Црни талас? Постмодернизам?

НОВА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ.ТРАГЕДИЈА

…Винавер мисли да ће доћи нови песници и нови ритмови, када се душевни, унутрашњи живот продуби. Тај „нови правац“ у поезији називао је КОСМИЧКИМ: „Космички не значи да се говори о звездама, сунцима, месецима, као о неким позоришним реквизитима. Космички значи да се полази од основног осећања целе целине, космоса, од једног великог осећајног јединства, великог стања духовног
које обухвата смисао заједнице. Из тога стања указују се поједини детаљи, као поједине случајности, које долазе у однос са заједницом и опет се губе. Космичари су у истини што и безбројни песници мистерија и религија…“ Винавер је слутио да ће се српска култура и књижевност развијати стваралачким напорима „нових нараштаја, који ће прећи преко површнога и безначајнога рационализма и омогућити традицију унутарњега живота“ (стр. 117).

Два напоредна колосека: најзваничнија, тј. бирократска књижевност, и – бездана

Јер, данас, највећу штету српском књижевном животу, литератури, и реалној стваралачкој критици, вредновању и превредновању, штете баш такви. Нека се врате политици, полицији, дипломатији, праву, журналистици, и другим областима из којих су перфидно убачени у књижевни еснаф са намерама, секташким и штеточинским. Ђаволским.

Разводњавајући најзваничнију књижевност, бирократску књижевност, каква још увек жилаво опстаје, захваљујући подршци Ђавола. Потискујући оне малобројне и ретке, представнике бездане књижевности.

Ко штити ове друге у овој земљи од ујдурми оних првих? Институционално и конфесионално нико – и то је жалосна истина. На бранику бездане књижевности данас стоји само једна књижевна награда истог имена, која је од свога оснивања мета најтиражнијих дневних новина, уз помоћ једног фељтонисте-интриганта и бившег песника- свезналице- циника, који се прочуо «пљувањем» наводних денуцијаната и великана тзв. бирократске књижевности…

Ђаволи, ипак, одлазе, мајмуни долазе

9 Да ли је Ђаво – далеко му лепа кућа – постао јунак у циркусу усамљености, попришту писца, зато што је Бог- како пише Сиоран – ’све изабрао за нас, па и кравате’? Из потребе за сабраношћу, – како пише Сиоран  – ’отпослао је Бога, решио се последњег наметљивца’. “Без Бога све је ништавило. А Бог? […]

Фуснота о побуни и отпору

Марко Краљевићу у лику и подобију Амона, појавио се међу Србима, по трећи пут. Правог отпора и бунта нема довољно, више је то псеудо бунт и отпор, који не баца дуге погледе уназад и унапред. Пожелим да поново објавим роман «Доктор смрт», који сам у своје време (2003) морао да објавим под псеудонимом, због многих ироничних и погођених места, попут ових реченица: «А ти би, после свега, могао да се оканиш обзирности. Зашто би тетошио Абрамовића, или Јексераше и Парајексераше и сву ту тзв. српску књижевну боранију, од оних ушанчених на београдским брдима, до књижевних лутака у самом центру. О, да може да устане из гроба на пар дана Домановић, како би ишамарао све те фушере, све те покондирене тикве од-до!Евентуални рецензент, данашњи, морао би добро да утуви наук прошлости: зло се шиба једноструком а добро троструком камџијом. А најбоља је домановићевска камџија немилосрдног хумора….. Сети се Геце Кона и Ђоке Ђокића. Његову воденицу су уставили најгори, по налогу најгорих. Префарбали су је дречавом црвеном фарбом, дали јој ново име Црвена воденица. И она је млела брашно за апетит оних који ће убити апетит, а ако се неко од тих црвених воденичара поново роди, родиће се као пас. …» (итд. видети више, Белатукадруз, Доктор смрт, Едиција Браничево, 2003, стр. 20-21, и даље!)

На шести поглед

Како сам се преварио, како смо се преварили! Доста је Србији – наметачког, бирократске књижевности, фаворизовања аутора блиских властима и владајућим партијама! Докле ће да пишу о поезији, да процењују поезију, праве антологије, праве листе десет најбољих, или најчитанијих књига поезије, прозе – за осведочене наметачке недељнике, залутали у књижевност, разноразни људи, па и професори универзитета, који имају везе са поезијом онолико колико и Скерлић са Абрашевићем и Проком Јовкићем?

На пети поглед

Тумач кружи око споменуте песме као киша око Крагујевца, као наравно неко ко никада песму написао није; тј. сигурно такву написао није. Па, како би је и разумео? Јерковљево критичко самопоуздање је симтоматично. Тумачење ове Данојлићеве песме има везе са поезијом и тумачењем поезије, колико и, поновимо, Скерлић са Абрашевићем и Проком Јовкићем! Или колико и тврдња да је Ђорђе Јовановић упркос тешким идеолошким предрасудама имао осећај за литературу! То у суштини свашта значи и ништа не значи, тј. значи пригодну маглу. Таква двосмисленост, или замагљивање, не приличи једном професору београдског универзитета. Са гнушањем сам читао неуверљиве редове А. Ј., који су се упињали да буду «анализа», «разумевање», иако је од почетка до краја тај чланчић један перфидан покушај омаловажавања и дискредитације и једне солидне песме и једног песника који се у једном тренутку свога живота «отео» са ланца. За разлику од прехваљеног Данојлићевог вршњака несрећног Миљковића који је певао оде, знате већ коме, Данојлић је у дванаестак стихова дао не само актуелну политичку песму, стравичан коментар и језиво искуство, не само своје већ и многих других југослављана (како би рекао други један одличан и нелажни песник – већ покојни и дубоко трагични Миодраг Станисављевић; зашто о Станисављевићу нешто не записа у својој књизи? Зашто је ишао, узгред буди речено, добро утабаним путевима? Зар су они најсигурнији?) : да ли је та слика пуне празнине произвољна, неуверљива, написана због неког профита (као толике песме у славу диктатора), или ју је написао човек, који се потврдио као одличан есејиста, преводилац, познавалац наше и светске поезије? «Чиме је и како песник допринео да његов стих скрати тиранинов живот?» (Јерков, стр. 247). А шта је тзв. цењени тумач чинио и урадио у исто време које спочитава песнику?