10
Ко ће написати објективнију и документованију, критички интонирану историју новије српске књижевности у којој би најзваничнија, тј. бирократска књижевност била подвгрнута најригорознијој стваралачкој ревизији, чиме би, можда, био утрт пут и писању макар кратке историје бездане књижевности? Неки нови Ђаво-бог-Писац (како би рекао Мркић), неки нови свети монструм, који би у много чему заменио наизглед незаменљивог Скерлића, тј, толике бледе копије једног Скерлића?
Постојали су монополи, који су сахранили толико талентованих људи, који су писали, али нису имали где да објављују. Монополи система су сахранили и цементирали не само многе потенцијале, него и конкретне људе, ствараоце.
(Један од доказа: Случај професора Младеновића, скоро невероватан, али догодио се и обелодањен је после сто година самоће!) ( Колико је одличних рукописа у монополским комунистичким предузећима одбачено због кукавичлука наметнутих уредника? То није хипотетичко питање. Објављивани су рукописи песника-мутаната, подобних, следбеника – који и данас муте воду, и намећу оно што је свугде у свету, па и у Европи, поражено, анахроно.) Погледајте, ко се, овде у Србији, буни против брзог писања и објављивања. Прошетајте мало интернетом.
То су људи који већ имају неке позиције и који се боје да ће их изгубити… Дакле, нема разлога да се страхује од блогосфере. Ево, погледајте оно што су покренуле београдске ЗАВЕТИНЕ, један издавач који је деценијама био игнорисан од наших штампаних медија и таворио у гету малих тиража. Заветине публикују чак и оно што је у земљама источне Европе, али и другде, до пре десетак година било незамисливо. ЗАВЕТИНА из дана у дан доноси обиље текстова, пре свега нових писаца, али и других ствари. Тим Блогосфере ЗАВЕТИНА допустио је свим посетиоцима Сазвежђа Заветине да изнесу своја мишљења о објављеним постовима, без обзира каква била… Блогосфера пружа прилику стварном вишегласју да дође до изражаја… Међутим, и електронско издаваштво, може се злоупотребити. Све се може злоупотребити, па и блогови.Ту би заиста морао да постоји неки усвојени етички кодекс. Блогови би морали да буду профилисани, да имају своје лекторе, коректоре, уреднике.Постоји велика добит од блогосфере. Многи позвани добијају прилику да изнесу своја мишљења, да буду издавачи, дистрибутери. Без велике материјалне подршке моћних интересних група (мафије, политичких партија, у крајњем случају без подршке државе).
Јер, данас, највећу штету српском књижевном животу, литератури, и реалној стваралачкој критици, вредновању и превредновању, штете баш такви. Нека се врате политици, полицији, дипломатији, праву, журналистици, и другим областима из којих су перфидно убачени у књижевни еснаф са намерама, секташким и штеточинским. Ђаволским.
Разводњавајући најзваничнију књижевност, бирократску књижевност, каква још увек жилаво опстаје, захваљујући подршци Ђавола. Потискујући оне малобројне и ретке, представнике бездане књижевности.
Ко штити ове друге у овој земљи од ујдурми оних првих? Институционално и конфесионално нико – и то је жалосна истина. На бранику бездане књижевности данас стоји само једна књижевна награда истог имена, која је од свога оснивања мета најтиражнијих дневних новина, уз помоћ једног фељтонисте-интриганта и бившег песника- свезналице- циника, који се прочуо «пљувањем» наводних денуцијаната и великана тзв. бирократске књижевности…
М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 